Заборављени српски „Јад Вашем”

Музеј жртава геноцида нема просторију за сталну поставку. – Једина државна институција која прикупља податке о страдалима у ратовима деведесетих

Меморијални центар „Јад Вашем” у Јерусалиму најпознатији је музеј који чува успомену на жртве геноцида, односно холокауста. Ова институција има снажну подршку Израела, у њој раде стотине запослених и исто толико волонтера широм света који су прикупили податке о око четири милиона Јевреја страдалих током Другог светског рата од укупно шест милиона жртава.

Његов српски пандан – Музеј жртава геноцида нема такву подршку, ни државе, па ни домаће јавности. Стотине Београђана свакодневно пролази поред велике зграде у којој је смештен Музеј историје Југославије на Тргу Николе Пашића 11, али ретко ко од њих зна да је у истој згради на трећем спрату смештен и музеј основан 1992. године који чува сећање на жртве страдања у Другом светском рату, као и у ратовима од 1991. до 1999. Не постоји чак ни табла на улазу у зграду која би случајног или намерног пролазника упутила на Музеј жртава геноцида у којем се чува сећање на ратне злочине, невине жртве, масовне гробнице –оно што никада не би смело да буде заборављено.

– Музеј је документациони центар и првенствено се бавимо прикупљањем и обрађивањем података о геноциду над српским народом на подручју бивше Југославије. Такође, проучавамо документациону и материјалну грађу о страдању других народа, на пример, Рома и Јевреја у Другом светском рату – објашњава Ненад Ђорђевић, директор Музеја.

Са само шесторо запослених, од којих су четворо историчари, ова установа културе је једна од најмлађих. Кустоси и историчари тренутно раде на неколико пројеката – детаљан попис жртава Другог светског рата, злочини на Косову и Метохији у двадесетом веку, деца жртве рата, злочини против човечности на простору бивше Југославије.

– Ревизија пописа жртава из Другог светског рата је један од основних пројеката музеја. Трудимо се да попишемо све страдале на простору бивше Југославије без обзира на националну, етничку, верску, политичку или војну припадност. Уз свако име и презиме жртве стоји место и година страдања, као и место рођења, занимање. За сада имамо такве податке за око 660.000 страдалих који су живот изгубили на неком од 77.000 стратишта на простору бивше СФРЈ – каже Драган Цветковић, један од кустоса Музеја.

Планирају да оформе и базу података о страдалима у ратовима од 1991. до 1999, али је тешко прикупити сву неопходну грађу. Неколико година уназад покушавају да дођу до документације Комитета за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права, јер би им та архива значајно помогла у истраживању. Затварањем овог комитета, као и Комесаријата за избеглице, Музеј жртава геноцида остао је једина државна институција ове врсте која се бави прикупљањем података о страдалима у ратовима деведесетих – објашњавају кустоси.

– Један од основних разлога постојања Музеја јесте да се прикупе и обраде подаци о жртвама последњих ратова на тлу бивше Југославије да би се избегле манипулације. Трагамо само за чињеницама и провереним подацима, за истином без нагађања која неће имати политичку употребу – каже Ђорђевић.

Музејска библиотека која броји више од 3.000 монографских публикација и неколико стотина часописа отворена је за изучаваоце, историчаре и стручњаке који се баве овом тематиком, а на полицама у више стотина кутија похрањене су мултимедијалне збирке, видеотека, аудиотека, видео записи, микро-филмови, збирка предмета. Као једну од најзначајнијих кустоси истичу збирку Драгојла Лукића, који је прикупљао податке о деци страдалој у логору Јасеновац за време Другог светског рата. Управо из његове документације, Музеј је направио покретну изложбу која је приказана у Београду, Крагујевцу, Новом Саду, Херцег Новом, Бањој Луци, Добоју, Милану, Барију и многим другим градовима.

– Из музејске архиве, фондова и збирки могли бисмо да направимо сталну поставку, али немамо просторију за то, пошто смо скучени. Ипак, не представљамо изузетак, јер само два музеја у Србији имају сталне поставке о жртвама Другог светског рата – Спомен-музеј „21. октобар” у Шумарицама у Крагујевцу и Музеј бањичког логора у Београду – истиче Ђорђевић.

Иако се до Музеја жртава геноцида не може доћи без претходног распитивања и подробних инструкција, кустоси се не жале на слабу посећеност, а истичу да су чак пре неколико година имали праву навалу.

– Било је то када смо помагали људима да остваре надокнаду за страдање у Другом светском рату. Тада је испред наших врата стајало свакодневно око сто људи – присећа се Цветковић.

Музеј остварује и међународну сарадњу, па су запослени ишли на конференције и едукације у Меморијални центар „Јад Вашем”, а помагали су и Центру „Симон Визентал” у прикупљању података о ратним злочинцима из Другог светског рата, као што су недавно преминули Динко Шакић, командант логора Јасеновац или Шандор Кепиро, мађарски жандарм који је учествовао у новосадској рацији 1942. године и који данас живи у Будимпешти.

Јелена Беоковић

Извор: ПОЛИТИКА online