Zaboravljena dela velikog Josifa Rajačića

Malo je danas u Srbiji onih koji znaju šta je sve za svoj narod, posebno u Vojvodini, uradio patrijarh Rajačić, a među Hrvatima teško će se naći ijedan da ispriča detalje ustoličenja bana Jelačića, ceremonije koju je po pravoslavnim običajima vodio Rajačić

Negde u kasnu jesen 1990. godine, a tada sam bio novinar „Politike“, dopisnik iz Zagreba, dobijem informaciju da hrvatska policija ima saznanja o skladištu oružja u jednoj Katoličkoj crkvi u Lici. Mesto se, reče mi moj policijski izvor, zove Saborsko.

Pokušaji da u Zagrebu saznam nešto više o tome nisu dali rezultata. Nazovem Beograd, ispričam im šta sam čuo i kažem da bi, ako mi dopuste, otišao u Saborsko, predstavio se kao novinar „Politike“ i na licu mesta video ima li u toj priči istine. Oni se slože, sednem u kola i pravac Lika.

GLUMAČKA MAJSTORIJA

Bilo je hladno, prethodnog dana je padao sneg, ali su putevi bili čisti. Prođem kroz Slunj i desetak kilometara posle Drežnik Grada odvojim se desno sa puta koji je vodio na Plitvička jezera. Saborsko je selo, možda najduže u Lici, sabijeno uz put koji vodi prema Plaškoj dolini, a rasteže se na potezu od skoro 10 kilometara.

Igrom slučaja u dvorištu ispred Katoličke crkve, smeštene na blagom uzvišenju, stajale su neke žene i kada sam rekao da dolazim iz Zagreba, sa željom da razgovaram sa sveštenikom, jedna od njih je gotovo otrčala da ga obavesti. Kroz nekoliko minuta ispred mene je stajao mlad čovek, podgojen, sa osmehom na licu. „Šta mogu da učinim za vas iz Zagreba?“, pitao je. Transformacija koja se dogodilo na njegovom licu kada je čuo da sam novinar „Politike“ graniči se sa vrhunskom glumačkom majstorijom, samo što se u ovom slučaju nije radilo o glumi. A tek kada sam mu rekao da dolazim zbog informacije da lokalni hadezeovci u njegovoj crkvi kriju oružje…Sve je okončano vrlo brzo. I vrlo mučno.

Ovaj delić sopstvenog života, udaljenog od ovih dana dvadeset i jednu godinu, spominjem sa naknadno zaokruženim spoznajama o značaju tog malog ličkog prostora u istoriji i životu Srba i Hrvata. Tada o tome, priznajem, nisam znao gotovo ništa.

Samo nekoliko kilometara vazdušne linije od Saborskog, tamo prema Senju, nalazi se mesto Brinje. Mala varoš, administrativni centar, povremeno opština. U Lučanima, kod Brinja, 1785. godine rođen je Ilija Rajačić, jedan od ljudi sa kojima bi se ponosio i mnogo veći narod od Srba. A Srbi, valjda, i prolaze kroz sve ove muke zato što, uz ostalo, lako zaboravljaju događaje i ljude iz svoje istorije koji bi trebalo da im budu svetionici.

Ko danas u Srbiji spominje patrijarha Srpske pravoslavne crkve Iliju Rajačića, duhovnim imenom Josif? Šta on znači mladim naraštajima, srpskoj kulturi, politici.

Znam, ima onih koji su svesni njegove kolosalne uloge u dramatičnim događajima 19 veka u kojima su se našli Srbi. Takvi ga sasvim opravdano svrstavaju među najznačajnije Srbe u istoriji tog naroda, ali su ljudi o kojima govorim malobrojni i bez uticaja. Uticaja u državnim strukturama koji bi velikom Josifu Rajačiću dao značaj kakav zaslužuje.

A evo šta je sve Josif Rajačić učinio za Srbe, delimično i za Hrvate?

Rođen u prilično imućnoj svešteničkoj porodici, od oca Luke i majke Vasilije, Ilija u Brinju upisuje i završava nižu nemačku školu posle koje ga otac šalje na školovanje u Zagreb. Slede usavršavanja u Segedinu i Beču, studije filozofije, prava, latinskog jezika i lepih umetnosti, ali je sve to prekinuto 1809. godine, kada Austrija napada Francusku. Napoleon uzvraća i pobeđuje, a među prostorima pod novom vlašću, francuskom, našla se i Lika. Ilija Rajačić je samoinicijativno, na strani Austrije, u sastavu jednog đačkog odreda učestvovao u tom ratu. Nije želeo da služi Francuzima i donosi odluku da se preda monaškom životu.

UNIJAĆENjE SRBA

Imao je 25 godina kada ga je zaredio episkop gornjekarlovački Mojsije Mioković. Izuzetno bistar, sa poznavanjem nekoliko jezika, obogaćen mnogim znanjima i potrebom da stalno uči, Ilija Rajačić, sada već Josif, brzo napreduje i već 1929. godine, odlukom mitropolita karlovačkog Stefana, postavljen je na mesto episkopa dalmatinskog. Za samo četiri godine, koliko je tu ostao, stekao je ogroman ugled među dalmatinskim Srbima. Otvorio je Bogosloviju u Šibeniku, obnovio nekoliko crkava i vodio žestoku borbu sa Katoličkom crkvom koja je baš tih godina, sa žarištem u Petrovom polju, kod Drniša (sela Kričke i Baljci) provodila unijaćenje Srba pravoslavaca. Episkop Rajačić je uprkos velikim pritiscima uspeo da spreči brisanje iz pravoslavnih matičnih knjiga Srba koji su prihvatili Uniju. „To je naš narod, oni su prišli Uniji pod pretnjama, u velikoj muci, suprotno svojoj volji, i ja ih iz naših knjiga brisati neću“, govorio je.

Sredinom 1833. godine Josif Rajačić je postavljen za episkopa vršačkog. Po dolasku u Vršac susreće se sa epidemijom kolere koja je kosila ljude. Obilazi varoš i okolna sela, shvata strašnu situaciju u kojoj se našao narod, ali istovremeno pokušava da pronikne u način kojim se bolest širi. Veoma brzo shvata da se kolera ne prenosi kontaktom sa obolelim, već preko jela i pića. Moli narod da što češće pere ruke, posuđe i pribor za jelo, ohrabrujući ga da se ne plaši kontakta sa obolelima.

U savremenoj medicini, odeljak o koleri, danas nećete naći Josifa Rajačića, već samo nobelovca Roberta Koha. On je istina otkrio i izdvojio uzrok bolesti, navodeći kako se ona prenosi (što je od izuzetne važnosti u zaustavljanju epidemije), ali nigde ne piše da je to četrdeset godina pre Koha utvrdio episkop Srpske pravoslavne crkve Josif Rajačić.

Revolucionarna 1948. godina Rajačića zatiče na mestu mitropolita u Sremskim Karlovcima. To je vreme stalnih nasrtaja mađarskih nacionalista na Srbe u Sremu, Bačkoj i Banatu, na njihov jezik i veru, pa Rajačić formira Savez sa Hrvatima i Austrijom, u nameri da osnaži poziciju Srba i napravi branu od sve jačih udara iz Budimpešte, posebno osnaženih Mađarskom revolucijom.

Rajačić shvata izazove burnog i prelomnog vremena, zna da se mora preći linija koja razdvaja duhovnog od svetovnog delovanja i prihvata ponudu da stane na čelo srpskog Revolucionarnog pokreta. Saziva Majsku skupštinu Srba u Sremskim Karlovcima (održana 1-3. maja 1848. godine), svestan da ona sa sobom nosi i rizike i slavu. Ovo drugo zbog činjenice da je to, posle propasti srednjovekovne srpske države, prvo okupljanje predstavnika Srba sa prostora kneževine Srbije i svih carevina u kojima su tada živeli. Veliki i veličanstven događaj u istoriji srpskog naroda. Srpski sabor mitropolita Rajačića bira za patrijarha, a najvažnija odluka bilo je ustanovljenje i proglašenje Srpske Vojvodine, u čijem je sastavu bila i Baranja. Taj prostor su komunisti – odlučujuću reč imao je Milovan Đilas – posle Drugog svetskog rata dali Hrvatskoj.

Oko 150 godina kasnije, ironijom života, jedan drugi Ličanin, Nenad Čanak, na istom mestu na kojem je Josif Rajačić branio i učvršćivao srpstvo i uspostavio Srpsku Vojvodinu, poveo je pokret čija je suština brisanje srpskih tragova iz Vojvodine. Ali ostavimo Čanka, on će, za razliku od Rajačića, u svesti Srba zauvek imati prljave tragove i kao takav nije vredan reči. Ovde je samo zbog podsećanja kakve su velike ljude Srbi imali nekada, a kakve imaju danas.

Vratimo se u 1848. godinu…Na Majskoj skupštini Josif Rajačić je izabran za predsednika Glavnog odbora Vlade Srpske Vojvodine, potpredsednik postaje Đorđe Stratimirović, a vojvoda Stevan Šupljikac.
Svašta se posle toga događalo na prostoru Srpske Vojvodine; serije diplomatskih pokušaja patrijarha Rajačića da učvrsti poziciju Srba, institucionalizuje njihove organizacije, uspostavi snažnu srpsku samoupravu…Patrijarh Rajačić umire 1861. godine, a za svoga života uradio je, uz gorepomenuto, još nekoliko postignuća za koje šira javnost ne zna.

SABLjA I ŽEZLO

Na primer, Rajačić je uspeo da Srbe i Beč i Pešta nazivaju Srbima, a ne uglavnom Racima i Vlasima kao pre njega; uspeo je da njegova crkva u Evropi službeno bude prihvaćena kao Srpska pravoslavna crkva; u Beču i Trstu je podigao crkve i osnovao crkvene opštine SPC; u Karlovcima je osnovao Muzej i Arhiv, naredio da se napiše Prvi srpski kuvar, osnovao botaničku baštu, bolnicu, štampariju; u srpske molitvene hramove uveo jednoobraznu liturgiju…a ostaće zapamćen i po tome što je veliki broj bistre srpske dece slao na poznate evropske univerzitete, kako bi u srpskom društvu stvorio snažan obrazovani sloj, lokomotivu koja će taj narod, posle vekovne okupacije i stagniranja, snažno povući napred.

U kakvoj su vezi patrijarh Rajačić i Hrvati? Odluke Majske skupštine Srba nisu prihvatili ni Beč, niti mađarska vlada, ali je taj dokument naišao na veliko odobravanje u Zagrebu, u hrvatskom Saboru. Hrvati su tadašnja previranja videli kao šansu da izbore viši stepen samostalnosti. Doneta je odluka da se carski oficir Josip Jelačić izabere za hrvatskoga bana, uprkos protivljenju Beča i Pešte. Hrvati šalju delegaciju u Sremske Karlovce, na noge Josifu Rajačiću, sa molbom da srpski patrijarh ustoliči hrvatskoga bana, jer Katolička crkva, po „sugestijama“ Beča, to ne želi da uradi.

Rajačić prihvata, odlazi u Zagreb gde ga dočekuju hiljade Hrvata, sa bakljadom, topovskim salvama, vojnom muzikom, špalirom razdraganog naroda, a zvona zagrebačkih crkava zvonila su u čast srpskog patrijarha. Rajačić je stavio svoj krst ispred Jelačićevog lica koji je za patrijarhom ponavljao reči zakletve, sa uzdignuta tri prsta. Posle toga, u skladu sa pravoslavnim običajima, ban je tri puta podignut u vazduh i srpski patrijarh mu uručuje sablju i žezlo. Potom je zavladala prava euforija među okupljenim Hrvatima. Oni podižu na ramena srpskog patrijarha i svog bana, te ih nose zagrebačkim ulicama.
I sami znate šta je kasnije bilo i na koji način su Hrvati vratili Srbima ovu milost i dobročinstvo, posebno u prvoj polovini 20. veka.

Što se Rajačića tiče, ta loza ima svoje naslednike, a jedan od njih, Petar Rajačić, do 1991. godine potpredsednik zagrebačke „INE“ danas živi u Beogradu. Fizički gotovo neverovatno podseća na svog slavnog pretka.

Izvor: pecat

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 20. januara 2012. godine.