Za Srpski dom spremni?

Prethodnih nekoliko meseci svedoci smo stalnog prepucavanja zvaničnika Srbije i Hrvatske, upućivanja protestnih nota i odbijanja ambasadora da iste prime, rijalitijskog ponašanja preko medija po principu čim vidiš upaljenu kameru opleti po Kovaču sa jedne, odnosno po Vulinu i Dačiću sa druge strane, Srbe optuži za veliko-srpsku, srbo-četničku i jugo-komunističku politiku, a Hrvate za neoustaštvo, buđenje vampirske prošlosti, prizivanje novih „Oluja”. Valjalo bi političarima reći da postoji jedna igra koja se zove stoni tenis, u narodu poznat i kao ping-pong, pa neka se odigraju partiju, ko pobedi taj je najlepši i najpametniji, a ne ponovo da svađaju i produbljuju jaz između dva toliko bliska naroda.

Kada kažem bliska, ne znači da mislim da su u ljubavi i da treba obnavljati bratstvo i jedinstvo, već govorim o zajedničkom životnom prostoru, istom jeziku, zajedničkoj prošlosti i istoriji, preplitanju kultura, da prema poslednjim popisima u Hrvatskoj živi 186.633 Srba, a u Srbiji 59.900 Hrvata. Ako neko to negira, samo ću reći dva imena – Vladan Desnica i Ivo Andrić. Pametnome dosta.

Juče smo u intermecu izlaganja premijera Srbije Aleksandra Vučića o ulaganju države u sport, koje niko ne može da opovrgne, imali priliku i da čujemo ponešto o srpsko-hrvatskim odnosima.

Premijer je, kao i u više navrata do sada, spomenuo asfaltiranje ulica u vojvođanskim mestima Gornji i Donji Tavankut, mestima u gradu Subotici većinski naseljenim Hrvatima, državno finansiranje novina „Hrvatska riječ” i obnovu rodne kuće hrvatsko-slavonsko-dalmatinskog bana Josipa Jelačića u Petrovaradinu. Rekao je da su neki od tih projekata pri kraju, a da su neki u toku ili u pripremi. To u nekim zemljama, poput Švedske uopšte ne bi bila vest, odnosno premijeri tih zemalja se time uopšte ne bi bavili, već bi time rukovodila nadležne lokalne ili državne službe, ali Srbija nije Švedska, kao što ni Hrvatska nije Švajcarska.

Dobro je da sadašnja vlast u Srbiji radi na poboljšanju položaja hrvatske nacionalne zajednice i greška je što neke ranije vlasti nisu završile taj posao. O ispunjenim predizbornim obećanjima premijera Vučića se može diskutovati, ali iskustvo nam govori da on kada nešto obeća u sklopu međudržavnih odnosa to i ispuni, kad-tad.

Ako tražimo prava za Srbe u regionu, onda Srbija mora da bude prva u davanju i osiguravanju prava nacionalnim manjinama među državama bivše Jugoslavije, a čini se da u tom nezvaničnom takmičenju već jeste na prvom mestu, što s obzirom na konkurenciju i nije tako teško (na primer Slovenija, članica Evropske unije, Srbima, prema popisu iz 2002. godine drugoj najbrojnijoj nacionalnoj zajednici u toj zemlji, još nije dala status nacionalne manjine, pod izgovorom da oni nisu autohtona, već doseljenička manjina).

Pitanje koje se postavlja među pripadnicima srpske zajednice u Hrvatskoj je kakvu će oni konkretnu korist imati od te delatnosti srpskih vlasti, pošto od prepucavanja srpskih zvaničnika sa hrvatskim kolegama nemaju apsolutno nikakvu korist. Ne znam da li premijer Srbije čuo za stanje u kojem se nalaze Srpski dom u Vukovaru (ruiniran u ratu, i dalje čeka na rešenje imovinsko-pravnih odnosa i obnovu), Hram Svetog Save u Splitu (gradnja stala na početku Drugog svetskog rata) ili Hram Preobraženja Gospodnjeg u Medarima (oštećen u poslednjem ratu, pokrenuta obnova), ali bilo bi dobro da ta pitanja prilikom prvog sledećeg susreta postavi svojim hrvatskim kolegama. Kroacija samit u Dubrovniku je odlična prilika za tako nešto.

Autor: Zoran Kojić

Izvor: Srpski narodni forum