Вуковар град неспокоја

Вуковарски Срби, живећи у страху од усташке хистериjе, обjашњаваjу како се на судбини овога града темељи и jасно види комплетна хрватска лаж о грађанском рату на простору бивше Југославиjе

 Ако jе мисао да „рат ниjе завршен тамо где ниjе окончан праведно“ игде присутна, онда jе то у Вуковару. Сваким jе даном порука све вероватниjа, jер Срби коjи су и после свега остали у овом граду, живе у великом страху од никад пораженог и сада jош повампирениjег фашизма. Како и не би, кад у оваj град свакога викенда долазе „осмаци“ из целе Хрватске да би снагом своjе младости, са тенка заробљеног у борби против Југословенске народне армиjе, испод усташког барjака и под окриљем Еуропске униjе, подржали оне коjи наjблискиjем, али и наjомражениjем народу на кугли земаљскоj поручуjу – Срби, селите се, или, Убиj, убиj, убиj Србина!
На путу до наjисточниjег хрватског града, jезу у студено суботње jутро поjачава и табла на такозваноj ничиjоj земљи, на коjоj пише да баш ту, испред гробља са споменицима исписаним омраженом им ћирилицом, започиње териториj Републике Хрватске, иако jе гробље много ближе Србиjи него Хрватскоj и да не сме нико да се зауставља ако ниjе посетилац гробља.
Добро jе да бар споменике не дираjу, помислисмо, уз питање: шта ли ће нас затећи кад стигнемо до незаобилазне зграде српског конзулата у Вуковару, на коjоj стоjи ћирилична табла и виори се српска тробоjка.

И сумња на ратни злочин уносан посао

Нажалост, на бившоj згради конзулата нема више ни српске заставе ни ћириличне табле. Конзулат jе, чули смо касниjе, пресељен у зграду чиjи jе власник др Воjислав Станимировић, председник Српске демократске самосталне странке и тиме склоњен са места на коjем ниjе могао да не буде примећен.
Док нам случаjни пролазници презривим погледима даjу до знања да су уочили нашу београдску регистрациjу, иза затвореног прозора зграде пред коjом смо стали храбри нас скоро неприметан поздрав седе старице загледане у сабласну пустош градских улица.
Уверени да ћемо наићи на графите коjима Хрвати, после српског народа, руже и лепотом наjособениjе његово писмо, кренули смо полако главном улицом, путем коjи води за Осиjек. А онда, очекуjући да успут наиђемо на тенк некада заjедничке Југословенске народне армиjе коjи су у ратним деjствима онеспособили па заробили, угледасмо на њему наjмање стотину ђака коjи су се с поносом фотографисали са симболом своjе победе. Њихова чела била су подигнута ка усташком барjаку, високо подигнутим одмах ту, поред тенка, чиjа jе цев злослутно окренута ка Истоку.
Продужили смо чувеном Трпињском цестом до истоименог, некада чисто српског села. Али, добровољце за нашу причу ни ту нисмо могли да нађемо.
„Разумете нас, ваљда! Сигурно знате да су пре два месеца ухапшена jеданаесторица наших мештана под оптужбом за наводни ратни злочин. Не смемо ничим да отежавамо ионако незавидну ситуациjу у коjоj су се нашли они и њихове породице“, рекла jе жена коjа jе изашла из локалне апотеке и упутила нас да одемо до оближње зграде локалне самоуправе са коjе jе скинута табла са ћириличним написом. Иза нас се, кад jе видео шта гледамо, паркирао младић и фоторепортеру се обратио речима: „Видим, брате, да си из Београда, да ли ти нешто треба?“
Пошто смо му обjаснили да само тражимо саговорника о наjновиjим невољама Срба на подручjу Вуковара, он jе рекао да га нећемо наћи, jер овде се страх увукао у сваку кућу.
„Они годинама ископаваjу некакве jаме у околини, све у потрази за наводно побиjенима од српске руке, али ништа не налазе. И упркос томе, 13 година после рата, зашли су по селу и похапсили људе осумњичене за ратни злочин. Знам да се ради о оптужбама без доказа, као и много пута досад, али да су међу нашим људима из села, сумњивог интегритета, нашли заштићене сведоке спремне на сваку лаж. Једном су момку ухапсили и оца и стрица, коjи су у истражном затвору и питање jе докле ће бити. По селу причаjу како се породицама ухапшених jављаjу адвокати, тражећи велике паре да бране њихове наjближе, а после адвоката долазе неки други људи, коjи указивањем на сасвим специфичне податке о осумњиченима откриваjу несумњиву повезаност са људима из система коjи њима располажу, и обећаваjу ослобађање ‚ухићених‘, наравно, овога пута за jош веће паре. У жељи да њихови наjближи буду ослобођени, неке од ових породица су већ дошле у ситуациjу да распродаjу шта год могу, па чак и куће и земљу. Недавно су ми испричали како jе jедан од мештана дао неколико хиљада евра таквом незнанцу, а он му после неколико дана показао СМС поруку коjом одређени судиjа, наводно, потврђуjе да jе примио паре. Е, jадни човече, помислио сам, ниси ваљда толико наиван“, испричао jе млади човек и рекао: „Аjд, у здравље, одох да не причам даље.“
А онда се повратио неколико корака, тек да нам поjасни како jе ово „измишљен“ начин да се Срби потпуно раскуће, а онда тако осиромашени, у потрази за неким новим стаништем, наjвероватниjе у маjчици Србиjи, заувек напусте Хрватску.

Ни српска ћирилица не сме да живи

Пошто смо схватили да саговорника заиста нећемо лако наћи, одлучили смо да потражимо Радета Лесковца, старог приjатеља и знанца, ретко храброг и образованог српског интелектуалца коjи ни све време рата, ни данас, ниjе напустио Вуковар и родно село у близини.

„Овде и данас лажу о броjу Хрвата и Срба у Вуковару, као што су лагали и о резултатима пописа из1991. године. Са Југословенима, коjи су такође били Срби, jер су ретки Хрвати коjи су се изjашњавали као Југословени, Срба jе у Вуковару било више него Хрвата. Поред тога, да би приказали што мањи броj Срба, Вуковару jе припоjено село Сотин, иако jе од Вуковара удаљено 12 километара, иако су Вуковару много ближа села Негославци и Борово село са већинским српским становништвом. Међутим, ни поред свега тога у Вуковару ни данас нема више Хрвата него Срба, што они никада неће признати“, наводи Раде Лесковац.
Додаjе да jе та чињеница веома важна како би се разумела суштина напада на ћирилицу.
„Суштина jе у чињеници да Српство, чиjи jе симбол ћирилица, у Вуковару никако не сме да преживи jер jе Вуковар jедина градска средина у коjоj су концентрисани Срби и ако ту Српство преживи, преживеће и у целоj Хрватскоj. Јер у осталим урбаним срединама Срби су потпуно асимиловани, а у Вуковару нису. Хрвати су, наиме, некажњено убиjали Србе од Риjеке, Сплита и Загреба до Вуковара, али jедино у нашем граду су наишли на отпор и jедино нас из Вуковара нису протерали. Зато jе Вуковар Хрватима рак-рана, а његови Срби змиjа у њедрима, како jе предратни градоначелник Осиjека назвао долазак Робне куће ‚Београд‘ у град на Драви“, каже Раде Лесковац.
Он подсећа да су три прста, четири слова С, „Марш на Дрину“ и ћирилица озлоглашени и непожељни симболи Српства, коjи угрожаваjу и вређаjу хрватски национални понос и из Хрватске мораjу да буду протерани за сва времена.
„Потпуно jе jасно да овде ниjе проблем у ћирилици и ћириличним таблама, него у чињеници да Срби у Вуковару заиста постоjе и да на нешто имаjу права. То нешто су, између осталога, покрадена и отета а никада враћена имовина, станарска права, поштено зарађене а неисплаћене пензиjе и, наравно, непроцесуирани починиоци злочина над Србима. Међутим, у држави коjа се представља као демократска и кобаjаги афирмише вредности модерног друштва као што су људска права, заштита мањина и толеранциjа, повампирену усташиjу нема ко да заустави. Осим малог броjа изузетака, у Хрватскоj се масовно подржава ‚домољубље‘ Томпсона, читање миса задушница за Анту Павелића и његове усташе, величаjу се доказани ратни злочинци и континуирано игноришу и омаловажаваjу Срби као наjвеће жртве Холокауста у Јасеновцу.“
„На другоj страни“, наставља наш саговорник, „Србиjа као матична држава Срба и српски народ у целини, од успостављања самосталне државе Хрватске нараштаjима младих Хрвата представљени су као агресори, четници, ратни злочинци, силоватељи и геноцидни народ о коме се фабрикуjу невероватне лажи, све у циљу нарастања антисрпског расположења.
Резултат свега тога jе ово што данас доживљавамо у Вуковару и Хрватскоj у целини. Упркос безусловном уласку хрватског капитала у српску привреду, упркос снисходљивости српских званичника и државе да се супротставе беспримерном генерисању неподношљивости и мржње, и упркос свеопштем гостопримству коjим Београд дочекуjе хрватске естрадне звезде, па чак и доказане србомрзитељке, Терезу Кесовиjу и Дорис Драговић, однос према Србима ни наjмање се не мења. Пре неколико дана, док сам гледао ‚Јутарњи програм‘ РТС-а, разочарала ме лепа водитељка Душица претераним гостопримством према сплитском певачу Нену Белану и реченицом: „Господине Белан, нема мушкарца у Београду коjи ниjе некада водио своjу жену на Нена Белана“, што jе заиста удворнички преко сваке мере. Е, видите, ниjедан од тих хрватских естрадних уметника, попут Белана, Цетинског, Џибониjа неће, када се врате у Загреб или Сплит, да на пример, одрже конференциjу за новинаре, па кажу своjим сународницима да су они у Србиjи лепо примљени, да у њоj зарађуjу огромне количине пара коjе потом доносе у Хрватску и да, заправо, ако међусобно убиjање у рату оставимо онима коjи се тиме баве, не постоjи стварни разлог за овакву србофобиjу. Мислим да су водећи и наjодговорниjи носиоци овог несхватљивог проjекта мржње Католичка црква, хрватски бранитељи и историчари, подржани ћутањем хрватске интелектуалне елите из коjе изузимам jедино храброг Игора Мандића.“
Лесковац наводи и случаj свог учешћа у ТВ емисиjи „Отворено“ са проф. др Жарком Пуховским, честим гостом београдских медиjа и разних трибина, коjи jе том приликом рекао да неки Хрвати у Загребу Србе доживљаваjу као кућне љубимце.
„Наравно да сам одмах реаговао и захтевао од Пуховског да се извини Србима за оваj непримерени цинизам, иако ме jе водитељка Диjана Чуљак убеђивала да сам криво схватио реченицу. Јер, ако се са Србима тако неслано шали професор политичке филозофиjе на Филозофском факултету у Загребу, шта можете да очекуjете од jедног примитивног фудбалера по имену Џо Шимунић коjи на стадиону кличе ‚За дом спремни‘, а 30.000 острашћених навиjача му узвраћа ‚Спремни‘“, каже Раде Лесковац.

Место заjедничке трагедиjе и новог неспокоjа

Да вуковарска прича, као последица заjедничке трагедиjе Срба и Хрвата коjи су у њоj учествовали, не води добру, видљиво jе на сваком кораку.
„На судбини овога града темељи се комплетна хрватска лаж о грађанском рату на простору бивше Југославиjе. Као активни и аутентични учесник тих догађаjа тврдим да хрватска историографиjа jеднострано приказуjе догађаjе, почев од тога да улазак ЈНА у Вуковар, коjи jе тада jош увек био у заjедничкоj држави, назива агресиjом и не признаjе да су уставно-правни поредак, уз истовремени прогон и убиства Срба, урушили Хрвати. Из те приче и слика порушеног града коjи су упоређивали са Дрезденом после савезничког бомбардовања, из фама о такозваним српским концентрационим логорима и о три хиљаде силованих Вуковарки, нарастала jе садашња мржња према Србима коjа се jош увек искаљуjе у разбиjању ћириличних табли“, прича Лесковац и успут нас води до зграда са коjих су табле нестале, а постављене су двоjезичне.
На наше питање могу ли, ипак, неке разумниjе снаге да зауставе евентуалну поновну ескалациjу хрватског фашизма, Лесковац каже да jе забринут jер на основу историjског искуства сумња у такву могућност.
„Сви смо сведоци да улазак Хрватске у Европску униjу ни на коjи начин ниjе утицао да се ово фашистичко лудило заустави. И српски народ заиста има разлога да страхуjе, посебно после чињенице да jе чак 650.000 Хрвата потписало петициjу коjом захтева референдум о изузимању ћирилице из Вуковара као града посебног пиjетета, као да у њему ниjе било и српских жртава. Ако свему томе додате да хрватски интелектуалци ћуте, као што су ћутали и о ‚књигоциду‘ или уништеним књигама на српском jезику, писму током рата и не оглашаваjу се о чињеници да се чак 200 католичких цркава и канцелариjа ставило у службу злочина над ћирилицом као jедним од симбола Српства, онда jе све jасно.“
Тог тренутка у причу се укључила и Лесковчева пословна сарадница Драгана Ђорђевић, обjашњаваjући шта Хрвати, заправо, раде.
„С jедне стране, актуелне хрватске власти наjављуjу да ће новим променама Устава онемогућити одржавање наjављеног референдума против ћирилице у Вуковару, а са друге jе Министарство просвете jош почетком године издало саопштење да ће ученици осмих разреда из целе Хрватске бити обавезни да два дана проведу у Вуковару, где треба да се подигне мемориjални центар хрватским жртвама. Притом jе предвиђено да спаваjу у касарнама и присуствуjу предавањима коjе ће држати воjни стручњаци и бранитељи, као своjеврсне часове историjе. Онда у Вуковар дође нека новинарка ХРТ, чини ми се да се презива Кришто, па приликом посете Цркви Светог Филипа Јакова прича како су за време рата неки четници ту подметнули бомбу коjа jе, срећом, на време откривена. После тога одлази у школу и међу основцима построjава наjпре српске основце у намери да их анкетира. Када се представе Душан, Немања, Ђорђе, Вук, она креће са питањем да ли воле Хрватску и хоће ли се иселити због тешке економске ситуациjе, да би их на краjу навела на констатациjу како су сви они, заправо, Хрвати. А хрватску децу после пита шта мисле о своjим вршњацима Србима, не испуштаjући „чињеницу“ шта су им све учинили њихови родитељи, да би они почели да набраjаjу како су некоме убили деду, некоме комшиjу, и тако редом. Једном речjу, сваки Србин после оваквог интервjуа треба да доживи нервни слом, а да сваки Хрват постане усташа чак и ако то ниjе био“, закључуjе Драгана.

Хрватима jош нико ниjе рекао – доста!

„Вуковар jе већ годинама полигон за иживљавање над Србима и доказивање хрватства. Али ово сад jе прешло сваку границу. Демократска Европа се уопште не изjашњава о фашизму своjе нове чланице, упркос стидљивом протесту званичног Београда. Хрватска без задршке негира постоjање српске мањине, а то jе суштина фашистичке идеологиjе. Али, то jе зато што Хрватима jош нико ниjе рекао – доста! И што и она Дорис Пак агитуjе против Срба само зато што предаjе на приватном универзитету Миомира Жужула у Дубровнику.

Фашизам генерише Католичка црква

„Фашизам jе идеологиjа коjа негира постоjање мањинских група до њиховог физичког истребљења. Код Хрвата фашизам jе усмерен искључиво према Србима и уопште нисам сигуран да он неће поново ескалирати у наjгорем смислу речи. Јер, усташтво као наjгори облик фашизма и нацизма инспирише и генерише Католичка црква коjа са олтара шаље изливе мржње. То посебно добиjа на тежини када то раде угледни бискупи какав jе сисачко-мославачки Владо Кошић, или личко-сењски Богић, или Бозанић. Њихова Комисиjа Justicia et paxa jе прави извор зла.

Пише Невенка Стоjчевић

Извор: Печат