Vreme propasti

Priča se među nama, a i šire, o našoj propasti kao naroda, ali takva tvrdnja je čista glupost. Ne možemo mi da propadnemo. Nismo ni blizu propasti.

Da bi se propalo, mora se propasti kroz nešto, a mi nemamo ništa. Krov, sprat, prizemlje, pod, pa ni temelj nemamo. Raskopali smo ga i odrekli ga se darujući ga drugima da na njemu prepodignu našu kuću koju će posle nazivati svojom.

Došli smo do toga da nemamo kroz šta propasti. Za propadanje treba imati nešto pod nogama, a mi pod našim nogama imamo samo vratove svojih sunarodnika i kulturu koje se odričemo.

Ne može propadanje biti činjenica da pojedini studenti imaju veće džeparce, nego što su plate njihovih profesora. Nije propast ni što se ponašamo kao diplomatske prostitutke, pa se nagađamo oko crkavice koju će nam drugi dati za neke odnose sa nama. Istoriju smo stavili na lomaču, pa je palimo bakljama demokratije kako bi sve što imamo iza sebe ostao dim kojim će pluća nadimati samo pojedini albanski ili montenegrinski naučnici želeći da od tog dima ponovo stvore cigarete koje će oni pušiti i švercovati u svoju istoriju.

Nije propadanje ni želja skoro svih naših vlasti da ovim narodom vladaju umesto da njime upravljaju. Nije propast ni krunjenje zemlje na nekakvoj političkoj mobi na koju smo pozvali komšije da se više okruni, a oni svo zrnevlje koje iskrune stavljaju u džepove da bi dodavali svojim ambarima. Nismo propali ni kada čujemo šta slušaju naša deca, niti kad osetimo da su ovde stasale bezuhe generacije spremne na sve, osim da poslušaju. Njihove slušalice iz plejera, povezane su sa njihovim venama, nikako sa ušima. Zbog toga oni reaguju burom krvotoka i eksplozijom karaktera.

Propast se ne može definisati migracijama ljudi iz Srbije, a dolaskom investitora, iako smo postali zemlja koja gubi narod, a naseljava investitore. Propadanje nije ona istina o nama koja nam visi kroz rupu u pocepanom donjem vešu i koju se svi prave da ne vide, jer ih je sramota. Ne možemo propasti kad nemamo ništa. Treba nešto uraditi da bi postojala mogućnost da sagrađeno propadne. Mi samo možemo sami da rušimo, kao što i činimo, ono što su nam vekovi ostavili u nasledstvo.

U rušenju smo odlični. Rušili smo lokalne velmože, okupatore, vladare, padale su dinastije. Rušili smo svoju kuću gradeći domove onima koji nas iz ove naše straćare danas proteruju. Rušili smo svoj ugled dok smo ga imali, svoju budućnost u prošlosti, a danas je nestalo mnogo toga što možemo srušiti. Prekostale su samo razvaline kulture i identiteta koje ne prihvatamo kao svoje, već se od njih ograđujemo, kao što se ograđuju arheološki lokaliteti o kojima niko više ne brine ukoliko ne može unovčiti takvo zemljište.

Ostaje nam samo da dorušavamo porušeno. Ne brinite. Nećemo propasti. Propustili smo sve prilike, pa i tu koja se tiče propasti.

Sedimo u mraku, žedni, gladni, a ko zna zbog čega ubeđeni da nešto znamo i da se oko nečega pitamo, pa nas takve sebične, izgubljene, raznarođene i raskrštene gleda Srbija pitajući se: „Ko su ovi ljudi što se Srbima zovu?“

Da čovek od stida u zemlju propadne, ako je ima i ako je njegova.
(Iskra)