Vojvođansko pitanje

Datum objave: nedelja, 8 marta, 2015
Veličina slova: A- A+

Čedomir Antić

Autor: Čedomir Antić


Oko poslednjeg ostatka naše državnosti – srpskih zemalja severno od Save i Dunava – događaju se nepogrešivi, zloslutni politički predznaci

Vojvođansko pitanje je svečano ponovo otvoreno. O njemu je bilo mnogo reči još od proleća 2013. Srpske vlasti su bile „dobre”, što znači poslušne. Kada je trebalo pritegnuti i dramatizovati, lenja Skupština AP Vojvodine donosila je deklaracije, ograđivala se od zvaničnog Beograda. Kada bi naprednjačka vlada konačno pristala na sve ono na šta se njen šef uostalom obavezao, još u vreme pokrštavanja srpskih radikala, danas već davne 2008, omča bi se opustila.

Sada valjda ponovo treba slušati. Vreme je da SAD iskoriste ekonomsku krizu i ulazak opozicije iz Republike Srpske u koalicionu vlast Bosne i Hercegovine. Došlo je doba da posle niza problema, čak i po ovdašnjim merilima, u tragičnom političkom vođstvu kosovskih Albanaca Srbija ponovo dobije uspešnijeg pregovaračkog partnera. Pošto na pregovorima do danas nismo dobili ništa, neophodno je da se naši strani, a veliki prijatelji osiguraju. Nije da oni ne veruju srpskim vlastima, već žele da im pomognu pred narodom, za koga jedna nedavno politički povampirena evrointegracistkinja reče da mu je Kosovo „psihološko pitanje”. Kosovo i Metohija treba da dobiju vojsku, srpska vlada bi mogla da zaseda zajedno sa kosovsko-albanskom (biće to uspeh dovoljan da ministar Vulin dobije zvanje počasnog građanina Junika ili Mališeva, ili makar fresku u naosu carske lavre u Bajčetini). Možda će onu evrogeografsku krpetinu uzdignuti na Ist Riveru pored naše državne zastave, što će svakako biti „kompromis”, pošto tu ne bi došla da je po abecednom redu. Ako ne verujete da će to biti pobeda onda ne gledate vesti na Pinku 2. Ako ste tvrd orah uveriće vas mudri Aljbin Kurti, koga će albanska policija ponovo uhapsiti, pa će se svetiti tako što će štrajkovati glađu – odbijajući da jede velikosrpske ,,jafe” i neilirski „smoki”.

Zato se oko poslednjeg ostatka naše državnosti – srpskih zemalja severno od Save i Dunava – događaju ovi nepogrešivi, zloslutni politički seizmički predznaci. Nefunkcionalnu, nepopularnu i posvađanu vojvođansku vladu ne diraju medijski kerberi za koje samo Aleksandar Vučić još ima obraza da tvrdi da nisu njegovi. Pajtićeva vlast u Vojvodini nije ništa ozbiljnija opozicija nego što je bila Đilasova u Beogradu – ipak, ozbiljniji napadi, posebno oni patološki, izostaju. Uprkos jasnom izveštaju komisije zadužene za usklađivanje Statuta AP Vojvodine sa Ustavom Republike Srbije, vlast SNS-a je prenebregla ili relativizovala većinu njenih predloga. Potom je nova predsednica Republike Hrvatske sistematično javno, bez objašnjenja, u formi upornih „lapsusa” odvajala Vojvodinu i Srbiju. Konačno je slovenački poslanik u Evropskom parlamentu podneo predlog da među mnogobrojnim uslovima Srbiji bude i neumanjivanje autonomije Vojvodine. Pitam se kakva je to Unija kojoj tako hrle moćni srpski političari? Vojvođanska autonomija svoju legitimnost crpe iz Ustava koji su doneli građani Srbije. Da li poslanik Slovenije – koja ne priznaje pola svojih manjina, koja je izbrisala 20.000 svojih stanovnika, poznata po šovinističkim i ksenofobičnim elitama i centralizmu – zaista misli da može da formalno zabrani građanima Srbije da suvereno odlučuju o ključnim pitanjima sopstvene državnosti? Od pojedinih naših političara, koji su inače aktivni koliko i Ramzes Drugi u politici Arapske Republike Egipat, čujemo da Srbija treba da dobije izborne jedinice podobne budućim federalnim jedinicama. Uticajne nevladine organizacije preporučuju da jednako bude podeljen javni servis. Samo nedostaje da sve to podrži više od pet odsto građana. Konačno, tu je i Zakon o finansiranju AP Vojvodine. Staro poigravanje onih koji su pisali Ustav Srbije i Statut APV s najvažnijim ciljem da oligarhija koja se nalazi na čelu Demokratske stranke vlada četrdeset godina. Stranka je pala, oligarhija se raspala. Kao i u slučaju Crne Gore ostaju „državotvorstvo” i strani „prijatelji”. Kada će u Berlinu, Briselu ili Vašingtonu odlučiti da se više ne oglušuju o stalne zahteve iz Novog Sada za „internacionalizacijom”? Da li znate za internacionalizaciju posle 1989. koja se završila afirmacijom državnosti zemlje koja ju je dozvolila? Da li će Vučić na kraju svoje karijere poput Janukoviča bežati iz svoje zemlje da ga ne optuže za ratni zločin o kome će neka NATO medijska ispostava u Srbiji javiti petnaest minuta pre nego što bude izvršen? Vođstvo SNS-a u Novom Sadu za to vreme se takmiči u udvorištvu. Jedan najavljuje da će se sukobiti sa većinom u stranci ako ne prihvate organizovanje mitinga podrške vođi Vučiću… Drugi poziva Vučićevog brata da se politički aktivira…

Kada Bog poželi nekog da kazni, prvo mu oduzme razum.

*Napredni klub

 

Izvor: POLITIKA

 

Vezane vijesti:

presuda u korist velikih sila, podjele i sukobi … – Jadovno 1941.

KITAROVIĆEVA NIJE SLUČAJNO … – Jadovno 1941.

Čedomir Antić: Ukinimo Staljinovo nasleđe – Jadovno 1941.

ČEDOMIR ANTIĆ: Ćirilica – Jadovno 1941.

Teorija zavere – Jadovno 1941.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top