Војин Гушић: Ниједан политичар не може више вољети РС од оних који су за њу крварили!

Изреку да „срећа прати храбреˮ потврдила је и судбина Војина Гушића, борца  Првог батаљона славне Невесињске бригаде. Он је 29. јула 1992. године на Брстанику рањен од распрскавајуће потезне мине коју су поставиле муслиманско-хрватске снаге.

Главу је сачувао, али је остао без десне шаке и поткољенице. Са истим жаром са којим се борио за Републику Српску, овај кршни Херцеговац као предсједник Одбора ратних војних инвалида и замјеник предсједника Борачке организације Републике Српске (БОРС) покушава да се избори за права својих ратних другова.

– БОРС је најбројнија организација која данас има 138.800 чланова. Регистровани смо у свим општинама и градовима Републике Српске. У оквиру борачке организације имамо Одбор ратних војних инвалида и Одбор породица погинулих бораца. Око 18.000  чланова чине чланови породица погинулих бораца, око 21.000 чланова чине ратних војни инвалиди, док преостало чланство чине демобилисани борци.

Шта је са српским борцима који су остали да живе на територији Федерације БиХ?

– Заступљени смо у три општине у Федерацији БиХ, тамо гдје има доста наших повратника, а то су Петровац, Гламоч и Дрвар. Боримо се и за њихов статус, а посебно је тешко у Сребреници.

Колико су данас борци заштићени у РС?

– Чињеница је да смо једина организација која се помиње у Закону о правима бораца и то у три члана. Сам положај комплетне борачке популације доста је тежак из више разлога. Постоји разумијевање Владе око стамбеног збрињавања, рjешавања статусних питања, постепеног повећања инвалиднина. Међутим, највећи проблем је запошљавање. Добро знамо у каквом је стању привреда у РС, па и читавом региону. Сматрамо да је неопходно уз капитална улагања стимулисати покретање производње малих и средњих предузећа. Стално морамо подсјећати да су борци створили Републику Српску и природно је да је воле највише, док међу политичарима није мали број оних који нису учествовали у рату. Неки од њих су побјегли са бојног поља, а неки су постали и ратни профитери.

Да ли онда борци РС уживају повлашћен статус?

– Видјели смо кроз историју да је слично било и са ратним војним инвалидима и послије Првог свјетског рата. Сјетимо се и тужне судбине српске хероине Милунке Савић, која је као ратни војни инвалид била приморана да ради као чистачица. Нажалост, историја се понавља.

Каква ја ситуација са ортопедским помагалима?

– Кад видим моју браћу параплегичаре, који су у колицима и користе пелене, уринарне катетере и остале ствари, иако сам дупли ампутирац, помислим да поред њих нисам инвалид. Ми ампутирци носимо протезе које нису ништа квалитетније од оних које су носили инвалиди послије Другог свјетског рата. Срамота је што на сваких три или пет година да би добили неко помагало морамо изнова доказивати да смо инвалиди, као да ће нам израсти екстремитети поново или ко да ће неки параплегичар проходати поново.

Да ли сте покушали наћи неко рјешење са надлежним?

– Као предсједник Одбора инвалида код Министарства здравља и Фонда за здравствено осигурање заједно са инвалидима демонстративно смо враћали та ортопедска помагала Комисији у Бањалуци и најавили протесте ако се не измијени закон и не поједностави процедура. Такође, имамо прилику да видимо да по свијету има људи чији је квалитет помагала такав да могу и да трче са њима, док се код нас по питању квалитета помагала ништа није помјерило деценијама уназад.

Постоје ли још неке ситуације које иритирају борце РС?

– Срамота је да некад приликом обиљежавања неких датума представници  борачке организације који су се борили за ову земљу немају достојно мјесто. Не може неки политички и партијски функционер бити важнији од бораца РС, па какву год функцију формално да обавља. Почасно мјесто треба да буде резервисано за преживјеле борце или породице погинулих бораца.

Да ли су заштићени ратни командати?

– Као и борци, ни добар дио ратних комаданата није довољно заштићен нарочито по питању судства и тужилаштва БиХ, као и тужилаштва Хагу, команданти нису имали адекватну заштиту од државе, ни правну, ни материјалну, као ни њихове породице које би њивим изручивањем остале буквално без средстава за живот. Република Српска и Србија  су се према појединим командантима односиле као да нису бранили нашу државу.

Да ли је било покушаја да се помогне поменутим породицама?

– Постоји  фондација Помоћ, која се бави прикупљањем материјалних доказа у корист наших оптуженика. Ова фондација, мада нема довољну помоћ државе, активно учествује у одбрани наших јунака и помаже их материјално колико може.

Невесиње ове године добија централно спомен-обиљежје?

– То је велика ствар. Идејно решење урадио је чувен вајар Живковић, а још 2001.  године окончана је јавна расправа по овом питању. БОРС је активно учествовао у свему.

Зашто се онда тако дуго чекало?

– Добијао сам разне одговоре, али углавном средстава није било. Предлагао сам да се организују донаторске вечери, јер су наши борци данас расути широм планете, али, нажалост, нисам имао подршку никога осим својих сабораца. Наше министарство сваке године расписује конкурс за спомен-обиљежја, али није се довољно радило. Сада у градњи овог споменика учествује и Србија и надам се да ће за Митровдан споменик бити окткривен.

Да ли су Митровданске битке у Одбрамбено-отаџбинском рату добиле право мјесто у историји српког народа?

– И јесу и нису. Борачка организација Невесиње је прије пар година нашем ресорном министарству и комисији при Влади презентовала обје Митровданске битке и комплетну документацију. Драго ми је да смо те двије битке и Невесињске пушке, нарочито другу и трећу за које се мање знало, успјели да прогурамо на републички ниво. На другој страни, треба напоменути да су битке попут Митровданске највеће у задњем отаџбинском рату. Није ми јасно зашто је је потребан проток времена да би биле у уџбеницима ако се добро зна шта је истина. Сматрам да то треба да уче дјеца не само у Републици Српској него и у Србији. Ми сваке године за Митровдан организујемо литерарне и ликовне радове на тему шта дјеца знају о Митровдану јер ту су учествовала многа браћа, очеви ученика. Невесињска дјеца су одлично упозната са Митровданаским биткама, али можемо да будемо задовољни тек онда када се ове историјске лекције нађу и у уџбеницима.

Помињали сте бројна разочарања бораца… Да ли би данас борци пронашли мотив да бране РС?

– Борци јесу понекад кивни и можда некад кажу: „Не бих више никад узео пушку кад видим како нам нису дали ова права, нарочито право на рад.ˮ Ипак, мислим, а не дао Бог да дође до тога, да би у случају невоље прорадило опет христолико срце у борцима Републике Српске. Моји Херцеговци никад не би дали вјеру „прађедовскуˮ ни огњишта нити да нам неко убија нејач, као што је рађено 1941–45. по херцеговачким јамама у Јадовну и Јасеновцу. Сигурно би опет стали на браник отаџбине.

Колико има дјеце палих бораца у РС?

– На нивоу РС немам укупне податке, али по посљедњим подацима у Невесињу живи 150 дјеце погинулих бораца, од тога је 50 на бироу, није запослено. Велики дио дјеце, на примјер, из мог Невесиња је отишао. Отишле су цијеле породице јер Невесиње је мало, привредно неразвијено, нема радних мјеста. На нивоу РС има више од 20.000 незапослених бораца, а само у Невесињу има око 1.000 незапослених бораца и неколико стотина инвалида.

Како коментаришете све већи број различитих невладиних организација која се позивају на заштиту борачких права?

– Мислим да иза свих таквих организација постоји  политичка позадина и покушај да се оствари неки лични интерес. У БОРС-у сви смо волонтери, бирамо се по части и тражимо оне који имају времена да представљају организацију и иду на те састанке. Већина чланова новооснавих удружења најприје је била и у БОРС-у. Због неког неоствареног личног интереса или неког другог циља користе могућност да се у складу са Законом о удружењима и фондацијама организују, а за то је довољан потпис три појединца. У данашњем времену лако је наћи тројицу незадовољних, који нађу још мало људи, што отвара пут разним малверзацијама. Да се разумијемо, ја поштујем те људе као борце, али не поштујем карактер њихове личности. Многи су били на листама разних странака. То је ружно. Ми се у рату нисмо борили ни за једну странку, него за Републику Српску, за српски народ и за вјеру православну и треба и даље да останемо борци. Ако неко у БОРС-у не ваља, избори су сваке четири године и сваки појединац може да се смијени. Борци не раде за плату нити било какве додатке.

Аутор: Трифко Ћоровић

Извор: Слободна Херцеговина