Vladimir Umeljić: PERSPEKTIVE

Datum objave: utorak, 4 juna, 2013
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/vladimir-umeljic.jpg

Pročitajte intervju Vladimira Umeljića Srpskoj novinskoj agenciji /SRNA/ povodom aktuelnih nacionalnih, ali i istorijskih, tema!

 

1.  Da li mislite da su svi potezi  Zapada u BiH usmjereni na unitarizaciju  BiH i ukidanje
Republike Srpske? Kako vlast u Republici Srpskoj na čelu sa
predsjednikom Miloradom Dodikom može da se odupire tim nastojanjima i da li je
do sada uspijevala u tome?

 

Nesumnjivo je da je Republika Srpska trn u oku zapadnim tvorcima i zagovornicima ovog aktuelnog, najnovijeg „Novog svetskog poretka“, i taj trn će postajati sve bolniji, što se uspešnije odvija „discipliinovanje“ Republike Srbije, čega smo sve vreme svedoci.

Poslednji pokazatelj tog procesa je ovaj grešni i pogrešni, jadni i čemerni „Briselski dogovor“, kojim se Sveta srpska zemlja Kosovo i Metohija sve dalje gura u ponor tuđe vlasti i sile. Vladajući političari u Beogradu, doduše, kažu da je to „realnost, koja se mora priznati i prihvatiti“.

Oni, međutim, ne kažu da je svojevremeno postojala i osmanska realnost i to stotinama godina, pa austro-ugarska a zatim i Hitlerova realnost, ali ih Srbi nikada nisu priznali i prihvatili, zar ne? Njihov novokomponovani (jer postizborni) politički pragmatizam, dakle, govori o tipičnim, oportunističkim političarima, ali ne i o nacionalno svesnim državnicima.

Republika Srpska je do sada, uopšteno govoreći, vodila mudru i odlučnu politiku, koja je prevashodno usmerena na opstajanje i jačanje. To je i osnovni cilj i neophodni minimalni konzens, oko koga bi morali da se okupe ne samo članovi vladajuće političke grupacije oko predsednika Dodika, već i celokupna opozicija, ako želi da zasluži oznaku srpske političke klase.

Više je nego primereno, korisno i dalekovido, da predsednik Dodik sve vreme razvija multilateralne političke i ekonomske odnose sa Rusijom, Izraelom i sl. To je pravi put, koji naravno mora biti praćen permanentnim jačanjem političkih institucija Srpske i konkretizacijom samostalnog privrednog razvoja, odlučnom borbom protiv korupcije, itd.

I – ubeđen sam da Republika Srpska može da se izbori za svoje i da će se izboriti. Nadam se od srca, da će i srpska opozicija u Srpskoj uvideti suštastvenu potrebu gore pomenutog minimalnog konzensa i stoga svoju inače vrlo legitimnu političku borbu za vlast podrediti tom životno važnom cilju.

 

2. Do koje mjere može Republika Srpska da računa na političku pomoć Srbije, a do koje mjere na istu tu pomoć Rusije, u svojim nastojanjima da sačuva samostalnost?

 

Pitanje je koliko Srbija u ovom trenutku može da računa na samu sebe. Uzdam se u Boga da će u dogledno vreme doći do nacionalnog osvešćivanja i jačanja drevne srpske državnosti, što bi samo bilo na boljitak svih Srba, čiji nacionalni korpus je posle poslednjih građanskih ratova i nasilnog raspada druge Jugoslavije rascepkan, atomizovan.

Uzdam se isto tako u Boga, da ni današnja a ni budća Rusija nikad neće zaboraviti, da je u žilama prvog ruskog cara u istoriji, velikog Ivana IV. Vasiljeviča, tekla i krv Nemanjića i Jakšića, krv kneginje Milice, supruge Svetog kneza Lazara.

Ali, sigurno, i vrlo pragmatični ruski interesi govore u prilog njihove podrške Srbima. Za sve je, međutim, potrebno (najmanje) dvoje, tako da i srpski političari moraju da se maksimalno angažuju na daljem izgrađivanju i jačanju međusobnih veza izmeđa ova dva stara pravoslavna naciona.

 

3. Da li BiH može da opstane kao država ili za nju vidite neku drugu budućnost?  Kako vidite Republiku Srpsku u budućnosti?

 

Teško je pretpostaviti da bi jedna „Jugoslavija u malom“ (BiH) a posle čitave mučne i tragične istorije međusobnih odnosa triju aktuelnih političkih faktora na ovom prostoru mogla zaista imati neku povoljnu, obećavajuću perspektivu.

U međuvremenu i sve više zapadnih naučnih analitičara odriče državnoj tvorevini Bosna i Hercegovina sposobnost da opstane, bez obzira na činjenicu, da se zapadni saveznici tj. pre tutori („pravo jačega“) bosansko-hercegovačke države nalaze upravo na zapadu („NATO-demokratije“).

Tako i ugledni nemački politikolozi iz Hamburga, Berit Bliesemann de Guevara i Florian P. Kühn, pišu u svojoj analizi aktuelnog stanja Bosne i Hercegovine (koju inače u međuvremenu smatraju i nazivaju još samo jednom „Potemkinovom državom“, znači prividom, farsom, fasadom, iza koje ne stoji ništa, jednom „firmom na praznom dućanu“) i sledeće:

„Pokazalo se da je iluzija pokušati spolja izgradnju jedne države po ugledu na zapadne države. To je, po našem mišljenju, nemoguće. To se vidi i u Bosni, gde se ni posle petnaest godina nije uspelo prevazići razdor između etničko-nacionalnih grupa. Današnja evropska država, koja je trebalo da posluži kao model bosansko-hercegovačke države, to je zapravo finalni produkt komplikovanog, mnoge vekove trajućeg razvoja.

Jednostavno implementiranje tog modela u druge kulture ne može uspeti.“ (2010.)

Ja vidim Reubliku Srpsku u budućnosti kao slobodnu državnu tvorevinu, u kojoj njeni građani praktikuju svoje pravo na samoopredeljenje, ono osnovno ljudsko pravo, koje su „NATO-demokratije“ inače priznale svim narodima i narodnostima bivše Jugoslavije, samo Srbima ne.

 

4. Da li Srbija, osim deklarativnog zalaganja za Dejtonski sporazum, dovoljno čini da zaštiti samostalnost Republike Srpske? Šta bi Srbija trebalo konkretnije da uradi po tom pitanju?

 

Srbija bi morala da bude aktivnija i odlučnija, to je ne samo njeno pravo već i međunarodno-pravna obaveza. Konkretno, da na pr. manje konferiše sa Turskom, sa njenim apsolutno neprihvatljivim neoosmanskim aspiracijama, u odnosu na jedno isključivo unutrašnje balkansko pitanje a da više izgrađuje i jača odnose sa Srpskom.

5. U kojem pravcu će se rješavati pitanje Kosova i Metohije i da li će od Srbije biti zatraženo da prizna kosovsku nezavisnost? Da li je Briselski sporazum popuštanje Srbije zarad datuma za članstvo u EU?

 

Ne samo da će se zahtevati priznavanje te pseudodržave, već kao što su nedavno nemački parlamentarci u sred Beograda otvoreno naglasili, zahtevaće se „da Srbi promene svoju svest“, da orvelovski uniformišu svoj duh i odreknu se svega, što ih čini.

EU ne trebaju Srbi, njoj trebaju jeftini radnici, zavisni konzumenti i po mogućstvu „topovska hrana“.

 

6. Kako biste ocijenili rad Haškog tribunala, koj je ovih dana obilježio 20 godina postojanja? Zašto niko od bošnjačkih lidera nikada nije bio optužen pred ovim sudom za zločine nad Srbima ?

 

U vreme NATO-napada 1999. sam učestvovao na preko dvadeset TV-diskusija u Nemačkoj a poslednji poziv sam dobio posle hapšenja i izručenja Slobodana Miloševića Hagu. Voditeljka emisije me je odmah na početku pitala kako stojim u odnosu na taj događaj.

Jer ja sam, kako je naglasila, poznat u nemačkoj javnosti ne baš kao revnosni obožavatelj Miloševića, ali i kao žestok kritičar NATO-pakta. Moj odgovor je bio – stojim  negativno, jer kao prvo, ako je Milošević uopšte trebalo da se pojavljuje pred nekim sudom, onda samo pred jednim srpskim. I kao drugo, jer taj tribunal je politička a ne pravna institucija.

Kao obrazloženje sam naveo sledeće:

 

„U ovom istom studiju sam juče video Vašeg ministra spoljnih poslova Jozefa Fišera, kome ste postavili smisleno isto pitanje a on je potom opširno poučavao gledaoce, da je međunarodna pravda spora ali dostižna.

Budući da je gospodin Fišer po svim definicijama treći nemački ministar inostranih poslova u 20. veku, koji je saodgovoran da su nemački vojnici – u okviru odgovarajućih vojnih saveza – potpuno bespravno napali i ubijali Srbe u njihovoj sopstvenoj zemlji (1914., 1941. i 1999.), kako to da gospodin Milošević sedi na tvrdoj optuženičkoj klupi u Hagu a gospodin Fišer u crvenoj somotskoj fotelji u Vašem studiju i hvali međunarodnu pravdu?

Zar Haški tribunal nije nadležan „za sva kršenja prava na tlu bivše Jugoslavije“?

Zar ni ubistvo 75 srpske dece od strane (i nemačkih) NATO-pilota, koliko Vi kažete da ih je bilo i nazivate ih samo još jednom „kolateralnom štetom“, nije dovoljan razlog za jednu nadležnu instituciju, ako je ona pravnog karaktera, da barem otvori istragu protiv gospodina Fišera i njegovih NATO-kolega?“

 

To dakle znači, da Vaše pitanje postaje izlišno, nije li tako?

Jer čak da je Tribunal i optužio nekog od bosansko-muslimanskih lidera, zar mislite da bi se to drugačije završilo nego u slučaju bosansko-muslimanskog Nasera Orića, arbanaškog Ramuša Haradinaja ili pak hrvatskog Ante Gotovine?

Sramotne oslobađajuće presude…

 

7. Srpski zvaničnici i pojedini istoričari upozoravaju da bi iduće godine, kada će obilježava 100 godina od Prvog svjetskog rata, moglo doći do revizije istorije, kako bi se Srbi okrivili za početak tog rata. Koliko su namjere Zapada, posebno Njemačke, da učestvuje u ovoj reviziji istorije i okrivljavanju Srba za Prvi svjetski rat?

 

Nedavno, 21. maja sam držao jedno predavanje studentima univerziteta u Banjoj Luci. Tema je bila: „Nemačka revizija istorije Balkana na kraju 20. i početku 21. veka“. Izlaganje sam počeo sledećim rečima:

 

„U drugoj polovini devedesetih godina sam po prvi put objavio stav, da je Savezna Republika Nemačka do ujedinjenja dve nemačke države nesumnjivo zasluživala epitet „evropske Nemačke“ a da je potom pojam nastajanja jedne „nemačke Evrope“ postao mnogo primereniji novonastaloj stvarnosti.

To se može ilustrovati i na primeru istorije Balkana u poslednjoj deceniji 20. veka.

Od početka akutne faze krize u bivšoj Jugoslaviji, sledstvenih građanskih ratova i raspada savezne države, nemačka politika, mediji ali i naučne institucije su bili aktivni i izuzetno virulentni činioci ovog i ovakvog razvoja situacije. Time je nedvosmisleno najavljen „Novi svetski poredak“, u najmanju ruku u Evropi.

U sledstvenom razmatranju, težište se nalazi na ulozi nemačkih univerzitetskih i akademskih institucija pri sistematskim pokušajima revizije pozitivne istorijske nauke u odnosu na Balkansko poluostrvo.

Ovaj novi trend nemačkih društvenih nauka se ne ograničava samo na aktuelnu istoriju, dakle na vreme građanskih ratova i raspada druge Jugoslavije, pri čemu se – kao što je poznato – neumorno tvrdi da su samo i isključivo Srbi bili „jedini krivci, agresori, genocidne ubice, etnički čistači, masovni silovatelji, osnivači koncentracionih logora“ i sl.

Taj vremenski period, međutim, nije tema ovog konkretnog izlaganja.

Ali taj revizionistički trend se ne ograničava čak ni na čitav 20. vek, već se prostire i na vreme osmanske okupacije srpskih zemalja, pa šta više i na vreme doseljavanja Slovena na ove prostore.

Jer, kao što je isto tako poznato:

„Ko kontroliše prošlost, taj kontroliše i sadašnjost, ali i budućnost“.

 

To znači, više je nego realno za očekivati da će uskoro slediti i pokušaji revizije tog dela istorije. Ne zaboravimo, da je nekadašnji predsednik SAD Bil Klinton u vreme građanskih ratova u današnjoj Hrvatskoj i Bosni sebi dozvolio da se profiliše eto i kao istoričar, te da ode i jedan zlokobni korak dalje. On je, naime izneo u javnost svoj stav:

„Srbi su krivi za izbijanje Prvog svetskog rata. Bez njih se ni Holokaust ne bi dogodio!“

 

Da li je potreban još neki dodatni komentar? U odnosu na pitanje – šta Zapad misli o Srbima i šta svim silama želi da postigne, kao što su nemački parlamentarci u sred glavnog grada Srbije vrlo nedvosmisleno obelodanili, da i sami Srbi o sebi misle?

Intervju vodila:

Vesna Šurbat,

šef dopisnisštva SRNE u Beogradu

Izvor: srna

Vezane vijesti:

Vladimir Umeljić SOCIJALNO-PSIHOLOŠKI ASPEKTI FENOMENA GENOCIDA U SVETLU „TEORIJE DEFINICIONIZMA“

Srbin koji je zadivio i Noama Čomskog!

NEMAČKA REVIZIJA SRPSKE ISTORIJE

HRIŠĆANSKI PRAGMATIZAM U SVETLU „TEORIJE DEFINICIONIZMA“ (Na primeru Svetog Save Srpskog)

Vladimir Umeljić: “Teorija definicionizma” – Zapad i Balkan 1990?

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top