Владимир Умељић СОЦИЈАЛНО-ПСИХОЛОШКИ АСПЕКТИ ФЕНОМЕНА ГЕНОЦИДА У СВЕТЛУ „ТЕОРИЈЕ ДЕФИНИЦИОНИЗМА“

Међународна комисиjа за истину о Јасеновцу, Меjнашаф

СОЦИЈАЛНО-ПСИХОЛОШКИ АСПЕКТИ ФЕНОМЕНА ГЕНОЦИДА У СВЕТЛУ „ТЕОРИЈЕ ДЕФИНИЦИОНИЗМА“

Узурпирање власти над дефинициjама са тежњом постизања jедног монопола над истима, од стране центара политичке моћи, оличених у државним или парадржавним структурама jе наjделотворниjи инструмент дотичних центара политичке моћи и истовремено, погонска снага прогреса и регреса у сегментарном и глобалном развоjу људског друштва. Раст политичке моћи jе искуствено директно пропорционалан опадању привржености императиву етике људског друштва. Тиме jе узурпирање власти над дефинициjама са-одлучуjући каузални и пратећи фактор и свих социjалних девиjациjа историjе човечанства. (Теориjа дефиниционизма)

Време геноцида jе jедна врста „ванредног стања“ у социjално-психолошком погледу и jедна битна детерминанта тог времена jе jедно – на први поглед парадоксално – стање духа: Узурпациjа власти над дефинициjама инсистира путем психагогиjе на ре-дефинирању циљне групе предвиђених жртава у смислу њихове дехуманизациjе а с циљем мотивисања предвиђене циљне групе починитеља геноцидних радњи, ради олакшања предвиђених (планираних) криминалних и нехуманих поступака према жртавама. Привидно парадоксално при овоме jе, да се само група починитеља више или мање духовно униформише и (макар и темпорарно) суштински дехуманизуjе, док жртве суштински остаjу оно што jесу.

Јер, статистички гледано, већина починитеља jедног геноцида су „нормални“ људи и тешко да ће jедан нормалан човек пожелети или учинити зло своjоj маjци, брату, сину или супрузи. Довести jедног „нормалног“ човека, дакле, дотле да у своjоj беспомоћноj жртви у тренутку сопственог тешког криминалног и неморалног акта (мучење, убиство) не види своjу маjку или своjе дете, свог брата или своjу сестру подразумева jедан висок степен психагогичног успеха ре-дефинисања дотичне жртве – то жртвено биће за починитеља у том тренутку ниjе људско биће, те његова сопствена радња за њега ниjе ни криминална ни грешна.

И – та његова радња кореспондира (при свим великим геноцидима европског 20. века) свесно, полусвесно и/или подсвесно са оним „заjедно са колевком“ добиjеним, са историjом, традициjом, (не)важећим етичко-моралним критериjума, (не)важећим социjалним нормама и конвенциjама, са свим оним што ми у свакодневници називамо фенотипско наслеђе, „људска природа“, менталитет (=идентитет) и сл. Касниjе уз то долази „присила групе“ и закључно, сваки развоj догађаjа добиjа раниjе или касниjе своjу сопствену динамику.

И Хрватица Мариjа Јосипова Обаjдин jе била jедна „нормална“ жена у време Србоцида 1941-1945. Она jе после рата изjавила за судски протокол: „У љето 1941. била сам кухарица у Слуњу (…) Видjела сам како доводе Србе и стављаjу у затвор, те преко ноћи воде на убиjање а претходно их опљачкаjу. Једно jутро узела сам мотику и отишла да копам крумпир. Када сам дошла до Лалића гаjа, видjела сам тамо jедну жену коjа jе сjедила и била сва избодена ножем и крвава а поред ње се налазила jама, у коjу су усташе потрпале убиjене Србе. Та женска говорила jе нешто, али jе нисам могла разумjети. Пришла сам jоj, ударила jе два пута мотиком по глави и она се скљокала на земљу, и више ниjе показивала знакове живота. То jе била Милка Зец из Зечеве Вароши. Послиjе сам накопала крумпир…“

Ни при jедноj другоj форми масовног убиства у историjи се не запажа оволики степен делотворности (научно утемељене jезичке) методе „Узурпациjа власти над дефинициjама и психагогиjа“ као при феномену геноцида: Масивно ре-дефинирање циљне групе предвиђених жртава у смислу њихове дехуманизациjе резултира, jош jедном, jедном масивном дехуманизациjом циљне групе починитеља геноцида.