Vladika Atanasije služio parastos u Čelebiću i osvetio kapelu u Radanovcima

Datum objave: sreda, 5 avgusta, 2015
Objavljeno u Livanjsko polje
Veličina slova: A- A+

Vladika Atanasije služio parastos u Čelebiću

Vladika Atanasije služio parastos u Čelebiću

Dana 3. avgusta ove godine na spomen groblju na Barjaku u selu Čelebić, u 10 časova, održan je parastos stradalim stanovnicima ovog i okolnih sela, jula 1941. godine. Pred prisutnim potomcima stradalih, kao i bivšim i sadašnjim žiteljima okolnih sela, parastos je služio Njegovo Preosveštenstvo Episkop bihaćko-petrovački G. Atanasije, sa parohom lijevanjskim i vrbičkim ocem Željkom Đuricom, đakonom Nikolom Perkovićem i ocem Srđanom Belenzadom.

Nakon parastosa Njegovo Preosveštenstvo vladika Atanasije obratio se prisutnima besedom:

Draga braćo i sestre, kada činimo pomen onima usovšima i onima koji odlaze od nas redovnim putem i onima koji od nas odlaze nasilno, mi se sećamo ove istine kojom hrišćani pozdravljaju jedan drugoga od samog početka hrišćanstva. Hristos voskrese! Vaistinu voskrese! U toj istini sagledamo sve što se događa u ljudskom živitu, svoj tok života, i u toj istini sagledavamo i one koji su mučenički nasilno izvedeni iz ovog života zemaljskoga. Jer ovo je pobedna istina. Hristos je vaskrsao, razrušio smrt, otvorio prolaz kroz grob, kroz smrt, prolaz u život , omogućio da istina bude pobedik, da laž biva poražena, da svetlost bude jača od tame, da radost bude jača od tuge, odnosno stovrio sve preduslove radosti. Hristos upravo time što je vaskrsao tim putem poveo je i nas koji verujemo u njega. Mi znamo da su imena svih koji su postradali za Hrista, uHristu, sa verom u njega zapisana u nebesima i mi se ne brinemo za njih, za njihov večni život,  zato što je njihov večni život zagarantovan u Bogu našem. Ali mi smo nastavili da vodimo ovaj zemaljski život. Oni  koji su otišli od nas, oni nama znače i zato nama nije dovoljno samo to što su njihova imena zapisana na nebesima. I mi ih pamtimo. Njihova imena su u našem pamćenju i morao bih pohvaliti vaš pristup svemu tome jer sam video sad, evo, knjigu u koju ste upisali sva ta imena. Znači da su i kod nas upisana,  zapisana, zapamćena.  Ona što pišemo, što pamtimo, to nama znači. Pamtimo samo ono što nama ima značenje. Zato je za brigu ako neko ne zapamti jer kad ispadne iz pamćena znači da je ispalo iz svesti, ispalo je iz našeg kruga, našeg konteksta života. To znači da za nas ne postoji. Ali, pošto smo zapamtili i pošto se uvek ovde okupljate, draga braćo i sestre, to znači da sve to postoji za vas i za nas i dalje. I oni koji su otišli nasilno odavde oni su i dalje činilac života, oni su i dalje faktor života, oni i dalje određuju događanja na ovom prostoru i na širem prostoru. Svuda gde mi živimo. Dakle, zapamćeni su na nebu i na zemlji, od Boga su proslavljeni. Kod nas su zapamćeni u ljubavi i zahvalnosti što su postojali i što su bili pravoslavni, što su bili na putu istine i kao takvi postradali. Neka im je večni pomen! A vama, draga braćo i sestre, i dalje sposobnost pamćenja, ljubavi, vere i nade i dobro zdravlje u ovome životu i večni život u carstvu nebeskome. To vam želim. To vam želi naša Crkva srpska pravoslavna. Neka je večan pomen usovšima, a nama dobro trajanje u ovome životu. Amin!

U ime prisutnih, G. Atanasiju zahvalio se predsednik Udruženja Ognjena Marija Livanjska, Nikola Petrović, ujedno iskazujući svoju zahvalnost svim prisutnim potomcima žrtava čija se tela nalaze na spomen-groblju na Barjaku, gde su, u rupe za vađenje šljunka, pobacana nakon masakra u seoskoj osnovnoj školi 30. jula 1941.

Milan Erceg, jedan od potomaka stradalih Srba, obratio se prisutnima kratkim istorijskim prikazom zločina na čije sećanje je posle Drugog svetskog rata podignut spomenik žrtvama i skroman kompleks spomen groblja.

Gospodin Erceg je rekao sledeće: „Od napada na Jugoslaviju, 6. aprila 1941. godine, počelo je ostvarenje dugo sanjanog sna Anta Pavelića o stvaranju NDH. Taj san je realizovan 10. aprila iste godine donošenjem Deklaracije o proglašenju NDH. Toga dana, u četrnaest časova austrijski pukovnik Slavko Kvaternik proglasio je Nezavisnu državu Hrvatsku. Nova država odmah je ukinula srpsku pravoslavnu vjeru i zamenila je grčkoistočnom. U maju mjesecu, u Gospiću, Mile Budak ministar u vladi NDH objavljuje trećinsku formulu srpske sudbine: ‘jednu trećinu Srba treba pobiti, jednu trećinu prekrstiti, a jednu trećinu protjerati’. Po planu i dogovoru, Srbe sa prostora NDH trebalo je pobiti do 6. septembra 1941. U tu svrhu je oformljena i komisija čiji je zadatak bio da ispita kapacitet kraških jama, odnosno koliko koja može Srba da proguta, a kada se potom zatrpaju da Srbi budu izbrisani sa geografskog prostora NDH.

Zlokobni naum ustaša nije zaobišao ni livanjski srez. Veliku ulogu u pokolju Srba imali su i rimokatolički sveštenici. Tako je fra Srećko Perić iz samostana Gorica pozvao vernike da započnu pokolj Srba riječima: ‘Braćo Hrvati, idite i koljite sve Srbe, najprije zakoljite moju sestru, koja je udata za Srbina, a onda sve Srbe odreda. Kada ovaj posao završite, dođite k meni u Crkvu, gdje ću vas ispovijediti, pa će vam grijesi biti oprošteni’.

Pokolj livanjskih Srba trebalo je da počne na Ilindan, 2. avgusta 1941. godine, u Crnom Lugu. Znalo se da se Srbi na taj dan okupljaju kod crkve. Ustaše su planirale da toga dana organizuju proslavu u čast nove države. Donosili su u buradima vino, po svoj prilici zatrovano, sa namerom da ga dijele narodu pri izlasku iz Crkve i tako dobar broj potruju. Taj plan nije realizovan jer je nekolicina Srba, 28. jula 1941, napala jednu ustašku kolonu kod crkve u Crnom Lugu. Došlo je do puškaranja u kome je nekoliko ustaša ubijeno, nekoliko zarobljeno a ostali pobegli u pravcu Čelebića. Narednog dana ustaše i civili prave obruč oko sela, hapse osamdeset Srbe, odraslih muškaraca, i zatvaraju ih u seoskoj školi. Narednog dana vežu ih žicom i u četiri kolone sprovode do jame „Bikuše“ u koju ih bacaju. Nekoliko Srba uspelo je da pobegne ispred jame, nekoliko da tokom noći izađe iz jame dok je najveći broj ostao u jami. Njihova tela tamo su i danas. Sledećeg dana ustaše hapse svo preostalo stanovništvo Čelebića, bez obzira na uzrast i pol i zatvaraju ih u školu. Nad njima su izvršili masakr na najsvirepiji način. Ubijene Srbe zatrpavaju ispod škole, pored puta, na mestu Barjak. I to nije bio kraj. Nakon dan-dva ustaše ponovo hapse po selu preostale žene i djecu i bacaju ih u jamu Bikušu. Nekoliko njih je nakon sedam dana izašlo iz jame.

Komunističke posleratne vlasti umjesto da osude počinioce, oni pobijene Srbe pretvaraju u komunističke žrtve. Umjesto da se na spomen obilježje postavi krst, koji bi svjedočio o pravom razlogu stradanja, komunističke vlasti postavljaju zvijezdu petokraku. Na taj način promjenili su tok istorije i prikrili pravi razlog zločina.“

Parastos u ČelebićuParastos u Čelebiću

Nakon održanog parastosa u Čelebiću, svi prisutni, na čelu sa vladikom Atanasijem, uputili su se u obližnje selo Radanovci, radi osvećenja novosagrađene kapele na pravoslavnom groblju Kusača. Obnova i uređenje pravoslavnog groblja i izgradnja nove kapele posvećene Sv. Jovanu Krstitelju, izvršena je u okviru programskih aktivnosti Udruženja OML-odbora sela Radanovci, prilozima bivših stanovnika ovog sela.

I tom prilikom Njegovo Preosveštenstvo G. Atanasije obratio se prisutnima sledećim rečima:

Draga braćo i sestre, ja vam čestitam na uspehu da sačuvate vašu veru, nadu i ljubav i sve ono što je čovečno i plemenito, a da ste to sačuvali upravo pokazuje ovaj današnji dan i ovo mesto na kojem smo se sabrali i ovo delo vaših ruku na ovome groblju. To je ovaj predivni hram posvećen svetom Jovanu Krastitelju. On je malih dimenzija, ali je dovoljan za ispuni svoju funkciju, da vas sabere ovde jedne sa drugima, da vas više još zbliži i da vas zbliži sa Bogom. Naravno da Boga možemo prizvati na svakome mestu i svako od nas pojedinačno jer smo kršteni u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Ali hram je ipak mesto koje, pre svega, ima tu ulogu u životima ljudi da je to mesto gde se sastajemo sa Bogom. Ovo je sastajalište sa Bogom. Naravno da i ljudi imaju među sobom neka sastajališta i oni ljudi izvan Crkve. Neka oni imaju svoja sastajališta, ali mi pravoslavni hrišćani i srpskoga roda, kao i svi ljudi pravoslavni, imamo svoje sastajalište sa Bogom, a to je hram i ovde se sastajemo i sa svima svetima. Sa onima koje slavimo kao krsnu slavu: svetog Jovana Krstitelja, svetoga Georgija, svetoga Dimitrija, svetoga Nikolu … sa svima njima se sastajamo i sastajemo se jedni sa drugima. Ovde postajemo najpotpuniji. Pre svega to je najšira naša zajednica jer smo sa Bogom i svima svetima, a postajemo najpotpuniji jer je upravo ovde pošto je ovde i groblje vaših predaka. Ovde se sastajemo prisnije. Nismo se nikad ni rastali, ali ovde se prisnije još više sastajemo sa njima. Ono što je posebno za Crkvu Hristovu je to da ona predstavlja jednu punoću zajednice. Ona je najpotpunija zajednica koja uopšte postoji. I najtrajnija. Ona traje večno. Ljudske tvorevine su privremene. Bilo koja ljudska tvorevina, bilo koja država, pa eto i NDH, ona je, dakle, bila stvorena od ljudi, ali se raspala. Propašće i mnoge druge tvorevine ljudske i ideologije, ali ono što je od Boga, što je Božije, to je trajno. Mi pripadamo upravo toj trajnoj zajednici, Crkvi  Hristovoj koja je pobedonosna i u prostoru i u vremenu. U večnosti. To je jedini prostor gde je život osiguran. Na svim drugim prostorima život može propasti, ali u Crkvi Hristovoj život ne propada. Zato vam ja čestitam što ste zadržali, očuvali veru, takvu veru i takvu zajednicu pokazujući time snagu života. Neka vas Gospod ukrepi u tome! Sve molitve vaše neka budu uslišene koje činite bilo gde, a posebno molitve u vašim hramovima srpskim i pravoslavnim.

Raseljeni Radanovčani, okupljeni u svom selu radi posete ognjištima, kao i povodom ovog događaja, pripremili su posluženje za goste i sve prisutne.

Vladiki Atanasiju i prisutnima zahvalio se nadležni paroh otac Željko Đurica, a o izgradnji kapele i poštovanju seni predaka koju iskazuju i održavanjem njihovih večnih kuća, govorio je Mile Vujanović.

Svoju nostalgiju za zavičajem, Radanovčan Radovan Bikić izražava stihovima, a ovom prilikom ih je podelio sa prisutnima i time dodatno rasplamsao emocije prema prošlim vremenima provedenim u Livanjskom polju.

Osvećenje novosagrađene kapele na pravoslavnom groblju Kusača

Osvećenje novosagrađene kapele na pravoslavnom groblju Kusača

Izvor: Ognjena Marija Livanjska

 

Vezane vijesti:

Gordana Dostanić: Plansko uništenje srpskog naroda na području Livanjskog polja

Prof. dr Srboljub Živanović: Ko je bio fra Srećko Perić

Budo Simonović: Ognjena Marija Livanjska (VIDEO)

Livanjsko polje – Jadovno 1941.

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top