Позлаћени крст који краси литицу изнад манастира Светог оца Николаја крај Љубовије симбол је пријатељства двојице посебних људи. Владика Српске православне цркве Лаврентије и Немац Хорст Вробел већ 30 година негују готово породичну блискост која је довела до идеје да на прелепом видиковцу поставе симбол помирења српског и немачког народа.
Постављен је на годишњицу бомбардовања Србије, а освештао га је патријарх Павле.
У предивном амбијенту манастира, екипа „Вести“ провела је поподне у друштву двојице великих пријатеља.
Хиљаде свећа
Хорст нас подучава да постоје ствари које дођу од Господа.
– Нас је све потресао онај страшан рат који је задесио вашу земљу 1999. године. Предложио сам владици да се подигне крст. Одлучио сам да се он направи у бродоградилишту у Мачванској Митровици, да не седе људи без посла. Још ми лебди пред очима призор пред подизање крста. Хиљаде верника стоје с упаљеним свећама, а патријарх са владиком освештава. Било ми је пуно срце и сви ти људи су били знак да је наш подухват био пун погодак. Диван тренутак – вели Хорст за „Вести“.
Он указује да крст није ту само да украси литицу.
– Крст има мисију да нас опомиње да се тако нешто више не дешава српском народу – с искреном вером говори нам Хорст Вробел.
Али, за њега је крст и круна дугогодишњег пријатељства. Каже Хорст да се велике ствари рађају када за пријатеља имате човека попут владике Лаврентија.
Тешка прошлост
– Често долазим овде, на сваки рођендан владике. То је велики дар Божји да смо се срели и да се волимо толико. Наши народи имају тешку прошлост из Другог светског рата. Сваки рат оставља ране које тешко зацељују. Али, обични људи нису криви. У свим малим људима има доста сличности и доброте – каже Хорст и поверава нам се да је свако место на коме је владика за њега прелепо, па је тако и Србија прелепа земља.
Све комплименте узвраћа владика Лаврентије речима да породица Вробел својом добротом привлачи као магнет.
– Они су ме дивно прихватили кад сам био на Западу (епископ западноевропски и аустралијски 1969-1973. и епископ западноевропски од 1973-1989). Подигли смо тај крст да нас подсећа на несреће које смо преживели, и да више не понављамо грешке из прошлости – каже владика Лаврентије.
Владикине одаје су скромне, али се потрудио се да господин Хорст са супругом обитава у манастирском апартману опремљеном дивним комадима класичног намештаја, као што српски народ ужива у благу које је овај великодушни Немац поклонио.
Радници се разумеју очима
– Владика је био духовни архитекта цркава које сам подигао. Ја сам направио институт од 4.000 метара квадратних у Немачкој. Један део је рустикалан, копија Кремља и звона величине руског царског које никада није зазвонило. Све је то позлаћено 24-каратним златом. Њега су правили радници из бродоградилишта у Мачванској Митровици. Донели су га камионом, и са три крана је подигнут. Били су тамо четири недеље са немачким радницима. Нису говорили исти језик, али су се разумели очима – испричао је Хорст Вробел.
Што даље, то ближе срцу
Владика Лаврентије велики део свог служења Богу провео је са српским народом у расејању.
Од Западне Европе, преко Аустралије, до Новог Зеланда, наш је човек, каже, одан својој вери.
– Наш свет је исти овде и у дијаспори, одан својој цркви било где и воли је као мајку. Некад се занесе свакодневним пословима, па не долази редовно, али када је помоћ потребна цркви, у стању је за врело гвожђе да се ухвати. Што је човек даље од огњишта вере, од своје домовине, он је њој приврженији и љубоморније чува православље – каже владика.
Он прича да многи храну понесу из завичаја, али неће да је једу.
Чувају је да их подсећа на завичај. Црква се труди да расејању надокнади недостатак отаџбине и веже их за родни крај.
– Више ћете ви наћи тамо вере и родољубља него овде у отаџбини. Ми се овде стално грејемо крај тог огња, па нисмо ни осетили како је кад је хладно – упозорава нас владика Лаврентије.
Пола века монаштва
Прошло је пола века од како се епископ Лаврентије замонашио на другој години Богословског факултета у Београду.
– Пролети 50 година као 50 ласта. Ја нисам стигао ни пребројати, а године су већ отишле. Живот је протекао брзо. Човеку који ради, живот брже пролази, а ја сам увек радио и имао бројне активности – каже епископ.
Аутор: А. Вучићевић
Извор: Вести онлине