Veljko Đurić Mišina: Hrvati i Srbi o Jasenovcu u poslednje dve godine

Datum objave: ponedeljak, 11 juna, 2018
Objavljeno u Jasenovac
Veličina slova: A- A+

U protekle dve godine u Beogradu je objavljena samo jedna knjiga u kojoj je pomenut Jasenovac

Prof. dr Veljko Đurić Mišina
Prof. dr Veljko Đurić Mišina

Poznato je zašto stradanje srpskog naroda u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, a naročito (zbog brutalnosti) u Jasenovcu, nije imalo posebno mesto u istoriografiji. Kako je komunistička Jugoslavija polako propadala kao državna zajednica, i jugoslovenska istorijska nauka se cepala na nacionalne. Naučno-istraživački, muzeološki, arhivski i medijski sistem koji je uspostavljen u Hrvatskoj mogao bi da posluži kao primer šta je trebalo uraditi u Srbiji. Problem nastaje posle prvog pitanja: Ko će i kako postaviti temelje srpske istoriografije? Kako stvari stoje, teško da će do toga i doći! Nažalost, primat u postavljanju nekakvih osnova preuzeli su amateri i publicisti, dok su pojedini profesionalni istoričari postali sredstvo puke propagande.

Kao metafora i stvarno, Jasenovac je jedna od najbolnijih rana u srpskoj istoriji. Znamo da je taj kompleks koncentracionih logora pomenut u više od 3.000 radova, raznih kvaliteta i kvantiteta, na brojnim jezicima.

Ne hvalim hrvatsku istoriografiju već govorim o njenoj nadmoći nad onim što bi trebalo da imenujemo kao srpska. U prilog ove tvrdnje navodim sledeće.

Poznato je da genocid u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj kao tema nije bio u osnovi magistarskog i doktorskog rada na katedrama za istoriju u Banjoj Luci, Istočnom Sarajevu, Novom Sadu, Beogradu i Nišu. S druge strane, poznato je da je u poslednjih desetak godina više od petorice Hrvata odbranilo doktorate u državama od Australije do Kanade!

U poslednjih dve-tri godine u Hrvatskoj je prilično vidljiv revizionizam istorije Nezavisne Države Hrvatske, naročito opštepoznatih i prihvaćenih činjenica o Jasenovcu. Postoje ozbiljne pretpostavke da je revizionizam započet u okrilju Rimokatoličke crkve – novinskim tekstovima u njenom nedeljniku Glas koncila. Svoj vrhunac proces je dostigao ovih dana u određenim emisijama na Hrvatskoj radio televiziji: nedavno je u veoma gledanoj i uticajnoj emisiji gostovao jedan od „produkata“ pomenutog nedeljnika. Da je čaša prepunjena i da je đavo došao po svoje, ukazuje i reakcija uprave Javne ustanove Spomen područje Jasenovac. (Tekst protesta je prenet na zvaničnoj internet prezentaciji Muzeja žrtava genocida!)

U proteklih pet-šest meseci u Zagrebu je objavljeno nekoliko tekstova u kojima se o Jasenovcu piše na način kakav nije viđen među Srbima! Prvi primer koji to potvrđuje je tekst dr Mirjane Kasapović, profesorke na Fakultetu političkih znanosti Sveučilišta u Zagrebu: „Genocid u NDH: Umanjivanje, banaliziranje i poricanje zločina“, Politička misao, 1/2018, Zagreb 2018, 7–33!

Drugi primer, mada po sadržaju pripada drugačijem kontekstu, koristan je za raspravu o Jasenovcu, je rad dr Bernadice Jurić „Jasenovačke žrtve i uspostava nacionalnog programa u Srbiji (1986.–1995.)“, Radovi, Zavod za hrvatsku povijest, 49/2017, Zagreb 2017, 227–260.

Pre mesec dana u Jasenovcu je objavljen zbornik devet tekstova pod naslovom Jasenovac: manipulacije, kontroverze i povijesni revizionizam (ur. Adriana Benčić, Stipe Odak i Danijela Lucić), Jasenovac 2018, 312.

U štampi u Hrvatskoj, u poslednjih pet-šest meseci, objavljeno je nekoliko intervjua u kojima se pominje Jasenovac. Posebnu pažnju izazvao je dr Aleksandar Korb, potom su usledili intervjui sa istoričarima Ivom Goldštajnom, Ivom Pejakovićem, direktorom Javne ustanove Spomen područje Jasenovac i Andrianom Benčić, radnicom pomenute ustanove. (Moje reakcije na pomenute intervjue postavio sam, na osnovu prava koja mi kao direktoru i glavnom i odgovornom uredniku Muzeja žrtava genocida, na zvaničnom portalu na internetu.)

Moje lično obrazovanje i profesionalni posao bili su osnova za povremena javljanja u medijima, uglavnom na nekoliko internet portala. Ne želim da previše „gostujem“ u beogradski dnevnim novinama iz nekoliko razloga. Prvi razlog je koncepcija novina, a drugi su njihovi povremeni sagovornici. Naime, primetno je da, primera radi, kad je reč o Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i Jasenovcu pogotovu, amateri i ljudi koji su odavno u devetoj deceniji života, sada pokušavaju da budu meritorni u tumačenju prošlosti iako raspolažu samo sa dobrom željom (i dobrom voljom glavnog urednika). Pre desetak dana jedan od tih „stručnjaka“ reče da nisu bitni personalni podaci o žrtvama već brojevi! Zar brojevi ne dolaze sami po sebi posle ispisivanja imena?

Svoje znanje i sposobnosti pokazao sam na razne načine i ne bežim od stručne i korisne kritike. Informacije o svojim aktivnostima stavio sam javnosti na uvid u hronologiji vidljivoj na portalu Muzeja žrtava genocida. Naravno da nisam odveć zadovoljan učinjenim jer bih mogao i više. Kada, međutim, ustvrdim da politička elita ne želi da pomogne nacionalne naučne projekte u sećanju na prošlost, jasno je da je obim mojih poslova ograničen.

U protekle dve godine u Beogradu je objavljena samo jedna knjiga u kojoj je pomenut Jasenovac: Vasilije Đ. Krestić. Mira Radojević, Jasenovac, SANU, Beograd 2017. Knjiga sadrži dva teksta nastala posle predavanja pomenutih istoričara održanih 22. aprila 2016. u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. O prvom prilogu objavio sam kratak osvrt „O Jasenovcu ili o jednom (bezvrednom) tekstu istoričara Vasilija Đ. Krestića: Akademik koji reciklira“, Danas, 9. novembar 2017! Svoje mišljenje sabrao sam u jednoj rečenici: „Možda bi trebalo postaviti pitanje: Da li je moguće da ugledni akademik za protekle tri decenije nije mogao ništa novo da napiše?“ Mogao bih i da dodam sledeće pitanje: Kada će biti dostupna arhivska građa iz fonda Viktora Novaka, koja se nalazi u Arhivu SANU, a čiji je pomenuti akademik direktor?

O prilogu Mire Radojević objaviću uskoro svoje mišljenje.

Kad pomenuh akademika Vasilija Đ. Krestića i njegov doprinos istraživanju Jasenovačke tragedije, moram da postavim pitanje o njegovoj ulozi u odlaganju (zabrani) izložbe „Totalni genocid“ akademika Dinka Davidova, koja je trebalo da se otvori pre godinu dana u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti, u kojoj je u središtu bilo zatiranje srpskog naroda i njegove civilizacije u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Ovo pitanje postavljam jer sam bio saradnik autora izložbe, a u čijoj realizaciji je Muzej žrtava genocida imao kakvog-takvog udela!

Izvor: Stanje stvari

Vezane vijesti:

R. Tucović, V. Đurić Mišina, A. Roknić: Polemika o Nediću …

Veljko Đurić Mišina: Još jednom o Jadovnu i Jasenovcu …

Veljko Đurić Mišina: O Jasenovcu ili O jednom (bezvrednom …




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

2 komentara za Veljko Đurić Mišina: Hrvati i Srbi o Jasenovcu u poslednje dve godine

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top