Вељко Ђурић Мишина: Чудна поређења Јасеновца и Сребренице

Какве везе имају изјава Тихомира Станића о Јасеновцу и Сребреници и обавештење хрватске власти о уклањању споменика из гробља

Природа посла који обављам, а то је место директора Музеја жртава геноцида, тражи да будем веома информисан о новостима који се тичу основне делатности ове институције. То практично значи да треба да пратим телевизијске програме, новине и разне интернет портале са вестима које су од интереса и значаја за Музеј жртава геноцида. До сада сам се суздржавао од коментара јер сам сматрао да би, то на неки начин, представљало спуштање испод нивоа знања и звања којим располажем а урушавало би и углед Музеја.

Савремени информативни систем непрестано тражи нове вести и „вести“ чак и кад је реч и трагичним догађајима из новије историје српског народа и других припадника мањина који живе у непосредном околини. Уредници као да „пате“ од потребе да угледне и „угледне“ личности питају за коментаре на одређене теме и да разјашњавају прошлост.

Ових дана пажњу ми је привукао интервју глумца Тихомира Станића под насловом „Da smo se ozbiljnije bavili Jasenovcem, ne bi bilo Srebrenice“ објављен у загребачким „Novostima“ 9, фебруара 2018, стр, 22-23. (то је гласило Српског националног вијећа). Не желим да коментаришем садржај његове жалопојке на тему зашто нико нема разумевања за његов сценарио о Јасеновцу. Истичем само реченицу: „Да смо се раније озбиљније бавили Јасеновцем, верујем да не би било ни Сребренице ни других места злочина из ратова 1990-их.“ Може ми се приговорити да издвајам само једну реченицу из ширег контекста! Но, он за мене није толико битан. Битно је поређење два догађаја која се ни по чему не могу поредити! Чини ми се да би сваки мој покушај да то објасним представљало губљење времена јер то Станић и њему слични не би разумели. Стога његову тврдњу остављам њему и ономе ко је с њим правио интервју.

Друга вест која ме је натерала да се дубоко замислим над њеним садржајем: пре годину-две, у медијима је објављена фотографија надгробног споменика једне српске породице на коме је налепљено обавештење надлежне хрватске власти да на гробно место треба платити одређене дажбине. Вест ко вест! Вест је, додуше у знатно стравичнијем садржају, поновљена ових дана. Ради се о следећем.

Родитељи који су 1942. године изгубили на неком од стратишта у Јасеновцу сина Бранка (1906) и снају Даницу (1907) и њихову дечицу Срђана, Немању, Дивну и Љиљану, подигли су мали споменик на српском сеоском гробљу исписан ћириличним словима. Из разумљивих разлога, медији који су објавили фотографију споменика не наводе презиме породице нити место. У овом тексту то и није толико ни битно. Битан је садржај текста на папирнатом обавештењу које је залепљено на камену. Не бих да га преписујем, већ препоручујем да га погледате на интернету под насловом „Хрвати уклањају трагове и сведоке усташког геноцида“.

Кликните на слику за увећање (Извор)

И на крају да једном ситницом објасним какве везе имају изјава Тихомира Станића о Јасеновцу и Сребреници и обавештење хрватске власти о уклањању споменика из гробља: гробље у Сребреници настало је и на српској имовини, налази се у српској општини у Српској, и никада није оскрнављено!

(Музеј жртава геноцида)

Извор: Стање ствари

Везане вијести:

Тихомир Станић: Да смо се озбиљније бавили Јасеновцем, не би било Сребренице

Хрвати уклањају трагове и сведоке усташког геноцида