Великомученици

Ако jе истина да jе човjек постао од животиње, савим jе извjесно да jе његов смисао за мучење и убиjање припадника своjе врсте jедна од првих великих разлика. Чини се да су у том виду „очовjечења“ наjдаље отишли усташе чиjа бездушност, немилосрдност, крволочност и окрутност нема премца. Све jе то у наjпотпуниjем облику дошло до изражаjа и у Ливну и околини, а као и другдjе, и овдjе су све чинили на миг и уз благослов црквених великодостоjника.

Тако jе jулских дана 1941. године, лиштански жупник Божо Шимлеша обjавио вjерницима да су Срби стављени ван закона и заприjетио казном страшног суда свакоме ко не крене у „свету борбу противу изрода католичке вjере“. Истовремено jе фратар др Срећко Перић са олтара самостана у Ливну, грмио:
„Браћо Хрвати! Идите, покољите све Србе, наjприjе моjу сестру коjа се удала за Србина. Послиjе дођите к мени, jа ћу све ваше грехове примити на своjу душу…“
И би тако: милости посебно ниjе било за оне коjи су превjерили и похулили на католичку вjеру тиме што су пустили срцу на вољу и ниjесу гледали ко се како крсти.
Своjу „грешну“ љубав тако jе платила и Мариjа Вукелић – Зироjевић, Хрватица из Загреба, коjа се заљубила и удала за предратног ливањског комунисту и револуционара Воjина Зироjевића (послиjе рата проглашен за народног хероjа). И њоj jе jедног љетњег дана 1941. стигао позив да се спреми за пут у Србиjу коjи се и за њу завршио у злогласноj шуми Копривници…
Но ако jе љубав и судбина у животу везала Мариjу и Воjина, ни у смрти их ниjе рставила и подиjелила. Неколико мjесеци касниjе, тачниjе у прољеће 1942. године и Воjин jе погинуо и завршио смрћу великомученика. Ако на грлу Хрватице Мариjе ниjе задрхтала рука усташких кољача, ни у рукама њихове браће по оружjу — четника — оружjе ниjе затаjило док су мучили и клали Србина Воjина.
И о томе jе Милан Радоjа оставио запис:
„Тога дана Воjин Зироjевић пошо jе за нама да види шта ће бити. Када jе дошо у Црни Луг, Параjчићи и Јовчићи коjи су се посакривали кад им jе тражено оружjе, изишли су предањга са оружjем, оћерали га у jаругу удаљену од тесте jедан километар. Када смо ми прошли, онда га оћерали у Пеуље и онда у Босанско Граово и предали га четничком штабу, попу Ђуjићу.
Кашње мjесец дана, чуле су се виjести, нарочито од шверцера коjи су носили дуван. Казивали да су били пофаљени они што су га доћерли, окорелога црвењаша комунистичког, партизанскога савjетника. Казивали: добиjо jе оно што jе заслужиjо, да су га немилице ударали и мучили и онда жива у jаму бацили.
Чобани коjи су чували стада оваца, ватали голубове у jами и чули љуцки глас. Чобани одма отишли у млин, воденицу што jе била близу те jаме. Људи што су доћерали у млин, узели товарне конопе са коњски самара и да су га извадили и донили у млин и давали му млиjеко. Када jе дошо себи и мало се освиjестиjо, да jе говориjо: људи, моjа жена Крватица погинула од Крвата, jа Србин па и мене суђено да погинем од Срба…
Онда да су дознали четници и поново докраjчили му живот…”

И Тому Римац из Челебића, Хрватицу, љубав jе одвела у дом Миjа Црногорца, Србина. Рођаци и католици уопште никада jоj то ниjесу опростили, а међу Србима jе уживала изузетан глас, сматрали су jе човjек-женом, женом од коjе ни наjбољему човjеку ниjе било срамота искати савjет.
Ниjе тако мислио њен сестрић Нико Крижан, кнез у Челебићу. Чим jе почело звецкати оружjе и гуткати се о злочинима усташа, Тома пошла код сестрића да га упита jе ли то истина и има ли какве опасности за Србе у Челебићу, за њену фамилиjу:
— Врати се у вjеру материну па мирно спаваj и ти и твоjа фамилиjа — рекао jоj сестрић.
— Једном сам се због љубави превjерила и нема те силе на свиjету због коjе бих то поново урадила — рекла ова поносна и мудра жена и залупила му врата.
Ћерка jоj Марица била удата за Николу Краварушића. Никола био у Америци и кад се 1926. године вратио, купио аутомобил и почео да таксира — био то први такси у Ливну. Ниjе ишло и он отвори гостиону, али ни са тим ниjе било неке ваjде и он се одлучи да формира аутопревозно предузеће. Купио модерне аутобусе и држао линиjе од Ливна до Сплита и од Ливна до Босанског Грахова. Посао кренуо, али рат све побркао и смео.
Једног дана његов друг са рада у Америци, Хрват, Петар Готовац, скрене Николи пажњу да се мало причува и jедно вриjеме некуд склони из Ливна. Никола га послуша. Злато и паре коjе jе имао завеже у jедан сакет и однесе у Челебић на чување код таште Томе, а онда продужи у Сплит. Остао тамо неколико дана код приjатеља. Жена му и дjеца остала у Ливну.
Из Ливна му, међутим, убрзо стигао глас да му jе супруга болесна и он се запути натраг. Ниjе куће гледао: ухапшен jе и убрзо одведен нетрагом као и готово сви виђениjи Срби из Ливна…
Кад jе Никола убиjен, Тома покушала парама купити милост и спас за Николину и своjу породицу.
Оде поново кнезу Нику Крижану и тури предањга сво Николино неброjено благо. Кнез узео и брзо склонио сакет, а онда се кисело насмиjао:
— Тетка, моjа драга, ово jе jедва своjу главу да откупиш, у твоjоj кући премного глава за оволико пара…
— Кад нема за друге, нема ни за моjу — рекла му Тома — и куд иде моj народ ићи ћу и jа!
Са готово циjелом породицом Црногораца и Хрватица Тома jе завршила у челебићкоj школи…
О судбини Милана Шуњке и брата му од стрица Душана, ништа се са сигурношћу не зна. И њих jе изгледа стигла страшна казна због Миланове „грешне” љубави.
— Милан jе био ожењен Шокицом Ивом — казуjе његова снаха Сава Шуњка. Сама му дошла, од љубави — била jедна у матере. Лиjепа била ки слика, и добра, на ране да jе привиjаш намjесто мелема. Стричеви и стричевићи jоj, чуjемо ми, приjете, неће живи да се помире да се Ива превjери. Боме jе ми и пазили и никад саму не пушћали. Она сиротица, да простиш, затрудни и ми већ мислимо да jе презборено. Више jе и не чувамо, види се да jе жена носећа — ко се нада злу.     Једнога дана она пошла да чува благо у поље, а ти њени се некако привуци па за руку — одведи. Никад jе више нико ниjе видио. Казивали послим да jе несретњица побацила, да диjете ниjесу ко другог исана ни саранили већ бацили — „нека пси раскубаjу псето српско…“ Казивали нам послим, и до скоро, да jе неђе жива и да вазда пита за нас и поздравља…
Три године Милан туговао за Ивом и покушавао jоj ући у траг. Онда срео другу Иву, Српкињу из Далмациjе, али му ни она срећу не дониjела.. Била у шестом мjесецу трудноће, али крвницима то ниjе сметало да jоj у школи у Челебићу као и осталима ставе главу на пањ…

У сред великог маjдана из коjег се у близини Челебића вади шљунак, ова
огромна купа материjала стоjи нетакнута jер jе на врху ње, наводно,
откривен затрављени гроб незнаних жртава…

А Милан и Душан се оног дана, уочи Огњене Мариjе, кад jе почело купљење одраслих мушкараца по Челебићу, изгледа затекли у пољу. Захваљуjући комшиjи и приjатељу, Хрвату, Тадиjи Римцу, некако су избjегли хапшење и судбину осталих коjе су сjутрадан побацали у jаму Бикушу.
На жалост, стигла их jе, изгледа, jош грозоморниjа судбина.
Прво су се били склонили у поље у jош непожњевену пшеницу, али их jе ту нашао Ватрослав Римац, звани Билан, такође Хрват, и казао да бjеже и склањаjу се куд знаjу. Умjесто да спас траже ван села они су се, како jе неко двадесет година касниjе обjаснио у анонимном писму Милановом брату Владу Шуњки, некако провукли кроз село и увукли се у шталу не би ли одатле  дознали нешто о породици.
Неко их jе, изгледа, опазио и ту су сjутрадан, пошто су покупљене жене и дjеца и одведени у школу, и ухваћени и након свирепих мучења и ликвидирани. У поменутом анонимном писму, „очевидац“ jе написао да су им приковали ноге и руке и разапели их на некаква брвна, да су се ту над њима иживљавали на наjгрозниjи начин, а да су посебно били кивни Милану, коjему су, док су га шкопили, говорили: „Ево ти сад па се жени шокицом…“
Наравно, не зна им се ни гроба ни мрамора. Кад jе своjевремено поново отпочела експлоатациjа шљунка из поља испод Челебића, машиниста коjи jе радио на утоваривачу открио jе плитко закопане људске кости. Претпоставља се да jе то jедна од десетине неоткривених  гробница и да би ту могле бити кости Милана и Душана Шуњке.
Кости су, међутим, и данас на истом мjесту. Свуд около су ископане огромне количине материjала само jе на средини великог кратера остала зарубљена купа нетакнутог шљунка на чиjем jе врху, како тврде мjештани, неопоjена гробница незнаних великомученика.
(Необичног „споменика“ у челебићком маjдану више нема. Маjдан jе у међувремену много проширен и експлоатисан, а неко више ниjе хаjао за причу о гробу незнаних, па jе срушио и искористио и ту купу материjала и тако избрисао jош jедан траг усташких злочина, прим.Б.С.)
Пошто у поменутом анонимном писму ниjе прецизирано гдjе су закопана тиjела Милана и Душана Шуњке, приjе двадесетак година се jавила нова сумња — да су они можда закопани на другом мjесту.
Причало се, тако, како jе jедан човjек, Хрват иначе, почео своjевремено да копа темеље за кућу ту у Челебићу и наишао на гроб са два скелета. По стању костиjу лако jе закључио да потичу из Другог свjетског рата, да jе у питању сигурно неко од комшиjа, али све то њему ниjе било разлог и ваљана опомена да одустане и темеље удара на другом мjесту.
Саградио jе велику и лиjепу кућу, али га jе онда задесила несрећа: син jединац му се разболио и искористио тренутак непажње родитеља и родбине те се обjесио на тераси те нове куће, тачно изнад мjеста гдjе jе у темељу остао гроб…
У Челебићу се о томе збори некако у пола гласа. Нико се, наравно, не наслађуjе несрећи човjековоj, али сви подсjећаjу на ону народну мудрост: грешно jе и од Бога проклето рђаво и неправо и помислити, а камоли урадити…
Но, ако се о судбини Милана и Душана Шуњке може само нагађати и судити на основу несигурних података и невjеродостоjних докумената, за Пепицу Кису из Горњих Руjана се сасвим поуздано зна да jе скапао на наjстрашниjим мукама, да jе и њега забрањена љубав са Хрватицом коштала мучења у коjему jе смрт била милосрђе. Јаловили су га као што се jалови ован или бик све док ниjе издахнуо од болова…
Илиjа Бикић из Радановаца и Нико Коњикушић из Боjмуната ниjесу се грешно заљубили (Нико са петнаестак година ниjе ни имао кад), али jе и њих стигла грозоморна смрт.
Усташе су их некако похватале мало приjе покоља у Челебићу. Не зна се у чему jе био гриjех Илиjе Бикића, а Нико Коњикушић jе платио то што му jе отац Вукосав мjесец дана приjе тога узео оружjе у руке и одметнуо се у планину.
Колико год су били силни и бахати, усташе су се ипак трудули да те наjмонструозниjе и наjсвирепиjе злочине чине без свjедока. У таjности су довели и Илиjу и Ника у станицу у кући Ника Вуjановића у Челебићу, у коjоj jе Љубо Бесара држао крчму. Ту jе почела крвава оргиjа.
Нашао се ипак свjедок да каже како jе било. Скривен у житу поред станице, човjек jе све посматрао и крстио се спрам безумља и бездушности коjу су кољачи испољили. Престрављен оним што jе видио, несрећни човjек jе од тога дана углавном ћутао и никада, сем неколицини наjближих приjатеља, ниjе причао шта jе видио — таjну jе понио у гроб…
Задовољни уловом, усташе су одлучиле да то и прославе. За час jе испред станице планула ватра и на ражњу почела да се окрећу два jагњета. Кад су се наjели и напили, зафалило им jе и мало забаве па су одлучили да несрећне младиће ушкопе. Речено — учињено. Илино и Никово запомагање надjачавало jе весело подврискивање и урнебес пиjаних крвника коjима ни таj монструозни чин ниjе био довољан.
Полумртва, нагрђена и окрвављена тиjела жртава привезали су на ражњеве са коjих су час приjе тога скинута печена jагњад. Потом их окретали спрам жеравице све док ниjесу свиснули…
Потпуно истовjетна jе била и судбина Божа Мрвића и Пера Загорца из Прова. Похватали су их, били тек голобради младићи, и довели код куће Ђапића званих Јуришићи у Чапразлиjама.
Издржали су силна и свакоjака злостављања, али кад су усташе почеле да ложе ватру и припремаjу ражњеве, оjађени младићи су схватили какве им се тек муке спремаjу. Клекнули су пред Јакова Ђапића и завапили да их побиjе из пушке, да им прекрати муке да не скончаваjу на ражњу:
— Ма, jебо га ти, шта пиздите, нећете се ви чудо патити, брзо ће то — рекао крвник подругљиво и подjарио жеравицу испод људског меса…
У Чапразлиjама и околним селима и данас понеко памти гдjекоjи стих пjесме коjу jе неко тих дана испjевао о мукама и стравичноj смрти Божа Мрвића и Пера Загорца. У њоj jе посебно опjеван управо таj тренутак кад су младићи молили милост од Јакова:
„Оj, Јакове, мили брате,
спашаваj нас живе ватре…“
И њиховоj родбини и свакоме ко jе што чуо за оваj нечувени злочин теже од смрти jе пала бездушност и безгранична мржња коjу су испољили Јаков Ђапић Јуришић и остали џелати.
— Боjим се да су таман тако завршили и Божо Броћета и Митар Јурић, да су и њи пекли на ражњу, а причало се да су исто тако уништили и Јоцу Мрвића и jош неке — каже Сава Петровић из Губина, jедна од преживjелих из jаме Равни долац. Може бити да ниjесу али се причало и доказивало да им на мукама ни Исус не би позавидио…
(Тек ове, 2007. године, сазнао сам да jе Јаков Ђапић – Јуришић, стриц актуелног  градоначелника Осиjека и предсjедника Хрватске странке права Анта Ђапића, коjи се, по своj прилици,  вргао на стрица и у минулом рату се на сличан начин „прославио“, не само у ливањском краjу.  Он своj екстремизам и мржњу према Србима не криjе ни данас. Ваљда у страху да се не откриjу и његова злодjела и улога у прогонима и уништавању недужног српског становништва у „олуjама“ Туђманових боjовника, он jе, рецимо недавно  дигао жестоку галаму због тога што jе премиjер Србиjе Воjислав Коштуница „Олуjу“, односно ту познату акциjу хрватске проусташке солдатеске у Книну и книнскоj краjини, назвао „великим некажњеним злочином“ и што jе српска влада омогућила обjављивање оригиналних документарних снимака тог злочина. За чудо, ни то  му ниjе засметало да одмах потом дође у госте у Србиjу, гдjе jе своjевремено  проглашен и за почасног грађанина Земуна! Но, ако Срби, по обичаjу, брзо и лако заборављаjу и наjстравичниjе злочине, други народи их памте во вjеки вjекова – не да би се светили, већ да им се никада не би поновили. Анте Ђапић, рецимо, ниjе ни изблиза уjео за срце Јевреjе колико jе уjео Србе, али су му они приjе коjу годину глатко отказали гостопримство и ниjесу му дозволили да ступи на тло Израела. При том су га упутили да се за образложење такве одлуке обрати Центру „Симон Визентал“ из Беча. Мало потом jедан израелски званичник jе то и конкретно обjаснио: „Анте Ђапић jе екстремиста и антисемит, он уздиже независну државу Хрватску и усташки покрет, слика се испод фотографиjа Анта Павелића и због тога ниjе особа коjа би била пожељна и добродошла у Израел“, прим. Б.С. )
Ново Вуjановић из Челебића jе био путар. Стариjи човjек — био већ у пензиjи. Вредан, марљив и послушан државни човjек, научен од постања да ваља поштовати онога ко те хљебом храни, ниjе ни у сну помишљао да нова, усташка власт неће имати милости и разумиjевања према њему. Ниjе ни покушао да се склања. Са женом (то му била друга жена) и троjе неjаке дjеце дочекао jе џелате на прагу како се аберници и добротвори дочекуjу…
Шта jе потом било у кући никада се, вjероватно, неће дознати, тек онаj ко jе послиjе џелата први ушао у кућу, затекао jе касапницу!
Радио jе само нож. Сва породица jе била поклана, а домаћин, стари Нико, jош и распорен до грла и на груди му стављено наjмлађе диjете — и оно заклано…
Сем jаме Бикуше, у Челебићу, изнад засеока Бегова кула, постоjи jош jедна jама-гробница. У њоj jе, колико се зна, завршио Момчило Росић и породица Ника Милутина — супруга Милева са троjе дjеце.
Пошто су на Огњену Мариjу и дан раниjе направили покољ у Челебићу, острвљеним усташама jе пала крв на очи и започели су крвави лов са наумом да ува српског не умакне. Претраживали су катуне по планини, бискали по омарима и грабинама, претурали по поjатама и колибама и пазили да се ко гдjе ниjе склонио и измакао им из руку.
Тако су ухватили Милеву Милутин коjа jе са троjе дjеце два дана очаjнички покушавала да нађе излаз из усташког обруча. Ниjесу их повели у jаму Бикушу већ побили одмах ту изнад села и побацали у плитку шкрапу из коjе су им звjерови могли развлачити кости.
Тако им jе у руке допао и петнаестогодишњи Момчило Росић. Њега jе два дана послиjе покоља у челебићкоj школи пронашао комшиjа Перо Гело и спровео га у усташку команду гдjе га jе као и сваког Србина тих дана чекала готова и изречена пресуда…
Усташама jе тих дана у руке допао и већи броj оних коjи су успjели да се спасу из jаме Бикуше и потом рањени и престрављени лутали по околним шумарцима, тражећи пут до наjближих српских села у коjа усташе ниjесу смjеле заћи.
Тако jе било и са Божом и Васом Црногорац. Успjели су да се извуку из jаме и неколико дана лутали по планини док ниjесу поново наишли на усташку засjеду. Оба су били израњавани и повриjеђени. Посебно петнаестогодишњи Божо коjему jе, како jе већ речено, била сломљена вилица.
Неким чудом их ниjесу одмах ту дотукли већ су их спровели и упутили тобож на лиjечење у ливањску болницу, али су им тамо убрзо ране извидали, jеднако као и свим Србима коjи су се затекли у болници — и они су поклани у болничким креветима.
У Ливну се и данас препричава да jе њихову смрт видjела жена jедног од љекара — пориjеклом изгледа била Рускиња — и дотрчала сва престрављена да каже мужу:
— Јоj, греоте, поклаше ону дjецу, шта су она коме скривила…?
— Јашта ће него поклати пашчад српску — одговорио jоj муж, а она забезекнута и заниjемљела од страха и бола изашла из куће и више се никада ниjе вратила нити jе ико чуо шта се са њом збило…
А са Божом и Васом Црногорац и осталима коjи су у ливањскоj болници „признали“ да су Срби судбину jе, прича се, подиjелило и двоjе дjеце из Голињева, села у коjему од Огњене Мариjе 1941. године више не дими ниjедно од шездесет српских шљемена.
И за jаму у коjу су побацани Голињевци кажу да jе безданка, а прича се чак да на њеном дну, наводно, хучи понорница Цетина коjа jе, како неки тврде, тог злог љета 1941, након покоља у Голињеву, износила лешеве страдалника (они коjи су у љето 1991. године вадили кости из ове jаме ниjесу потврдили ове приче – нити jе jама без дна, нити се у њоj чуjе било каква понорница, а неки сматраjу да би та прича могла имати неке везе са понором званим Прождрикоза подно Камешнице, али jе и то, кажу, далеко од стварности, прим.Б.С.). Било како било, тек и из тог пакла су, наводно, чак три недjеље касниjе, два дjечака успjела некако да се извуку и избаве. Изнемогле и у слабу животу, неко их jе смjестио у ливањску болницу, с мало наде да им има спаса.
Дjеца су, међутим, почела да се опорављаjу, али су онда за њих сазнале усташе и више им спаса ниjе било…
Ако jе злочине уопште могуће градирати, онда су усташка звjерства, по свему судећи, врхунац достигла у шуми Копривници код Купреса у коjоj jе по неким подацима уморено око четири стотине ливањских Срба.
Пошто се дуго ниjе знало куд их то аутобусима и камионима одвозе, у почетку само угледниjе и виђениjе људе, а потом и жене и дjецу, путовање jе обично почињало тек са мало стрепње и неизвjесности, али jе убрзо, чим би возила изашла из града, све постаjало и jасно и извjесно, а иза превоjа Купрешка врата, у шуми Копривници, међу велики оморикама, чекао их jе пакао.
Колико се зна, у Копривници су „свети посао“ обављали наjвичниjи и наjнемилосрдниjи кољачи и иза њихове руке нико ниjе претекао ни да каже како jе било.
Ипак, таjна ниjе остала међу оморикама у плитким и на брзу руку ископаним заjедничким гробницама.
Исмет Дуран био jе возач jедног од аутобуса коjи су превозили жртве на кланицу. Преживио jе рат и jедном, кад jе притиснут грижом савjести и окуражен алкохолом, испричао шта се све збивало у аутобусу на том крвавом путу и потом на стратишту у Копривници, у мозаику усташких злочина нашла се jош jедна коцкица. Обjелодањена jе истина о овдашњим усташким оргиjама и великомученицима са овог губилишта. Тако се, поред осталих, сазнало и за стравичну судбину учитељице Ангеле Пуцарић, удате Лалић и Добриле Баjило.
Ангела Пуцарић jе била удата за Раjка Лалића, аутомеханичара, jедног од угледниjих људи у Ливну. Мужа jоj и брата Милана већ су били одвели „у Србиjу“ и кад су дошли и по Ангелу она jе мирно сjела у аутобус, чврсто грлећи у крилу трогодишњег сина Здравка и гаjећи потаjну наду да ће jе тамо негдjе на краjу тог пута „у Србиjу“, заиста дочекати Раjко и Милан.
Кад jе почео крвави пир и оргиjање кољача у аутобусу, мали Здравко jе почео да пишти. Оjађена и престрављена маjка jе покушавала да га умири, али jе мали све више плакао и скретао пажњу кољача. У jедном тренутку, jедан од њих jе зграбио диjете, истргао га избезумљеноj маjци из наручjа и понио га према предњем диjелу аутобуса, гдjе jе као на каквоj позорници, пред премрлим и обезнањеним „путницима“ извођен ритуал мучења и убиjања. Ту jе jедан од кољача зграбио за уста немоћно диjете да га ућутка а други му (да ли баш касапин Смаjо Чакар коjи се вазда фалио да има наjоштриjи нож) jедним потезом ножа откинуо главу и бацио jе у крило маjци, полудjелоj од бола…
Заклали су потом и њу. Умрла jе не ипуштаjући из наручjа главу jединца…

Ово jе фотографиjа са последње светосавске забаве у Ливну 27.jануара
1941. године. У првом реду (слиjева на десно) ВЕСНА МИТРОВИЋ (ћерка др
ДУШАНА МИТРОВИЋА, коjа jе такође заклана у шуми Копривници) и СВЈЕТЛАНА
ПУШКАРЕВИЋ. У другом реду су: МИЛУТИН ПАВЛОВИЋ, ДЕЈАН СТЕВИЋ (такође
убиjен 1941.) и ВЕЉКО КРАВАРУШИЋ, а иза њих jе учитељица АНГЕЛА
ПУЦАРИЋ – ЛАЛИЋ (зверски ликвидирана у Копривници заjедно са трогодишњим
синчићем ЗДРАВКОМ)

Ни Добрила Баjило, супруга познатог ливањског трговца Угљеше Баjила, ниjе слутила на какав пут креће кад jе у Ливну сjела у аутобус, иако су и њоj мужа већ били раниjе нетрагом одвели. Била jе у поодмаклоj трудноћи и бринула jе само како ће подниjети дуги и напорни пут излоканим џадама.
Иза Купрешких врата, све њене бриге су сурово пребринуте. У крвавом колу силовања и клања младих жена и дjевоjака, чак и безазлених дjевоjчица, милости ниjе било ни за Добрилу Баjило. Послиjе свега, и она jе заклана, али и распорена како би и то нерођено Српче осjетило оштрицу усташке каме…
А Милица Ждеро из Голињева ноћ уочи покоља се била породила. Порадовали се Милан и Милица сину првjенцу али ниjесу стигли ни да га крсте — злосрећно новорођенче jе завршило у бездану jаме заjедно са маjком коjа га ниjе испуштала из руку.
Из породице Ждеро била jе, вjероватно, и наjстариjа жртва усташког геноцида у овим краjевима. Нине Ждеро jе баш тих дана навршио стотину година. Ниjе му то помогло, баш као ни његовом унуку (од сина Радована) коjи jе био тек рођен и jош некрштен. Крепкоj старини ниjе сметало толико грдно бреме година. Још jе од снахе узео унуче и стрпао га у своj шерпељ (велика кожна торба — обраменица — у коjоj су стари људи носили прибор за пушење, какав нож и друге потрпштине) и ниjе га више дао из руку: заjедно са њим jе скочио и у jаму…
А сва трагичност судбине српског народа у овом краjу, односно сва необjашњива мржња коjу су Хрвати испољили према њима, можда jе наjупечатљивиjе оличена у jедном догађаjу из села Руjана.
Сjутрадан након покоља, док су се усташе одмарале и погађале шта ће коме од српске имовине припасти, однекуд jе избило jедно диjете од коjих десетак година, сво престрављено и избезумљено. Било негдjе код jагњади, али кад се вратило затекло кућу празну, па се дало у бjекство.
Командир Водопиjа jе мигнуо да се и оно смакне, али су, изгледа, сви већ били сити убиjања. Након дужег препрезања и убjеђивања, jедан jе рекао:
— Ја ћу, само ако ми дате сто динара…
Заредила jе капа од руке до руке, за час jе сакупљена крвава награда и оjађено диjете jе било брзо утjешено, али за вjечност…
А колика jе била усташка мржња према Србима и на каква су све зла били спремни, посебно убjедљиво говори случаj Ника Ерцега, званог Гибац, из Доњих Руjана.
Оваj несрећни човjек jе био инвалид, неспособан за рад. Имао jе jедног магарца на коjем jе обилазио села рубом Ливањског поља, обилазио приjатеље и добре људе коjи су му помагали да прехрани и подиже дjецу.
А дjеца му стално умирала. Кажу да jе његова супруга родила чак деветнаесторо дjеце, али се тек седморо отело и преживjело дjечjе болести и биjеду.
Но, на сироту, изгледа, и несрећа лети. Негдjе пред рат, у Никовоj убогоj кући jе jедне ноћи планула ватра и са сиротињским домом прогутала и његово шесторо дjеце.
Страшна трагедиjа се прочула Ливањским пољем, али она ниjе ганула усташке злотворе да своjу бестиjалност не искале и на овом несрећном човjеку.
Негдjе краjем jула 1941. године ухватили су га у селу Струпнићу, крвнички му притегли и руке и ноге, натоварили га на магарца и привезали тако да се никако не може скинути. Магарца су онда ошинули и потjерали низ поље према лугу…
Магарац jе послиjе данима лутао пустим пољем. Несрећни Нико jе скапао на њему, али га ни тада нико ниjе скинуо са магарца, све док и животиња ниjе угинула или се неко смиловао да и њу докраjчи, не скидаjући  необични товар са самара…
Усташко немилосрђе jе стигло и Никову супругу и jедино преостало диjете — завршили су са осталима у jами Равни долац…

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.

Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).

До сада објављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 01. фебруар 2012. године.

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоција књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци