Vasilije Krestić – O odnosu nauke i politike

Datum objave: ponedeljak, 19 maja, 2014
Veličina slova: A- A+

Zbog toga što sam o svojoj Istoriji Srba u Ugarskoj 1790−1918. u nedavnom intervjuu objavljenom u „Pečatu“ imao prilike, na povećem prostoru, da iznesem ono što sam smatrao da zaslužuje javnu pažnju, odlučio sam da danas ne govorim o njoj. Ne želim da ponavljam ono što sam već rekao i što su uvaženi čitaoci „Pečata“ već imali prilike da pročitaju.

 

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/vasilije-krestic.jpg

 

Ovom prilikom pozabaviću se odnosom nauke i politike. Ta tema nije nova. O njoj su pisali mnogi, što dokazuje da je izazovna i da se o njoj uvek može reći nešto što još nije kazano. Ja ću pokušati toj temi da pristupim sa stanovišta nauke kojom se bavim i sa stanovišta sopstvenog iskustva, koje, bar mi se tako čini, nije nezanimljivo, i nije samo lične, već je i mnogo šire, načelne prirode. Naukom sam počeo da se bavim krajem pedesetih godina prošlog veka. U njoj sam i sa njom više od pola stoleća. U tom višedecenijskom periodu, bogatom čestim društvenim promenama i političkim zaokretima, i istoriografija je prolazila kroz razne mene i vidljive transformacije.

Zato što sam po dubokoj starini Banaćanin, što sam emotivno vezan za rodni kraj i za ljude iz zavičaja, kad sam postao asistent Filozofskog fakulteta, na Katedri za nacionalnu istoriju novog veka, poželeo sam da se bavim istorijom Srba iz Ugarske. Međutim, zbog potrebe nastave, moj profesor Vasa Čubrilović insistirao je da se posvetim izučavanju istorije Hrvatske i da moj doktorat bude iz istorije Hrvata. Zahvaljujući toj činjenici mnoge godine proveo sam u izučavanju prošlosti Hrvata. Koliko sam na samom početku tog izučavanja bio nezadovoljan time što ne mogu da se posvetim temama i problemima Srba iz Ugarske, toliko sam, odmičući u svom poslu, shvatio da mi se otvaraju mnoge nove značajne i zanimljive istoriografske teme, koje nisu bile proučene, koje su samo uzgred u nauci bile doticane, ili su skroz pogrešno i tendenciozno bile prikazane. Shvatio sam da je istorija Srba u Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji naučno potpuno zapostavljena. Da su odnosi između Srba i Hrvata u hrvatskoj istoriografiji i publicistici prikazani zlonamerno, da su za sve nesporazume i sukobe među njima neosnovano okrivljeni Srbi, koji su se, navodno, u Hrvatskoj i Slavoniji udružili protiv Hrvata s Mađarima a u Dalmaciji s Italijanima. Došao sam do zaključka da je zvanična ocena o tome kako je i zašto došlo do genocida nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj u svemu ispolitizovana, da je apsolutno neprihvatljiva i da pitanje genocida zaslužuje novu ozbiljnu naučnu analizu. Nije mi izmakla iz vida činjenica da je u osnovama čitave hrvatske politike u drugoj polovini XIX i početkom XX veka bilo, pa i do danas dobrim delom ostalo, hrvatsko državno i istorijsko pravo, kojem je cilj stvaranje velike, etnički, i koliko je moguće više, rimokatolički čiste hrvatske države. S tim u vezi nametnuo se i zaključak da je jugoslovenstvo biskupa Štrosmajera, koji se čvrsto držao hrvatskog državnog i istorijskog prava, po kojem Srbima u Hrvatskoj nije priznavana politička posebnost, već su tretirani kao pravoslavni Hrvati, samo po imenu bilo jugoslovensko. Da je ono, u stvari, bilo jedan vid hrvatstva i velikohrvatstva.

Imajući pred sobom široko polje rada, s brojnim i značajnim temama, ja sam krenuo u njihovo postepeno izučavanje, ali sam želeo da u taj posao uključim i više naučno zainteresovanih kolega. Zbog toga sam u Odeljenju istorijskih nauka SANU predložio da se osnuje Odbor za istoriju Srba u Hrvatskoj. U Odeljenju je taj predlog prihvaćen s jednim glasom protiv i jednim uzdržanim. Međutim, u Predsedništvu SANU, u čijem sastavu je tada bilo nekoliko generala i doslednih titoista, došlo je do ozbiljne rasprave. Generali i Titovi sledbenici smatrali su da je pitanje istorije Srba u Hrvatskoj u nadležnosti Hrvatske i Hrvata, njihove akademije nauka i njihovih istorijskih instituta, a da srpski istoričari i SANU u to ne bi trebalo da se upuštaju, jer, ako to budu činili, naglašavali su, „zavadiće nas s drugovima u Zagrebu”. Po tom krajnje neracionalnom oponiranju i snishodljivom ponašanju prema „drugovima u Zagrebu“ vidi se koliko je jedno čisto naučno pitanje, koje se ticalo jednog dela našeg naroda u našoj zajedničkoj državi, čak i u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti bilo ispolitizovano. Po tome se vidi da su Hrvati uspeli da stave monopol na izučavanje istorije Srba u Hrvatskoj. Da je njihova prošlost bila hrvatski zabran u koji naučnici iz Srbije nisu smeli da kroče, jer su Hrvati za sebe rezervisali pravo da istoriju Srba tumače onako kako odgovara njihovim nacionalnim, političkim i državnim interesima. Monopol koji je Zagreb uspostavio na izučavanje istorije Srba u Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji Hrvati su dobro iskoristili. Srbe su prikazali kao krivce u svim međusobnim sporovima a Hrvate kao njihove nedužne žrtve. Time su doprineli još većoj omrazi između dva naroda, čime su ojačali ideju da se srpsko pitanje u Hrvatskoj može i mora rešiti jedino genocidom.

Kad je reč o tumačenju istorijskih događaja i mogućem prihvatanju ili neprihvatanju tog tumačenja od strane politike i političara, mislim da za to, kao dobar primer, može da posluži genocid počinjen nad Srbima u vreme Nezavisne Države Hrvatske. Stoga ću se malo duže zadržati na tom pitanju. Nikakve sumnje nema da se u posleratnoj Jugoslaviji o genocidu moglo pisati samo po jednom šablonu, kojim je krivica za genocid podeljena na ravne delove između počinilaca i stradalnika. Počinioci su oslobođeni odgovornosti onoliko koliko su optuženi nedužni stradalnici. Tom perfidnom podelom krivice počinjen je nov zločin. Hteli-ne hteli, Srbi su pod komunističkom vlašću bili prinuđeni da prihvate lažnu simetriju o krivici. Time su zločinci prikriveni a razmere zločina umanjene. Posle toga, na temelju tzv. bratstva i jedinstva izgrađena je nova Titova Jugoslavija. Svi koji bi se usudili da prilikom pisanja o genocidu nad Srbima počinjenom u vreme NDH odstupe od šablona kojim je krivica između zločinaca i žrtava bila podeljena, nailazili su na žestok otpor, na bezobzirnu kritiku i žigosanje „da remete bratstvo i jedinstvo“, „da zabadaju trn u zdravu nogu“, „da zagovaraju teoriju krvi i tla“, „da su tvorci teorije o genocidnosti čitavog hrvatskog naroda“, da su nacionalisti i šovinisti, hrvatomrsci i hrvatožderi, fašisti, rasisti i zločinci.

Svim tim kvalifikacijama, koje su u jednopartijskom sistemu po one koji su žigosani bile veoma opasne, zadatak je bio da se po svaku cenu, ne birajući sredstva, sačuva zvanična partijskopolitička ocena o genocidu, njegovim uzrocima i počiniocima. Čuvanjem te ocene i brigom da se ona ne naruši, čuvano je jedinstvo države, branjeni su „bratstvo i jedinstvo naroda i narodnosti Jugoslavije“ i društvenopolitički poredak države.

Kako su zvanične partijskopolitičke ocene o genocidu najviše odgovarale Hrvatima i Hrvatskoj, zbog kojih su, takve kakve su, bile i izricane, njihova sredstva informisanja budno su pratila sve što je pisano o tom zločinu, a kad bi neko iskočio iz koloseka kojim se morao kretati, baveći se tom temom, nailazio je na orkestrirane proteste i napade.

 

Manjeg intenziteta, ti napadi dolazili su i iz Srbije od partijskopolitičkih funkcionera i novinara, koji su, ignorišući naučno proverene činjenice, poput kerbera, bili zaduženi da brane liniju Partije, ali i da se iskazuju kao čuvari njene ideologije i „njenih tekovina“. U isto vreme bila je to zgodna prilika za sve bolesno ambiciozne karijeriste da iskažu svoju partijskopolitičku pravovernost i da od nje steknu neke lične pogodnosti.

Neosporna je činjenica da su naša naučna saznanja o uzrocima počinjenog genocida nad Srbima u NDH više decenija posle rata 1945. godine bila zakočena iz dva osnovna razloga. Prvi je bio taj što je vladajuća partija nametnula svoje tumačenje, kojim je, kako je već rečeno, i zločince i stradalnike stavila na optuženičku klupu, čime je odredila smer svakom daljem pisanju o genocidu. Drugi veoma važan razlog zbog kojeg se o genocidu nad Srbima u Hrvatskoj dugo nije moglo ništa naučno pouzdano napisati krije se u činjenici što istorija Srba u Hrvatskoj, kao i istorija srpsko-hrvatskih odnosa, kako u daljoj, tako i u bližoj prošlosti, nije bila dovoljno proučena. Kad su počele da popuštaju partijskopolitičke i ideološke stege, bilo je samo pitanje dana kad će, kako, na koji način i od koga biti osporena perfidno nametnuta simetrija o jednakoj krivici zločinaca i žrtava. Sticajem okolnosti taj posao dopao je meni zato što sam pre toga, kako sam već rekao, nekoliko decenija izučavao istoriju Hrvata, Srba u Hrvatskoj, srpsko-hrvatske odnose i jugoslovensku ideju. Duboko ušavši u sve te probleme, sabravši veliku količinu prvorazrednih izvora, bio sam u stanju da napišem Istoriju Srba u Hrvatskoj i Slavoniji 1848−1914, čitav niz studija i rasprava o srpsko-hrvatskim odnosima, pa i studije o genocidu nad Srbima počinjenom u Pavelićevoj ustaškoj državi.

Kako sam svojim pisanjem pokazao da ideja o genocidnom načinu rešenja srpskog pitanja u Hrvatskoj ima duboke korene, da je ona prožela znatne delove hrvatskog društva i da je u potpunosti sazrela u okvirima Austrougarske do 1914. godine, u svemu sam osporio zvaničnu tezu o jednakoj krivici zločinaca i njihovih žrtava. Pokazao sam i velikim brojem naučno proverenih prvorazrednih izvora, najviše hrvatskog porekla, da je ideja o genocidnom rešenju srpskog pitanja, kojoj je bio cilj stvaranje velike i etnički čiste, koliko je moguće više, rimokatoličke Hrvatske, u potpunosti politički bila sazrela i uobličena pre stvaranja zajedničke države Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, kao i potonje Jugoslavije, tj. da se ona ne može dovoditi u bilo kakvu vezu i opravdavati tzv. velikosrpskom hegemonističkom i šovinističkom politikom, diktaturom kralja Aleksandra i tobožnjim ugnjetavanjem Hrvata, na čemu su insistirali i još uvek insistiraju hrvatski političari, njihova istoriografija i publicistika. Zbog svega toga postao sam meta nekih hrvatskih političara, naučno nemoćnih i za ozbiljnu polemiku veoma ostrašćenih člankopisaca različitog obrazovnog nivoa i profila.

Tekst O genezi genocida nad Srbima u NDH objavio sam septembra 1986. sasvim slučajno a ne ciljano, kako to zlonamerno žele da predstave hrvatski člankopisci, baš u času kad je započela afera s Memorandumom SANU. Kako je to bilo vreme kad su se zbog secesionističkih težnji pojedinih republika, posebno Hrvatske i Slovenije, tresli temelji Jugoslavije, secesionisti Hrvatske koristili su sve prilike kojima su mogli da slabe i inače mnoge pokidane međurepubličke veze. U tim nastojanjima njima je jako dobro došao Memorandum, ali i moj članak O genezi genocida… Kao što u Memorandumu nije bilo inkriminacija koje su oni, izmišljajući, nalazili, tako ni u mom tekstu nisu mogli naći ocenu da je čitav hrvatski narod genocidan, kako su, napadajući me, u horu izvikivali. Smisao imputacija da sam čitav hrvatski narod proglasio genocidnim namerno su isticali i ponavljali zato da bi još više poremetili i zatrovali odnose sa Srbijom i Srbima, jer, ako Srbi, poput Krestića, smatraju da su Hrvati genocidni, onda sa njima nema i ne može biti zajedničkog života.

Hrvatski političari, predvođeni Tuđmanom, a među njima i više onih koji su se našli na nedavno objavljenom spisku srbomrzaca, smatrali su da su Srbi dužni i u novim društvenopolitičkim uslovima, kao i u vreme Josipa Broza, da trpe nametnutu simetriju o krivici za počinjeni genocid i da u svemu moraju da prihvate njihovo zlonamerno tumačenje istorije Srba u Hrvatskoj i srpsko-hrvatskih odnosa. U kritici mog članka O genezi genocida… u tom smislu napisano je više tekstova. Po drskosti se među njima posebno ističe odeljak iz Tuđmanove knjige Bespuća povjesne zbiljnosti. Srbi su u njemu stavljeni na optuženičku klupu kao glavni krivci i izazivači genocida.

Stoga što su mojim člankom O genezi genocida… sasvim osporene teze o podjednakoj krivici i što je njime jasno pokazano i dokazano ko su zločinci a ko žrtve, novo političko rukovodstvo Hrvatske, nespremno da prizna veliki zločin, a gotovo da počini novi, okomilo se na moje pisanje i ocenilo ga je kao objavu rata, koji je iščekivalo i za koji se pripremalo, jer, kako je izjavio Tuđman, Hrvatska je samo ratom mogla steći svoju samostalnost. Orkestriranim napadima na mene i moje pisanje o genocidu u Hrvatskoj su i povodom te teme i načina njenog tumačenja vršene psihološke pripreme za rušenje Jugoslavije, za rat i secesiju.

Kad je reč o genocidu i prihvatanju njegovog zvaničnog tumačenja, nužno je reći da u tome postoji znatna razlika između srpske i hrvatske strane, srpska je pokazivala ne samo uzdržanost i nezainteresovanost već i spremnost da se saglasi s ocenom Partije da su krivi počinioci, ali da nisu nedužni ni stradalnici. Srpski komunisti su time u temelje nove Jugoslavije, u ime „bratstva i jedinstva“ i iščekivane „lepše zajedničke budućnosti“, širokogrudo, ali politički nepromišljeno, položili na stotine hiljada poubijanih Srba. Istorija je pokazala da ta investicija srpskih komunista nije urodila željenim plodom. Štaviše, ona je od Hrvata teško zloupotrebljena.

Da ne bi vređali braću Hrvate, Srbi nisu, kako se tada govorilo, hteli „da kopaju po ranama“ nanetim u vreme Pavelićeve NDH. Za njihovu ljubav oni su zanemarili svoje žrtve. Odustali su od kopanja po jamama, tj. od prebrojavanja žrtava. Time su Tuđmanu i njegovim istomišljenicima omogućili sramno licitiranje postradalih, bezočno ga smanjujući s namerom da oslobode Hrvatsku od zločina ogromnih razmera.

Do koje mere su srpski komunisti bili kratkovidi, kad je reč o genocidu počinjenom nad Srbima u NDH, vidi se po tome što su i sudovi u Beogradu, po diktatu partijskih moćnika, odbijali da osude one njene članove koji nisu znali šta je geneza a šta genetika pa su me s partijskih tribina neosnovano napadali da sam optužio Hrvate da su u genima skloni genocidu. Takvim svojim stavom o genocidu srpski komunisti su u svemu išli naruku Hrvatima i, uistinu, naivno i stupidno, ne sagledavajući pogubne posledice takvog ponašanja, radili su protiv srpskih interesa.

Suprotno zvaničnoj srpskoj politici, koja je, kad je reč o ocenama genocida, bila uzdržana i gotovo nezainteresovana, Hrvatska je bila više nego budna i veoma angažovana. Da je to tačno, svedoče brojni napisi objavljeni u mnogim hrvatskim listovima, časopisima i knjigama, kao i mnoge pojedinačne izjave date povodom mog teksta O genezi genocida… Potvrdu za to nalazimo i u komentaru Glasa koncila, koji je istim povodom u tom angažovanju nosio barjak. Taj „katolički tjednik“ je u broju od 19. oktobra 1986. godine napisao: „Vjernička javnost u hrvatskom narodu mogla bi biti zadovoljna kad čita kako odgovorni za društveno-politički život u ovoj republici odbijaju stanovite razglašene tvrdnje koje više ili manje jasno i određeno sugeriraju neku kolektivnu krivnju hrvatskog naroda i posebno hrvatskih katolika…“

Nikakve sumnje nema da su se Hrvati, na temelju počinjenog genocida, koji do danas kod njih nije naišao na odgovarajuću osudu, da i ne pominjem pokajanje, nacionalno i politički homogenizovali. Zbog genocida, za koji su imali puno razumevanja i pravdanja, oni su zaoštravali odnose sa Srbima, potpirivali mržnju prema njima i pripremali teren za konačni obračun s tim „remetilačkim faktorom“ kako bi dovršili posao koji nije obavljen do kraja onako kako su to nameravale da obave Pavelićeve ustaše.

Zbivanja koja se tiču hrvatske tužbe protiv Srbije za genocid i nedavno haško suđenje, kao i mnogi drugi pokazatelji, mogli bi da posluže srpskoj javnosti, posebno srpskim političarima sklonim izvinjenjima, kao opomena i upozorenje da Hrvati nikad, baš nikad, neće priznati da su počinili veliki zločin nad Srbima. Oni se nikad, baš nikad, neće izviniti Srbima ni za jedno svoje zlodelo ma koliko ono bilo očigledno i neosporno, a učiniće sve da zlodela opravdaju, da ih umanje i optuže one kojima su zlo naneli. Ovim upozorenjem nemam nameru da sipam so na živu ranu, kako će ga, bez sumnje, doživeti Hrvati i domaći srbomrsci, ali ga izričem sa željom da se konačno suočimo sa stvarnošću, da više ne lutamo i ne lupamo glavom o zid, da se lišimo svih iluzija i emocija, da shvatimo da ćemo ponovo trpeti razočaranja i da ćemo, možda, i stradati ako ne budemo racionalni, ako sa Hrvatima u svemu, baš u svemu, ne budemo uspostavili odnose samo na temelju punog reciprociteta.

Na završetku članka O genezi genocida… 1986. godine napisao sam da rasvetljavanje pitanja koja se tiču nastanka i razvitka genocidne ideje „može biti korisno u prepoznavanju genocidnih misli i njihovih mogućih iskazivanja u sadašnjosti i budućnosti“. Ova, za ono vreme smelo iskazana misao, razgnevila je Hrvate. Zato što nisu hteli da osude ni genocid počinjen za vreme NDH, okomili su se na mene stoga što sam upozorio na to da se ideje genocida mogu iskazivati „i u sadašnjosti i budućnosti“. Ukoliko me zbog ovog upozorenja nisu osuđivali kao nacionalistu i šovinistu, Srbi su ignorisali moje procene da se zlo može ponoviti. Nažalost, zlo se ponovilo. Srbi nisu stradali biološki, kao u vreme NDH, ali su iz Hrvatske etnički počišćeni. Događaji su potvrdili i moje saznanje koje sam izneo u članku O genezi genocida… da „fenomeni nastali dugim trajanjem po pravilu sporo nestaju i uporno istrajavaju“. Kad ti fenomeni, kakav je genocid, urađaju plodom, kako se to desilo u Hrvatskoj etničkim čišćenjem Srba, teško je poverovati da će genocidne namere nestati i da se u nekom novom pogodnom trenutku, radi stvaranja velike Hrvatske, neće ponoviti.

Kao zanimljiv primer koji se tiče odnosa nauke i politike može da posluži i moje pisanje o đakovačkom biskupu Josipu Juraju Štrosmajeru. Biskup spada u red onih ličnosti o kojima smo tokom čitavog proteklog stoleća navikli da čitamo samo ode. Tvorac jugoslovenske misli, koja se posle 1918. našla u temeljima naše države kao vladajuća ideologija, Štrosmajer je hvaljen i slavljen kao da je božanstvo a ne čovek s brojnim vrlinama, ali i manama kojih smrtnici nisu lišeni. Ko bi se usudio javno da izrazi sumnju i kritiku na račun njegove politike i ideologije, unapred je morao biti svestan da će doživeti bujicu napada, uvreda i nipodaštavanja.

Odbranom Štrosmajera, njegove ličnosti i ideologije branjeni su temelji na kojima je počivala Jugoslavija. Ko se usuđivao da u ponečemu ospori đakovačkog biskupa, smatran je neprijateljem države i jugoslovenske misli. On se morao naći na stubu javne kritike kao rušilac bratstva i jedinstva, koje je, kako je često znao da kaže „veliki sin naših naroda i narodnosti“, trebalo čuvati kao „zenicu oka“.

Odbranom Štrosmajera od svih mogućih kritika, ma koliko one bile umesne i opravdane, identifikacijom njegove političke misli sa zvaničnom državnom ideologijom kako prve tako i druge Jugoslavije, sputavano je naučnokritičko ispitivanje i prikazivanje ličnosti i dela Josipa Juraja Štrosmajera. Politika se tako nadredila nauci i zakočila je u razvoju. Time je naneta šteta i nauci i politici. Nauka se, htela ili ne, morala miriti s ocenama koje su nastale iz političkih potreba a ne na temelju naučno proverenih činjenica i saznanja. Politika, zasnovana na netačnim i pogrešnim saznanjima, na ideologiji prividnog i lažnog jugoslovenstva đakovačkog biskupa, morala je odvesti i odvela je naciju i državu na kobne stranputice.

Vrlo rano, zapravo od onih dana kad sam zakoračio u svet nauke, počeo sam da se bavim Štrosmajerom, njegovom politikom i ideologijom. Što sam dublje zalazio u probleme, sve sam više otkrivao različite propuste u našoj istoriografiji koji su se ticali ocena o Štrosmajeru. Svestan delikatnosti teme, s puno akribije i naučnog opreza, s namerom da se ne ogrešim o naučni metod, da nikoga ne povredim i uvredim, ali da iznesem naučno dokazane istine, da ne prećutim ono što sam po naučnoj savesti i moralu dužan da kažem, u više navrata pisao sam o Štrosmajeru. To pisanje delovalo je resko i zbunjivalo je čak i najdobronamernije čitaoce. Navikli da slušaju i čitaju samo hvalospeve o istinski značajnoj ličnosti đakovačkog biskupa, mnogi su se pitali: Šta je to s Krestićem? Da li je on pri zdravoj pameti? Kako se usuđuje da posumnja u jugoslovenska uverenja ideologa jugoslovenske misli, najvećeg Jugoslovena među jugoslovenskim velikanima?

Kako je vreme odmicalo, moja znanja o Štrosmajeru su rasla a činjenice na osnovu kojih sam zaključio da je Štrosmajerovo jugoslovenstvo apokrifno, da je to jugoslovenstvo samo po imenu jugoslovensko, a da je njegova suština pre svega i iznad svega hrvatska, pa čak i velikohrvatska, neprestano su se množile. Sukcesivno, onako kako sam dolazio do dokaza i saznanja, saopštavao sam ih ne vodeći računa o tome da li će se oni nekome dopasti ili neće. Pisanje nisam podešavao prema dnevnopolitičkim događajima. Sve što sam objavio o Štrosmajeru rezultat je naučno proverenih činjenica i mog dubokog naučnog uverenja. O toj znamenitoj ličnosti Hrvata, o tom vrsnom intelektualcu širokog obrazovanja i mnogih znanja, o tom veštom i nimalo bezazlenom političaru, velikom hrvatskom rodoljubu i reprezentativnom rimokatoličkom prelatu pisao sam bez predrasuda, bez posebnih simpatija, ali i bez antipatija, uvek s namerom da budem naučno pošten, objektivan i na nivou profesije kojoj sam se posvetio.

Moj strogo kritički naučni pristup u izučavanju i prikazivanju Štrosmajera nije me mogao spasti žestokih napada političkog sadržaja, nekad i s najvišeg državnog vrha. U prvim dvema Jugoslavijama Hrvati su imali monopol na jugoslovenstvo i dok god im je taj monopol koristio, svim sredstvima su ga branili i čuvali. Iako su u daleko manjem broju od Srba bili Jugosloveni, a u većini samo Hrvati i velikohrvati, stalno su isticali da su baš oni tvorci jugoslovenske misli izražene u ilirizmu i Štrosmajerovom jugoslavizmu. One koji su se, poput mene, usudili da kritikuju te pokrete kao hrvatske i velikohrvatske odmah su žigosali kao protivnike jugoslovenstva, kao rušioce bratstva i jedinstva.

Hrvatska istoriografija danas priznaje da Štrosmajer nije bio Jugosloven već hrvatski nacionalista i da više i nema potrebe, kao što je bilo ranije, insistirati na njegovom jugoslovenstvu, pošto je jugoslovenska ideja propala i pošto više nema Jugoslavije. Drugim rečima, Štrosmajer je kao Jugosloven odigrao svoju ulogu i sada je došlo vreme da i Hrvati o njemu kažu istinu. Kada je te istine o biskupu iznosio Krestić, bio je proglašavan za nacionalistu i šovinistu, za rušioca bratstva i jedinstva, pa je i u srpskoj sredini bio politički nepodoban a naučno sporan.

Primeri koje sam izložio o odnosu nauke i politike svedoče o jednom vremenu u kojem smo živeli i koje bi danas, ako je dobre volje i mudrosti, moglo da bude upozoravajuće i poučno. Iz svega što je rečeno moglo bi se zaključiti da nauka i politika, u svakom racionalnom društvu, koje teži napretku, ne bi smele da budu u raskoraku, već u savezu. Vreme brutalnog nametanja politike nauci, koje je našim nacionalnim i državnim interesima nanelo veliku štetu, na našu sreću je prošlo. Danas se ne može reći da u našoj zemlji politika pokušava nauku da pretvori u svoju služavku, da na nju vrši bilo kakav pritisak. Sloboda naučne misli nije ograničena, ali nauka nije mnogo ni uvažena. Politika i nauka idu posebnim kolosecima, bez uzajamnog dodira, bez prožimanja, kao da su same sebi dovoljne, da su same sebi cilj. Tako je to i u egzaktnim a još više u društvenim, posebno nacionalnim naukama. Ako se u tom pogledu u dogledno vreme ništa ne promeni, postoji opasnost da ćemo uskoro moći da pravimo inventare brojnih propusta koje je počinila politika zato što je ignorisala nauku.

Međutim, vreme je pokazalo da nauka, ako je u rukama nesposobnih upravljača, može da učini ne samo velike već i sramotne propuste. Dokaze za to imamo u mnogim postupcima aktuelnog rukovodećeg tima Srpske akademije nauka i umetnosti. U želji da se što više distancira od nepravedno demonizovanog Memoranduma, kojeg se stideo, i da se dodvori globalističkim i mondijalističkim političarima, ne samo onima u zemlji već i u inostranstvu, rukovodeći tim SANU odbijao je da se bavi naučnim temama koje nisu odgovarale političkim moćnicima. Time je nanošena šteta ne samo naučnim već i srpskim državnim i nacionalnim interesima. U dodvoravanju političkim moćnicima rukovodeći tim SANU otišao je čak tako daleko da je u jednom trenutku odlučio da iz naslova Srpske akademije nauka i umetnosti izbaci odrednicu o njenoj nacionalnoj pripadnosti.

Moja Istorija Srba u Ugarskoj 1790−1918. nije napisana zato da bi političarima služila kao priručnik u nalaženju puta kojim će se kretati u svojim delatnostima. Međutim, ako je istorija odista magistra vitae, ako je lux veritatis i testis temporum, onda će, uveren sam, Istorija Srba u Ugarskoj svojim raznovrsnim temama, bogatstvom činjenica i tumačenjima dobro doći ne samo ljubiteljima prošlosti već i onima koji iz prošlosti treba da izvlače zaključke o sadašnjosti i budućnosti.

Zahvaljujem žiriju koji je odlučio da mojoj knjizi dodeli ovogodišnju nagradu „Pečat vremena“ za nauku i društvenu teoriju. Iako ne dugog trajanja, nagrade „Pečat vremena“ stekle su, zbog visokih vrednosnih kriterija po kojima se dodeljuju, visok društveni ugled. Zbog toga sam počastvovan što je ove godine meni dodeljeno ovo vredno priznanje.

Reč na dodeli Nagrade „Pečat vremena“,

u Zvezdara teatru,

u Beogradu, o Svetom Vasiliju Ostroškom,

12. maja 2014. godine

 

Izvor: Pečat




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top