Узроци геноцида и страдања Срба

Геноцид који је погодио Србе у 20. веку последица је нерешених питања државе између нас и Хрвата.

После успешно завршених балканских ратова, Београд, Србија као држава и Срби наметнули су се као истински руководећи чиниоци у окупљању Јужних Словена. Након Првог светског рата уједињење је изведено под вођством Срба, са средиштем у Београду.

Та победа српског схватања у решавању јужнословенског питања у многим круговима Хрвата, посебно оним национално искључивим, који нису нестали са сцене ни после Првог ни после Другог светског рата, примљена је болно, као тежак пораз, који заслужује још тежу освету. Не само стварање, већ и начин стварања заједничке државе 1918. поменутим круговима Хрватске служили су као непресушни извор незадовољства, роварења и разарања државе, која није створена по узору којем су они тежили. Њени истински творци, Срби, због тога су постали још омраженији и још више него дотле нашли су се на удару оних који су настанак Југославије доживели као пораз хрватске државне и политичке мисли.

Уверени да су на вишем степену културе и цивилизације од Срба, да су „предодређени“ да стану на чело ослободилачке и ујединитељске акције Јужних Словена, а да – осим великих амбиција – за руковођење стварно нису имали ни основних претпоставки, Хрвати су се свим силама упињали да стекну оно што им је недостајало.

У заоштреним међунационалним и политичким односима крајем 19. и почетком 20. века, у време када је Римокатоличка црква у Хрватској прихватила великохрватски програм Јосипа Франка и његове Чисте странке права, када је римокатолички клерикализам почео да прожима све поре живота и да добија све препознатљивије особине антисрпства и антиправославља, Срби у Хрватској и Славонији постигли су више запажених резултата.

Успели су да на најбољи начин организују своју привреду, посебно своје финансије, да створе снажну политичку странку, да окупе и обједине српско друштво у разним гранама делатности и да значајно искораче у култури. Постигнути успеси су били толики да је Загреб постепено почео да преузима улогу Новог Сада, некадашње „српске Атине“.

Срби као препрека на путу НДХ

Малограђански, национално искључиви и ултраримокатолички кругови Хрватске, Славоније и Далмације, који су желели да створе велику, етнички чисту и римокатолички јединствену хрватску државу, нису могли да се помире с чињеницом да Срби у Хрватској економски и политички јачају и културно се оснажују.

Недорасли да се упусте у здраву конкуренцију са Србима, да им се супротставе сопственим успесима, малограђански франкофуртимашки кругови Хрватске, Славоније и Далмације су своје неспособности надокнађивали рушилачком мржњом, која је у више наврата (1895, 1899, 1902) испољена у противсрпским демонстрацијама изведеним у Загребу и другим градовима Хрватске.

Срби су, тако, и на пољу немилосрдне капиталистичке утакмице, која је добила вид борбе између двеју нација, доживљени као трајно реметилачки чинилац, који је стајао на путу развоја хрватске привреде, друштва и политике, и, што је посебно важно, на путу остварењу вековне тежње – изградње независне хрватске државе.

Економски ојачани, друштвено добро организовани, у основним политичким циљевима сагласни и обједињени, ослоњени на Србију, чији углед је од 1903. био у сталном успону, Срби су у целини били привлачни за један део Хрвата спремних на истинско помирење, слогу и сарадњу.

У таквој ситуацији, Срби у Хрватској, Славонији и Далмацији, који су тежили измирењу и сарадњи на потпуно равноправним основама, постали су опасни у очима франкофуртимашких екстремиста. Опасност су налазили у чињеници да су Срби у целини, посебно тзв. хрватски Срби, нудили другачије путеве и начине решења хрватског и српског питања од оног за који су се залагали великохрватски екстремисти, иза којих су стајали званични кругови Беча и Будимпеште.

Уместо велике, етнички чисте и верски – римокатолички јединствене Хрватске, Хрвати и Срби склони измирењу, слози и сарадњи исказали су спремност да живе заједно и равноправно у новој и самосталној држави.

Хрватски екстремисти нису хтели да живе са Србима у заједничкој држави. Уз то, сматрали су да је југословенска опредељеност Хрвата и Срба не само негација њихових националних и државних схватања, већ и да она опасно растаче јединство хрватског народа. Због тога су се од првих година 20. века, од када је југословенска идеја почела да хвата дубље корене, и Срби и Хрвати југословенског опредељења, као и југословенска мисао, налазили на сталном удару свих врста заступника великохрватске политике.

Василије Ђ. Крестић

Двери Српске

Извор: СРПСКА МРЕЖА

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 10. јуна 2011. године.