Узбудљива ревија људи и догађаја

У дворишту куће ниже Вецка стоји стражар, неки Живков рођак, па смо му пришли да га поздравимо. „Шта ти радиш туј Ђуро“, питамо га. „Ма, ево, чувам неку банду док не дођу они што ће их тјерат’ у Дјаковац“, каже. „Има ли који одавле, наш познати“, припитам ја. „Ма, знаш, ја њи’ баш ни не познам. Једино познам овога пандура из горњег краја, а и њему нит’ знам име, нит’ презиме“, рече. „Е л’ Павли Јозинг? Ајд’ га зовни“, кажемо ми. „Ма, враг нек’ му јебе матер, шта ћ’ га зват’“, одмахује он руком. „Ајд’, молим те, зовни га да баш чујемо је л’ он“, наговарамо га. „Како рече“, припита. „Павли Јозинг“, у глас одговарамо. Ђуро добро дрекну и овај се одмах одазва: „Ја сам“! Има ту крај сљедеће куће, нама за леђима, око фат некаквих дрва, углавном пригла. Узмем ја онај један згодан комад – таман за вола убит. „Ајд’ га, молим те, пусти само до врата да га који пут одрапим овим приглом“, кажем Ђури. „Ма, не смијем ја отварат’. Има њи’ петнаестак. Може ми који утећ’ па сам најеб’о“, озбиљно одговори Ђуро. „Е, сад да га подсјетим на неке ствари“, кажем ја гласно. „Павли“, повичем, а он шути. „Павли“, дрекнем ја гласно, а он се одазва: „Молим“. „Ја сам Милан Басташић. Мислим да ме се сјећаш. Причекат ћу ја овдје док ови не отворе. Па да се видимо. Имам баш један добар пригл у рукама“. Он шути, а Ђуро нам показује руком да идемо одатле. Код мене има доста партизана на башти. Мање их је у дворишту. У ђедовој башти налазе се уз двоја кола и двије шиваће машине. Швеље нешто шију. У колима су некакве униформе и веш. Код мене у кући нађем Јошка Шимуновића. Изљубисмо се. Питам га за тету Јелену и Анкицу, коју су негдје прије годину дана одвели од Крамарића. „Добро су, фала ти на питању. Оне су у Дјаковцу. Е, ’ајде сада, другар, да са мном попијеш за побједу. Више нећеш морати курирчити и страховати“, рече ми. „Живио“, наздрависмо у глас. На шпорету је велики лонац. Пара сукља испод поклопца, а мама реже резанце. Нешто слично се догађа и са рерном – пуши се и отуда. Све некако мириши на госте, што и приличи великом догађају који смо доживјели. „Јошко, попи још једну ракију“, кажем. Рече ми да иде мало у варош јер већ дуго тамо није био. То попрати осмјехом. „Дођи, свакако, на ручак“, опомену га мама. „Иди баци оно перје из лонца на ђубре и саплани лонац“, обрати се мени. „А ђе је Јованка“, подсјетим ја маму да се мијешам у обавезе других. „Ајд, ајд, о’шла је код Тине. Тамо је она њезна сестрична Јелена, партизанка, и још неке другарице. Нек’ се цуре мало исприповиједају“, каже. Навратио сам у шталу и бацио кравама отаве, а онда кренем у башчу. Неки партизани спавају, неки се брију, а неки уређују оружје, гланцају. Код Луце не видим никога на дворишту. Сигурно им није свеједно. Гадна је то промјена. Послије три године моћи и безбриге, ево, преко ноћи – пуно двориште партизана. Они још не знају да им партизани неће ништа. Зато се боје. Ишчекују оно што су заслужили, а они најбоље знаду што је то. Нека, нека, добро је то. То ће им бити трајна и незаборавна успомена из Грубишног Поља и увјерење да смо бољи људи од њих – нисмо им урадили оно што су они урадили нама. Разговарам с мамом. Она прича тко је све навраћао, а ја што сам све видио у варошу. Сједим на своме мјесту за столом и препознам Маријанов глас. „Добар дан“, виче он весео и насмијан. Одздрављам му, а он жури у двориште. Рукујемо се, поздравља се са мамом и пита гдје је Јованка. На себи има енглеску блузу и титовку, а хлаче су му некакве обичне. У руци, уза се, држи енглески шмајсер. „Сједните Маријане. Милане, наточи му ракије“, рече мама. „Ево, мало ћу сјести, а ја не пијен“, рече по далматински. „А теби сан донија поклон. Бит ћеш задовољан“, обрати се мени. Одмотава некакав велики дебели папир из кога извади кратку ловачку једноцијевку. „Ево, узми и чувај је да имаш кад будеш ишао у лов“, рече. Узмем ја пушку. Сав сретан, весео, преклопим је па гледам кроз цијев, а она блиста. „Спреми то у орман и не носај је ван. Јеси л’ чуо“, строго ће мама. „Ма, добро“, покорим се иако ми баш није било право. „Идем у варош да видим управника и још неке људе“, рече нам Маријан. „Ал’, свакако, Маријане, дођите на ручак. Бит ће ту и Јошко и Љуба. Иди ти по Јованку и реци куми Милки нека ти даде нешто сира за гибаницу, да испечем мало више“, каже мама. Гледам три лијепе партизанке, а Јелена је најљепша и најбоље обучена. У војничком је. У Голштајновом дворишту нема више кола. Дворишна врата су затворена. У Марином дворишту има нешто партизана. Неки сједе за столовима које су направили од дасака и фурака. Такве су и клупе. Мама одмах нареди Јованки да пази на шпорет и рерну, а она ће развијати тијесто за гибаницу. „Ти, Мили, гули крумпир, ваљда ће га бити доста, а ти, сејо, разби пет јаја и умути их са сиром за гибаницу. Виђет ћемо, кад приставим гибаницу, ми би могли први да поједемо бар чорбу док се остали не скупе“, организира мама посао.

Вријеме је лијепо и боравак вани је управо угодан. Не знам како ће бити увечер јер су росе велике. Ручак се развукао цијело послије подне – стално капају, већ немају гдје да сједе. Они који нису за чорбу и остало, сједе на сећији и на праговима и углавном једу гибаницу. Мама их стално нутка: „Само једите. Испекла сам доста гибанице. Једите док има“. Љуба је дошла кад се већ мрачило. Не може ништа јести. Каже да ће спавати код Рингла. Јошко је отишао Крамарићима. Можда тамо дођу Јелена и Анкица. Кума Милка и Тина дођоше само на часак да мама види Јелену. Нису ни сјеле, поразговараше кратко и одоше.

< Грубишно је ослобођено                                       Садржај                                       Спават ћемо код отворених прозора >