Злоупотреба Старог сајмишта на Октобарском салону

Увођење дебате о логорима у оквире Октобарског салона jе софистицирана вулгаризациjа и политизациjа уметности, са краjњим циљем да се, под велом уметничке слободе, изврши ревизиjа српске историjе

Дебата „Живи логор смрти“ организована jе 5. октобра у хали теретног погона Ауто-куће „Раде Кончар“(некадашњег Намачког павиљона на Старом саjмишту), као jавна дискусиjа овогодишњег, 54. Октобарског салона. Покушаваjући да нацистички логор Старо саjмиште из Другог светског рата, коjи се тада налазио на подручjу НДХ и у коме су свирепо поубиjане десетине хиљада Срба, Јевреjа и Рома, изjедначе са сабирним центром Омарска у коме jе смрт нашло 140 муслимана, организатори скупа су намеравали да убиjу истину, односно изврше ревизиjу историjе, али им то нису дозволили учесници скупа коjи су им се супротставили необоривим противдоказима.

Дебата jе део програма „Форензичка архитектура“ Центра за истраживање архитектуре Универзитета Голдсмит у Лондону, а организована jе у сарадњи са члановима групе „Споменик“, програмом „Четири лица Омарске“ и кустоском групом „Ред Мин(е)д“.

Неуспео покушаj ревизиjе историjе Сама наjава да ће се у оквиру Београдског ликовног салона дискутовати о паралели између Старог саjмишта, као места Холокауста у Другом светском рату, и Омарске код Приjедора из последњег рата, а све због потребе споменичког обележавања злочина, изазвала jе бурна реаговања, пре свега због очигледне политизациjе уметности и покушаjа ревизиjе историjских чињеница.

Организаторе скупа неугодно jе изненадило присусутво непозваних гостиjу, међу коjима су били и српски логораши из Челебића, Мусале, сараjевске касарне „Виктор Бубањ“ и силоса Тарчин. Они су у публици били у непосредноj близини Наташе Кандић коjа jе несебичну љубав исказивала мачки у свом крилу, и њеног бившег супруга Лазара Стоjановића. Њихово учешће у овоj дискусиjи свело се искључиво на ућуткивање људи огорчених изнетим ставовима носилаца проjекта и презриво упућивање истих да напусте jавни скуп.

Поменуто двоjе су у публици напросто игнорисали, не дозвољаваjући им да и овога пута своjе мишљење наметну већини коjа jе имала или непосредно искуство логораша, или документа коjа апсолутно побиjаjу њихове, jавности добро познате, проjектоване тезе.

Већ уводно излагање Бранимира Стоjановића изазвало jе снажан револт већег броjа присутних, коjи нису хтели да се помире са критериjумом по коме су брижни проjектанти за изjедначавање са Старим саjмиштем одабрали баш Омарску, а не, на пример, наjстрашниjи ХОС-ов логор Дретељ, први на териториjи БиХ из 1992. у коме jе силовано 70 заточених жена и тешко мучено на стотине мушкараца, само српске националности. Овим логором, како се чуло у публици, управљао jе усташки генерал Блаж Краљевић, амбициозни имитатор управљача нацистичких логора кога су построjени и мучени заточеници свако jутро морали да поздрављаjу са – хаjл Хитлер! Организатори скупа то нису знали, или нису хтели да знаjу.

А присутни нису хтели да дозволе да се логор Омарска назива концентрационим, jер се тиме аутоматски подводи под логоре масовног истребљења, организованог мучења и убиjања. Тога тамо ниjе било. И да се читаво семантичко поље нацистичких концентрационих логора просто преноси на Омарску, као и гнушање против сваког отпора да се неко место, када се прогласи концентрационим логором, и даље оспорава као такво. Напросто зато што jе у међувремену опасно порастао тренд у Европи да се под удар закона стави свако порицање одређених злочина, чиме се затвара пут могућем истраживању.

Броjке су неумољиви сведоци У низу изговорених полуистина, попут оне да су „на Старом саjмишту убиjани Јевреjи, Роми и комунисти“ („уместо да се каже: Срби“, како су довикивали из публике), Бранимир Стоjановић jе изрекао jош jедну грубу неистину, коjа никоме ниjе промакла, и коjа jе, у ствари, кључно место проjекта званог „Живи логор смрти“. Она гласи: „Ово ниjе место убиjања људи, место убиjања су, заправо, београдске улице“.

Изговарање ове реченице изазвало jе бес и седих глава коjе добро памте Београд из времена Другог светског рата.

Мирка Влаjковић, библиотекар у пензиjи, устала jе и обратила се Стоjановићу речима:

– Дали сте потпуно неистините чињенице о Старом саjмишту. Моj отац jе, као правник, био члан Анкетне комисиjе коjа jе вршила попис злочина после Другог светског рата, и у своjоj приватноj архиви имам елаборат коjи jе он приложио Анкетноj комисиjи Воjводине, а тиче се Старог саjмишта. Ниjе истина да jе ово био само логор за уништавање Јевреjа коjи су овде доведени на почетку рата. Људи су овде довођени из свих краjева земље, из Босне, Лике и Кордуна у Хрватскоj, из Словениjе, Македониjе, са Косова и Метохиjе. И овде су вршени свирепи злочини над њима. Ви сте рекли да су људи овде били само затварани, а убиjани су у камионима-гасним коморама коjи су се кретали градом. То jедноставно ниjе тачно. Овде jе било око сто хиљада људи, њихова имена се знаjу и зна се колико jе њих преживело. Ви сте рекли да jе то било место где су људи затварани, али нису убиjани, међутим ово jе било место страшних егзекуциjа, рекла jе Мирка Влаjковић и понудила jавности на увид извештаj Анкетне комисиjе коjа се, како jе рекла, тако зове jер садржи исказе анкетираних бивших логораша.

Још веће огорчење Стоjановићевим исказом изразио jе Бранислав Дукић, председник Удружења логораша Републике Српске.

„На основу чега ви тврдите да су београдске улице, а не Старо саjмиште, биле место масовног убиjања, када jе на овом месту убиjен моj стриц Ђуро Дукић, тада студент четврте године Правног факултета, по коjему име носе факултет и улица у Краљеву! Дакле, овде jе пала моjа крв, и овде су кости мога стрица, а историjа се сада понавља, jер jа сам у овом рату, код браће муслимана у Сараjеву, био заточен у четири казамата. Али вас то не интересуjе, и ви о томе не причате, и зато сам jа дошао да вам кажем истину коjу ви не знате и коjу ни jа нисам знао 50 година. Међутим, пошто овде видим Наташу Кандић, мени jе потпуно jасно шта ви радите“, нагласио jе Дукић.

Он jе потом рекао да су логораши из Републике Српске, одмах пошто су чули да ће на Октобарском салону бити приче о изjедначавању Старог саjмишта и Омарске, одлучили да присусутвуjу овом скупу.

„Ми смо одржали седницу Председништва чим смо сазнали за ову трибину. И одлучили смо да дођемо, jер управо се навршава 69 година откако су Немци, под командом Гестапоа, овде спалили 68.000 Срба, а 1.400 оставили неспаљеним. Они су сахрањивани по разним местама у Београду, и данас се не зна где. Наjвише замерамо властима наше матице Србиjе, посебно потпредседнику Владе Александру Вучићу и министру културе Ивану Тасовцу што су дозволили да Наташа Кандић, Соња Бисерко и Жене у црном овде упоређуjу Омарску са Аушвицом, Јасеновцем, Бањицом и другим српским стратиштима. Међу присутнима има наjвише логораша из Републике Српске коjи су преживели страхоте. Само у Федерациjи БиХ било jе 536 логора, од тога 126 у Сараjеву. Таj град jе имао 156 хиљада Срба, данас их има само шест хиљада. Где су нестали,“ питао jе Бранислав Дукић.

Дукић jе напоменуо да и у Републици Српскоj има оних коjи би се „примили“ на овакве и сличне приче, али да jе доба мултикултуралности, мултинационалности и мултиконфесионалности прошло, па jе краjње време да се српски народ освести, а не да мења свест.

„Наше земље, по већинском народу мораjу да се зову Република Србиjа и Република Српска, не зато што смо фашисти и националисти, већ зато што морамо да се бранимо од Четвртог раjха и његових плаћеника овде. Ми морамо да сабиjемо своjе редове, ми смо оно што нам jе Бог дао да будемо и то морамо да останемо“, поручио jе Дукић.

Потом се обратио лондонском Јевреjину, Еjалу Ваjзману са Универзитета Голдсмит у Лондону, подсећаjући га да jе управо од његовог сународника, у посети мемориjалном центру Јад Вашем, чуо следеће речи: „Не опростити, не заборавити, и никада више не дозволити“.

„ То кажете ви Јевреjи! А овде jе пала моjа крв, а не ваша, и Ви мени сада хоћете да кажете како сам jа геноцидан. То не могу да Вам дозволим“, закључио jе Дукић.

Његово сведочење изазвало jе реакциjу Милице Томић, чланице групе „Споменик“ и супруге Бранимира Стоjановића, коjа jе устала, дошла до Дукића, ухватила га за руку, а другом руком му отела микрофон.

Александар Павић, из Инициjативе „Никад граница“, револтиран овим чином, обратио се организаторима речима: „Ви сте организоване усташе, и нама, усред Београда, дошли сте да причате неистине“. Потом се обратио Еjалу Ваjзману опаском да он не разуме ову ситуациjу и да нико од присутних нема ништа против дебате о логору Старо саjмиште, ни о другим логорима, али има против њиховог изjедначавања коjе ниjе могуће, jер jе то први нацистички логор, а Омарска сабирни центар.

Милан Гинић из „Политике“, питао jе зашто организатор ниjе нагласио да jе Саjмиште био логор у саставу НДХ.

„Овде jе наведено да jе у њему страдало између три и осам хиљада Јевреjа и 1.500 Рома, мада сте претходно рекли да jе било око 40.000 логораша. Па ко су, онда, ти остали људи? Зашто ниjе назначено ко су они? Оваj логор jе био на териториjи наjгеноцидниjе државе у Европи, НДХ. Зашто то ниjе речено, питао jе Гинић и додао да већ две године ради на проjекту Старо саjмиште, коjи ће да разоткриjе истину о овом логору.

Следећи, неименовани говорник подсетио jе на случаj монтиране фотографиjе логораша иза жице, коjа се везивала за Омарску.

Андреjа Кадић jе, на опште запрепаштење организатора скупа, оценио да Омарска мора да се посматра из визуре грађанског рата коjи се догодио у БиХ.

„Омарска ниjе фабрика масовног убиjања људи као, на пример, Аушвиц или Старо саjмиште. Ваш дискурс jе веома опасан, погрешили сте у историjским контекстима. Оно што се догодило у Старом саjмишту и Омарскоj ниjе исто. И занима ме да ли ви у Великоj Британиjи (обратио се Еjалу Ваjзману), знате за концентрационе логоре у Кениjи, где jе 50-их година дошло до масовног убиjања људи, и да ли енглеска влада размишља да у тоj своjоj бившоj колониjи подигне споменике Кениjцима пострадалим због борбе за слободу“, питао jе Кадић.

Здравка Карлица, чиjи jе муж погинуо у Приjедору, подсетила jе организаторе скупа да су Срби били прве жртве у овом граду, нападнутом од муслимана, и да jе срамота што то ни овом приликом ниjе речено.

Ову чињеницу потврдио jе и Зоран Драгоjевић, човек коjи jе преживео рањавање са 32 метка.

-Да, муслимани су први напали Приjедор 30. маjа 1992. године, и jа сам био њихова мета. У 15 минута до пет сати изрешетали су ме у санитетским колима. И тада и сада моj наjбољи приjатељ jе муслиман, али ово што ви радите не доприноси нашем заjедничком животу већ, напротив, учвршћивању мржње. Тачно jе да се догодила Омарска, али пре тога се догодила Бањица, Јасеновац, и ником ништа. А ви сада покушавате да то изjедначите, да кажете како су Срби учинили геноцид, jер некоме треба да нас прогласи геноцидним народом, поручио jе Драгоjевић.

Визуре (различите) уметника Кустос Октобарског салона, Јелена Петровић обjаснила jе присутнима да истраживање „Живог логора смрти“ траjе две године, током коjих jе одржано више семинара и дискусиjа у Лондону, Берлину, Њуjорку, Приjедору и Београду.

-Дискусиjа jе организована како би покренула питање ко има право да прича о злочинима и жртвама, и да продукуjе знање о местима на коjима су почињени страшни злочини и креира политику сећања. Концепт те дебате се уклапа у овогодишњи Октобарски салон и слоган „Нико не припада ту више него ти“, jер се бави питањима људске и нељудске природе, припадности, заjедништва и политиком заjедничког живота. „Живи логор смрти“ jе инициjатива коjа се залаже да се сви коjи живе и раде на местима некадашњих логора, као и сви заинтересовани, укључе у процес пленумског одлучивања и даjу своjе предлоге о обележавању и меморизациjи тих места, – став jе Јелене Петровић.

За мишљење о томе шта стоjи иза увршћавања дебате „Живи логор смрти“ у оквир Октобарског салона, питали смо и учеснике алтернативног, 2. Отвореног октобарског салона, установљеног после претварања традиционалног Октобарског салона у међународну манифестациjу.

Лазар Димитриjевић, сликар, књижевник и музичар коjи живи и ради на линиjи Београд – Стокхолм – Лондон, оценио jе да jе Октобарски салон у његово време, 1964. године, био манифестациjа ликовне уметности у свим могућим правцима и концепциjама, „огледало“ стања у актуелноj уметности, са угледним жириjем у коме су били и професори академиjа као што jе Недељко Гвозденовић, Зуко Џумхур из „Политике“ и други.

„Сада jе на делу jедна потпуно диктаторска концепциjа елиминисања ликовног струjања у Србиjи, у име туђих концепциjа и негациjа уметности сликарства, као продукт концепта коjи jе смишљен и треба да успе на терену Србиjе. Он треба да послужи уништењу свих импулса креативног индивидуалног и националног идентитета. Са укидањем Октобарског салона, све jе то елиминисано елементима одређеним у њуjоршкоj школи, коjа jе увак била у секундарном статусу у односу на европску школу уметности. Зато jе после рата требало урушити све што jе у уметности вредело урушити у име негирања уметности и негирања српског ликовног идентитета. У доба дадизма, после рата, уметност jе негирана у равни естетике, а псеудодадаизам сада уништава креативност поjединца и нациjе, у име политике масонског лобиjа“, оценио jе Димитриjевић.

Зоран Чалиjа Чарли, академски сликар, сматра да догађања око Октобарског салона jако подсећаjу на причу о царевом новом оделу.

„На овогодишњем Отвореном октобарском салону више од 130 сликара коначно jе рекло ,цар jе го,. Маске су пале, и време jе да се каже да оно што нуди Културни центар Београда ниjе никаква уметност, да се ту просто утркуjу ко ће више да облати српске уметнике као поjединце и српски народ. Градске власти, НВО, Сорош и Горица Моjовић годинама воде накарадну антикултуролошку и антинационалну политику. Ми их упорно позивамо на отворену расправу о две концепциjе Октобарског салона, али они се не одазиваjу. Отворени октобарски салон jе наставак традиционалног салона, наспрам овог затвореног, коjи се бави бодљикавим жицама jер се претворио у софистицирану вулагаризациjу и политизациjу уметности. Сада они користе имиџ слободарског Октобарског салона за политикантство уместо уметности, и перфидно тврде да jе то њихов уметнички концепт. Забрињава чињеница да град то финансира. Уметници ће поднети кривичну приjаву против садашњих власти Културног центра Београда због злоупотребе имена Октобарског салона, у циљу политикантства невладиних плаћеника“, закључио jе Чалиjа.

Софистицирано, циљано скривање истине

„Ваше поређење Старог саjмишта и Омарске доживљавам као свесну или несвесну, веома софистицирану, намеру да се довођењем у везу ова два логора искриви истина о оба. Ви се не опредељеjуте за изучавање логора у коjима су страдали и Срби. Ја то могу да кажем због тога што смо спремили документациjу коjа jе предата Хашком трибуналу о злочинима над Србима у општини Коњиц, где jе према попису из 1991. живело 7.700 припадника нашега народа. У новембру 1996. било их jе само 360. У логорима jе дуже или краће време било затворено 1.100 становника општине, а у логору Челебићи, Мусала, Храсница, Груде и Трново у коjе су пребацивани, 35 их jе убиjено. У општини Коњиц убиjено jе укуно 165 Срба, од тога 35 у логорима, седам jе умрло непосредно после пуштања од последица мучења. Убиjено jе 25 стараца и 26 старица, силовано 130 жена, а 113 деце jе остало без jедног или оба родитеља. Само у моjоj родноj Брадини, коjа jе спаљена, убиjено jе 57 житеља 25. маjа 1992. Зато апелуjем да радите на проjектима базираним на документима, коjи ће бити истинита слика о убиjањима на просторима бивше Југославиjе“, рекла jе Мила Ђорђић.

Србе претвараjу у геноцидне злочинце

В.д. директор Музеjа жртава геноцида, др Вељко Ђурић Мишина,ниjе позван да присусутвуjе дебати на Старом саjмишту, jер jе већ у наjави догађаjа оценио да jе у питању прекраjање историjе и проста политизациjа слободе уметности. – У овом случаjу прави се паралела између два логора коjи немаjу никаквих додирних тачака, па изгледа да jе краjњи циљ трибине на Саjмишту могао да буде jош jедна цигла у зиду ревизионистичког прекраjања историjе у коjоj нема места за Јасеновац, али мора да има за Омарску. Дакле, ради се о фалсификовању српске прошлости, као делићу jедне велике акциjе, на чиjем jе програму и изложба хрватског Мемориjалног центра Јасеновац у Норвешкоj. По моjим сазнањима, прича о потреби стварања мемориjалног центра на Старом саjмишту интензивирана jе после предлога СПЦ да се на том простору направи споменик Светом Вукашину из Клепаца, jасеновачком мученику, а у знак сећања свим жртвама логора, од коjих су 58 одсто били Срби, 42 одсто Јевреjи и нешто Рома, да се изгради спомен-капела, а поред свега тога музеj, архив и библиотека и институт за истраживање геноцида. Идеjа музеjа жртава геноцида, уобличена кроз Предлог закона о мемориjалном комплексу, jесте да то место постане српски Јад Вашем, коjим би биле обележене све српске, jевреjске и ромске жртве 20. века. Али, сад се поjавио РЕКОМ, наддржавна и наднационална институциjа, основана са циљем да се изврши ревизиjа историjе тако што ће жртве и злочинци заменити места, односно Срби постати геноцидан народ. Наташа Кандић jе ту кључна особа, очигледно jе да jе она из публике командовала дебатом. Ово jе суштински немачка прича, jер ако се каже да су заточеници убиjани по београдским улицама, то значи да су их убиjали Срби. А од Милана Недића, бар по филму Горана Паскаљевића, треба да се направи архизлочинац, много већи од Адолфа Хитлера. Једна учесница суботње сесиjе тврди да логор ниjе био на териториjи НДХ, већ под управом Гестапоа, али кад се много лажи непрстано понавља, добиjа се нова прича са коначним циљем да жртва постане злочинац, рекао jе Ђурић.

Пише Невенка Стоjчевић

Извор: ПЕЧАТ