Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Uskoro bi Hrvatska mogla od Srbije da traži i prihvatanje NDH kao antifašističke

Datum objave: sreda, 8 aprila, 2015
Objavljeno u Ostala stratišta
Veličina slova: A- A+

Ustaška ikonografija

Ustaška ikonografija


Piše: Stevan Lazić

Malo-malo pa se predstavnici najvišeg državnog vrha Srbije – Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić i Ivica Dačić – oglase o prekoj potrebi razvijanja dobrosusedskih odnosa sa Hrvatskom. Pa neki od njih doda i razvijanje međudržavnih odnosa. Što nije i ne mora da bude baš isto – dobrosusedstvo podrazumeva dublje, svestranije, sadržajnije i prijateljskije odnose od korektnih, službenih međudržavnih odnosa. Ali retko da koji ponovi bilo šta od onoga, sa srpske strane, što bi trebalo da se najpre reši na putu ka što boljim i jednim i drugim odnosima između Srbije i Hrvatske. A ti odnosi, tu nema dileme, od izuzetnog su značaja za ceo ovaj region, za Evropu i, naravno, za obe susedne države.

S druge strane granice, Kolinda Grabar Kitarović, predsednik Hrvatske, i Vesna Pusić, ministar spoljnih poslova u Vladi Hrvatske, ne propuštaju da istaknu ono što bi trebalo najpre da se reši na putu ka tim odnosima. A to je: pitanje međudržavne granice na Dunavu, pitanje nestalih i povratak kulturnog blaga u Hrvatsku. I, zasad, ništa više. S tim da je predsednica Hrvatske poručila srpskoj strani, u razgovoru za ovosubotnje izdanje magazina Jutarnjeg lista, a povodom najnovijih događaja u Srbiji – Šešeljevog paljenja hrvatske zastave i izjave Aleksandra Vulina o tome kako je general Gotovina ustaša – da “mi jako dobro znamo, a nadamo se da će i u Srbiji to prihvatiti, kako je Domovinski rat bio pravedan i oslobodilački, vojno-policijska operacija Oluja legalna, a general Gotovina zapovjednik pobjedničke vojske”.

Eto, jasno i glasno. Bez bilo kakvog uvijanja i okolišavanja. Nema kod nje (i kod njih) ni pomena o tome šta se dešavalo krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, ni trunke dileme o tome šta se događalo devedesetih godina prošlog veka, kako je sve to počelo, koji je to konstitutivni narod izbačen iz ustava, da li je to bila secesija od postojeće države i agresija na nju, zbog čega se ko pobunio, ko je etnički očistio 500.000 svojih sunarodnika, šta je s njihovim povratkom, njihovom imovinom, šta je sa žrtvama jednog i drugog naroda u tom “domovinskom ratu”, po Hrvatima, odnosno građanskom ratu, po Srbima, a žrtava je još koliko bilo za čije se grobnice ni danas ne zna, čiji su oni koji su nestali, koje i čije kulturno blago… itd.

A i što bi predsednica Hrvatske pominjala bilo šta od toga kad to ne pominju ni oni koji su bili i koji su sada na čelu Srbije?! (Juče je, 6. aprila, predsednik Nikolić prilikom prijema srpske omladine iz Hrvatske govorio i o položaju srpske manjine u Hrvatskoj.) Znaju li srpski rukovodioci šta su to dobrosusedski a šta međudržavni odnosi? Sigurno je da premijer i ministar spoljnih poslova znaju: prvi je diplomirao pravo kao jedan od najboljih studenata, a drugi političke nauke kao student generacije. Tako nekako. Za predsednika ne znam.

Razvijanje korektnih i što kvalitetnijih međudržavnih odnosa, kad je Hrvatska u pitanju – da! To se podrazumeva.

Ali šta sa što boljim dobrosusedskim odnosima? Šta s njima u situaciji kad jedna strana zna šta bi s drugom stranom trebalo najpre da se reši na tom putu, a druga, osim što se sapliće o zahteve prve strane, ništa konkretno ne “stavlja na sto” od onoga o čemu bi trebalo da se najpre razgovara, a što bi prva strana trebalo da prihvati pa da se na tome “radi”? Šta dakle s njima, tim dobrosusedskim odnosima?

Ali hajde da ova opšta razglabanja o dobrosusedstvu i što boljoj međudržavnosti, o kojima na svoj (nekonkretan) način priča srpska strana, a na svoj (konkretan) način hrvatska, ostavimo na časak po strani. (Zoran Milanović, predsednik Vlade Hrvatske, u toj priči, po svemu sudeći, igra sporednu ulogu. Ma koliko da ni on, kad su Srbija i Srbi u pitanju, ni za jotu ne odstupa od onoga što govore i čine i ostali hrvatski čelnici. I ne samo oni – više od 90 procenata Hrvata istovetnih su stavova i činjenja spram Srbije i Srba. Tu nema razlika u stavovima i politici ni između najljućih političkih rivala kakvi su HDZ i SDP. Za razliku od Srba i jednog dela njihovih rukovodilaca, i civilnih i vojnih, na svim prostorima na kojima su živeli i žive.)

Hajde da na časak takođe ostavimo po strani međudržavne odnose i da se usmerimo na dobrosusedstvo. I da pitamo: zna li se šta u odnosima sa Hrvatskom znače dobrosusedski odnosi?

Po onome šta sve Hrvatska ima i radi u Srbiji, sudeći po uslovima koje hrvatska strana postavlja srpskoj strani, Srbi i njihov državni vrh zaista malo znaju o načinu na koji bi trebalo razvijati te odnose. Malo ko od srpskog državnog vrha zna i malo ko je bilo kad znao nešto dublje o istoriji Hrvata i Katoličkoj crkvi “u Hrvata”, kako je oni krste. Malo je ko od Srba, koji su krojili i vodili istorijsku sudbinu svog naroda, znao nešto više o Hrvatima, malo ko ih je malo bolje poznavao. Da jeste, nikad taj ne bi ni pomislio na stvaranje bilo kakve države s njima i svega ostalog što je iz toga proizilazilo. A bilo je katastrofalno za srpski narod.

Skromno je naše, srpsko (i pravoslavno hrišćansko) znanje:

– o krstašima pape Urbana II, koji je pokrenuo Prvi krstaški rat, koji su po Konstantinopolju pljačkali i uništavali (to je već vreme posle raskola koji je podelio hrišćanstvo na pravoslavnu i katoličku crkvu), a pozvani su bili u pomoć Aleksiju I Komninu za nešto drugo. Od tada i počinje progon pravoslavlja od strane Rimokatoličke crkve,

– o zlu i zločinima koje je Rimokatolička crkva vekovima činila Srpskoj pravoslavnoj crkvi i njenim vernicima na zapadnim prostorima ove jugoistočne Evrope: unijaćenje, pokrtštavanje, uništavanje crkvene imovine, zatim uz pomoć austrijskih, austrougarskih, nemačkih vlastodržaca i njihovih hrvatskih slugu osuđivanje na izgnanstva i robijanje pravoslavnog sveštenstva po najstrašnijim tamnicama monarhije, ubijanje pravoslavnih sveštenika i njihovih vernika,

– o tome kakve su sve zločine i zločine genocida počinili Hrvati, a svi su bili i danas jesu, apsolutna većina, katolici, srpskom narodu, sveštenstvu i vernicima SPC od pojave, recimo, Ante Starčevića, preko lažnim plaštom jugoslovenstva ogrnutih Supila, Trumbića, Meštrovića, pa preko Mačeka, do Pavelića, Broza, Bakarića, Krajačića, do Tuđmana, Mesića i Josipovića,

– o tome šta se u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka dešavalo srpskom narodu, sveštenstvu i vernicima SPC na prostorima današnje Hrvatske: uništavanje srpske imovine, vandalizam po gradovima (“arnautluk u Zagrebu”, kako 1903. napisa jedan tu slučajno naišli novinar), Veleizdajnički proces 1908. godine protiv Srba u Zagrebu…,
– o pritiscima hrvatskih prevejanih prvaka na velike sile, kao i na tajne organizacije, uz svesrdnu pomoć zabludelih srpskih sinova da se, u slučaju sloma Austrougarske, stvori država Srba, Hrvata i Slovenaca. I tada su Srbi ostali bez svoje države,

– o strašnim zločinima austrougarskih vojnika, među kojima posebno mesto pripada Hrvatima, početkom Prvog svetskog rata, počinjenim nad srpskim ženama, starcima i decom na području Podrinja, Rađevine, Mačve… o zločinima po Bosni i Hercegovini, po tadašnjim krajevima Hrvatske, Dalmacije i Slavonije,
– o stravičnim zločinima i zločinima genocida koje su nad srpskim narodom tokom Drugog svetskog rata, a na prostorima Hercegovine, Bosanske Krajine, Banije, Like, Korduna, Slavonije, Srema… počinili hrvatski nacistički zlikovci. Koliko mi Srbi danas znamo o Jasenovcu, o Jadovnom, o pokolju u glinskoj crkvi, o Koritskoj jami u istočnoj Hercegovini, o hercegovačkim Prebilovcima, o stravičnim zločinima hrvatskih ustaša po zapadnoj Hercegovini (Duvno, Livno), po Slavoniji (na Papuku), o banijskom Grabovcu… o proklamovanoj politici hrvatske ustaške vlasti po kojoj trećinu Srba na prostorima Nezavisne Države Hrvatske (NDH) treba pokrstiti, trećinu pobiti, a treću proterati,

– o tome da su jedino u Evropi postojali dečji logori na prostorima NDH. U kojima je najstrašnije mučeno i pobijeno hiljade i hiljade srpske, ali romske i jevrejske dece,

– o tome zbog čega je za te strašne zločine malo ko od hrvatskih zlikovaca odgovarao – najodogovrnije su Brozovi partizanski rukovodioci pustili da pobegnu kroz čuvene “pacovske kanale”. Nikad Srbi za genocid počinjen nad njima od 1941. do 1945. godine nisu podnosili bilo kakvu tužbu protiv Hrvata i Hrvatske. A zločini ne zastarevaju,
– o tome šta se dešavalo za vreme Maspoka u Hrvatskoj, što je bilo i uvod u donošenje Ustava iz 1974. godine, kojim je počelo konačno razbijanje SFRJ,

– o svemu šta se zaista dešavalo od osnivanja Hrvatske demokratske zajednice i izdaje Ivice Račana i njegovog SDP pa sve do danas – šta o tome mi Srbi znamo? A kandidat HDZ, Kolinda Grabar Kitarović, izabrana je za predsednicu Hrvatske. I izgovorila one reči o domovinskom ratu, Oluji i generalu Gotovini.

Naravno da Srbija sa Hrvatskom treba da ima korektne međudržavne odnose. I sve na bazi reciprociteta. S tim da rukovodstvo Srbije mora da shvati da sa Hrvatskom nema igre. Nema dobrosusedskih odnosa ukoliko će srpska strana slušati i prihvatati sve što joj bude uslovljavala i diktirala hrvatska strana, a sve zbog mogućeg sprečavanja Srbije na putu ka Evropskoj uniji.

Sme li, na primer, predsednik Srbije da izjavi (kao što je predsednica Hrvatske izjavila) kako se nada će i u Hrvatskoj prihvatiti:

– da je između 1991. i 1995. godine na području bivše Socijalističke Republike Hrvatske bio građanski rat,
– da je hrvatska strana svojim paravojnim jedinicama izvršila agresiju na SFRJ, na Jugoslovensku narodnu armiju i na srpski narod, kao državotvorni narod, u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini (Sijekovac se ne sme zaboraviti),
– da je hrvatska država, kasnije međunarodno i priznata, počinila bezbrojne još uvek neistražene i nekažnjene zločine po mnogim mestima i logorima širom Hrvatske. Zločina je bilo i sa srpske strane, a većina ih je i u Hrvatskoj (apsolutna većina osuđenih su Srbi) i u Srbiji istražena i procesuirana,

– da je Hrvatska iz svog Ustava izbacila srpski narod, ukinula mu jezik i pismo, izbacivala ga s posla, da je u pet godina građanskog rata proterala oko 500.000 Srba iz Hrvatske, što je najveće etničko čišćenje nekog naroda na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata,

– da je hrvatska država opljačkala srpsku imovinu nikad procenjene vrednosti, oduzela Srbima oko 50.000 stanarskih prava, a time i stanova,

– da ništa nije učinila na povratku prognanih, izbeglih i proteranih Srba. Zakon Hrvatske o stambenom zbrinjavanju povratnika i onih koji bi želeli da se vrate jedna je od neverovatno bezobraznih pravnih igrarija sa onima kojima su ionako životi uništeni,

– da i danas šikanira srpsku nacionalnu manjinu u Hrvatskoj, istovremeno zahtevajući od srpske strane da hrvatskoj manjini u Srbiji obezbedi onakva prava kakva ima i srpska manjina u Hrvatskoj. Što je čist cinizam.
I tako dalje. A i da sve to pomene predsednik Srbije, kakva bi bila korist od toga? Nikakva. Jer to se u Hrvatskoj ne može zamisliti ni da se spominje, a kamoli da se prihvati.

A šta dakle za hrvatsku stranu znače dobrosusedski odnosi sa Srbijom? Možda da se u Srbiji zaista prihvati da je domovinski rat bio pravedan i oslobodilački, vojno-policijska operacija Oluja legalna i legitimna, a general Gotovina zapovednik pobedničke vojske! Ni manje ni više.

Hrvatska strana može sve to i još mnogo toga da zahteva. Ako su Srbi mogli da brane i odbrane Hrvate i Katoličku crkvu po vojnim granicama i krajinama, ako su mogli da ih iz poraženih prevode u pobednike, jer bez Srba nikad ne bi ni bilo Hrvatske, ako su pristajali na sve one količine liciderskog bratstva i jedinstva, ako je srpska strana u redove svoje vojske primala hrvatske oficire koji su počinili nebrojene zločine nad Srbima i unapređivala ih, ako su pristali da u Beograd dovedu Josipa Broza i odvedu ga na svoj slobodni teritorij, a zatim da ga neizmerno obožavaju, slušaju, slave… što ne bi i sve ovo što hrvatska strana i sada očekuje da se u Srbiji prihvati. U cilju krčenja puta ka što boljim dobrosusedskim odnosima.

Ukoliko čelnici srpskog državnog vrha ne prestanu da prizivaju i ističu suve parole o dobrosusedstvu i ne počnu da postavljaju i svoje uslove, tu bilo kakvog dobrosusedstva nikad neće biti. Hrvati će i dalje da uslovljavaju kako uslovljavaju. Jer su uvereni da Srbi misle kako su oni, Hrvati ti koji će odlučivati o prijemu Srbije u Evropsku uniju. Dok je Srbima jedini spas od kojekakvih hrvatskih uslovljavanja u tome da shvate da Hrvatska nikad neće ni o čemu odlučivati – o tome će odlučivati Amerika, Nemačka i NATO.

Dobrosusedski odnosi nisu samo Todorićeve oranice, veletrgovine i mlekare po Srbiji, nisu samo hrvatske pevaljke i pevači u Kombankareni u Beogradu i Spensu u Novom Sadu, nije to samo praćakanje što većeg broja “dragih turista iz Srbije” po talasima lepog, plavog Jadrana, nisu to samo glumci i sportisti koji ponavljaju kako kultura i sport nisu politika. Pa gde to oni žive?! Dobrosusedski odnosi sa Hrvatima nisu samo tolerancija, razumevanje, pomirenje… Šta ćemo sa mržnjom? Ima mnogo toga što moraju obe strane da urade na putu do korektnih međudržavnih odnosa. A onda…

Ko Srbiji garantuje da sutra neće morati da prihvati sve ovo o čemu predsednica Hrvatske govori? A možda da prihvati i zahtev pa da se složi i s tim kako je NDH bila antifašistička i kako je bila izraz vekovnih težnji hrvatskog naroda, da parafraziram Franju Tuđmana, da je Jasenovac bio isključivo radni logor, a Pavelić i Tuđman dobročinitelji srpskom narodu…

Laž je da ne treba gledati u prošlost. I još kako treba: iz što dubljeg i umnijeg pogleda u prošlost – mnogo se čistije vidi budućnost. A i istorija je učiteljica života, kažu Latini. Ako to Srbi ne shvate dok još ima vremena (ako ga uopšte i ima), brzo će odneti gaće na štapu.

Dok je Šešelj u partiji karata Brisela i Zagreba (i još nekih), na jednoj, i Beograda, na drugoj strani, samo običan njihov, briselski i zagrebački naime, kec iz rukava. Njima tako potreban. A Srbiji najmanje. Ili uopšte nimalo. Ali, to je druga i veoma tužna priča.

 

Izvor: Intermagazin

 

Vezane vijesti:

Hrvatski antifašizam preko Dražine kokarde – Jadovno 1941.

Hrvatski (Anti)fašizam ili (Anti)fašizam u … – Jadovno 1941.

Obnavlja li se u Hrvatskoj antifašizam Stipe … – Jadovno 1941.

Dr Momčilo Diklić: ANTIFAŠIZAM U HRVATSKOJ – Jadovno …




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top