Ukrajinska kriza i Intermarium plan

Izopačeni slogani i trabunjanje ukrajinskih nacionalista stižu pravo iz zbirke scenarija plana Intermarium ili Međumorje 

Politikolozi pripisuju ukrajinsku krizu nadmetanju između Rusije i Zapada ili Istočne Ukrajine i Zapadne Ukrajine. Iako ova jednostavna objašnjenja  imaju svoje vrednosti, u pitanju je nešto znatno krupnije; ništa manje od dugo planiranog  usisavanja
Ukrajine u Intermarium  (Međumorje)i razbijanju
Rusije na bezube male državice.

Retki su u medijima i akademskim krugovima oni koji znaju da je oportunistička Poljska 1920.godine htela da od Ukrajine, Litvanije i Belorusije napravi sopstvene
satelite i da je vodila kratak ali krvavi rat protiv Sovjetskog saveza koji se rađao. Ali, kad je porazila “bele”, Crvena Armija je poklonila svoju punu pažnju Poljacima i preokrenula
njihovo napredovanje u sopstvenu suprotnost, jer ih je Buđonijeva Crvena konjica gonila
celim putem iz Kijeva i Minska nazad u Varšavu. Varšava je bila spašena samo zahvaljujući
istrajnosti načelnika štaba poljske vojske Pilsudskog, koji je čudom zaustavio Crvenu
Armiju pred samim gradom –inače bi Poljska bila 16-ta sovjetska republika.

Poljaci nikada nisu zaboravljali  vojno poniženje i zamalo pa nestanak svoje tek rođene države. Pilsudski, koji je posle bio poljski diktator , napravio je dva dalekosežna plana pod nazivom  Intermarium i Prometejski plan da bi osigurao da
ni Nemačka ni Sovjetski Savez nikada ne budu u stanju da između sebe smrve Poljsku. Prometejski
plan je podrazumevao  razbijanje SSSR na male
relativno bezopasne države raspirivanjem nacionalizma u Gruziji, među donskim i kubanskim
Kozacima, u Ingušetiji,  Idel-Uralu[1], Azerbejdžanu, Jakutiji,
Armeniji, Krimu, Kareliji i Komi  s nadom
da ih odvoji od slabe krnje vlade u Moskvi. Ovaj plan je donekle podsećao na haos
koji je nastao ranih 1990-ih kada  je Jeljcin
jedva uspevao da kontroliše svoje gubernatore i kada Tatristan i Čečenija zamalo
nisu postali nezavisne države.

Drugi plan, Intermarium, trebalo je da bude ogromna koncentracija sile u istočnom
delu  centralne Evrope kao kontrateg između Istoka i Zapada, sa ogromnom federalnom unijom naroda koja bi se protezala između Crnog mora i Baltika. Konstituitivne države koje je Intermarium trebalo da obuhvati su Poljska, baltičke države, Belorusija, Ukrajina, Čehoslovačka, Mađarska, Slovenija i Hrvatska – sve države sa ogromnom većinom rimokatoličlkog stanovništva. Intermarium je bar na papiru bio dovoljno veliki  i dovoljno
moćan da zameni nemački i ruski  uticaj na Balkanu i šire.

U tom cilju je poljska armija apsorbovala bivše gruzijske, kozačke , ukrajinske
i ruske “bele” oficirske korove koji su bežali iz SSSR. Ali uspon Staljina i Hitlera
i sopstveni problemi Poljske sa velikom i nemirnom nemačkom manjinom brzo su odložili  na police ove ambiciozne planove. Prometejski plan je nakratko bio preoteo Hitler koji je takođe nastojao da podstiče pobunu u ratom zahvaćenom Sovjetskom Savezu, regrutujući pripadnike svojih stranih legija među nesrećnim ratnim vojnim zarobljenicima, koje su predvodili nacistički kolaboracionisti poput generala Vlasova i ukrajinskog nacionaliste Bandere.

Posle Drugog svetskog rata, CIA, Vatikan i MI6 reorganizovali su Prometejski
i Intermarijski plan u otvoreno fašistički Anti-boljševički blok i Svetsku antikomunističku ligu,  koje su s raširenih ruku dočekivali
bivše naciste sve dok su ovi bili protiv Sovjeta. Agitator sa Majdana, senator Sjedinjenih
Država Džon Mekejn (John McCain), nekada je bio blizak sa Svetskom antikomunističkom
ligom  (World
Anti Communist League) kao njen savetnik i sigurno nije imao muka u vezi sa svojim novim prijateljima
u Kijevu.

Značajno je što su sve ove države Intermariuma predominantno rimokatoličke sa izuzetkom Ukrajine. Ipak, čak i u srcu Pravoslavne crkve, Vatikan je napravio veliku brešu. Dugotrajna kampanja ukrajinizacije je razvlastila  Moskovsku patriajaršiju u korist za Rim vezane Crkve istočnog obreda Autonomne ukrajinske patrijaršije. Prisustvo brojnih sveštenika na prvoj liniji fronta na Majdanu je smišljeno, a ne slučajno.

Izopačeni slogani i buncanja  ukrajinskih nacionalista dolaze pravo iz zbirke scenarija Intermarijuma.  “Nećemo ni EU ni Rusiju,” “Napolje sa totalitarnim liberalizmom i dekadentnom demokratijom!” govori  paravojni Desni sekror Dmitrija Jaroša. Jaroš
koji paradira pod crveno-crnom  Banderinom zastavom, predložen je za zamenika ministra u novoj Ukrajinskoj vladi.

Međutim, isto onako kako Poljska nije uspela da zadrži Kijev 1920, tako može
da da ne uspe ni sada. Izgleda kao da je Varšava zaboravila da je svoj Plan Intermarium
podelila sa  NATO,  EU, i SAD, koji bi bez sumnje bili šokirani pojavljivanjem
dotle nepoznate Istočne Centralne Evropske
federacije. A Rusija predobro pamti da poljsko mešanje u Ukrajini nema za cilj samo
Kijev, već da mu je krajnja meta Moskva  sa
ponovnim uspostavljanjem neprijateljskog poljskog saveza na zapadnoj granici Rusije.

Možda je zbog toga ono što se dogodilo 26. januara 2014.godine u Vatikanu,
kada je papa Francisko pustio dve bele golubice u znak podrške “mirnim” ukrajinskim
demonstrantima sa Majdana, proročanski znak. Na te dve nesrećne golubice su se skoro
istog trenutka obrušili  crna vrana i beli
galeb. Mediji su nagađali da su dve izaslanice mira najverovatnije ubili i pojeli
ovi njihovi predatorski rođaci i da im se izgubio svaki trag.

Isto tako bi mogle da skončaju i poljske imperijalne ambicije u Ukrajini – tužni
promašaj smrvljen između Rusije i EU. Poljska se možda još jednom zaigrala i
zagrizla preveliki zalogaj. Varšava i njeni saveznici su uzeli Kijev, ali mogu li
oni da plate cenu toga?