Учим за шнајдера

Једног дана каже ми чика Саво да је разговарао са управником Базе и да ћу ја остати код њега у шнајдерају јер нисам за маршовање и велике напоре. Почео сам учити занат кројача. Био је ту још неки дечко, млађи од мене. Звао се Мато. Послушно сам циједио крпу за пеглање, чистио шнајдерај, учио како се држи игла и како се капут и хлаче држе на кољенима, а да не склизну на земљу. Онда ме чика Саво научи како се пришива дугме и опшива рупа за дугмад на капуту и хлачама. Већ сутрадан ме похвалио и показао Мати како добро радим. Овај му потврди са „да, да“ и климањем главе. Мато и ја спавали смо ту у шнајдерају, иза некаквих застора од ћебади, а јели смо са свима у великом штагљу, гдје су били столови у увозу и у обје парме. Храну је дијелила једна старија Словенка. Како би тко долазио, она би говорила: „Приседите, приседите“! Једном приликом били су за вечеру некакви лоши макарони, а она тјера своје: „Приседите“. Кад је наишао управник базе друг Ћулик, она рече: „Приседите, друг управник, приседите“, а нетко добаци: „Приседи, присјест ће ти“, што су сви попратили громким смијехом. На радију смо слушали добре вијести о успјесима партизана и коначно чујемо да је ослобођен Београд. Почела је пуцњава. Сви вичу. „Урааа, урааа“. Послије вечере посједали смо на траву. Неки другови пуцају према Вировитици, има и по који свијетлећи метак. А онда нам свијетлећим мецима доста густо одговарају из упоришта. Сви се радујемо – престоница Југославије је ослобођена.

Не знам колико је времена прошло и колико сам крпа исциједио и дугмади пришио, кад ми Вука рече да ће у Грубишном почети гимназија. Вели да се већ пописују ђаци, особито млади борци и СКОЈ-евци. Каже да би ми било боље да идем даље у школу пошто сам био добар ђак. Напомиње да то партија одређује, а да ја имам све увјете. Још је додала како ћу отићи у Грубишно и ићи у школу од куће, али да могу и у интернат. Нисам знао шта је то интернат, али сам све прихватио. Чика Саво ми рече да га је управник питао какав сам и одакле сам, па му је он рекао све најбоље. Мато ће остати да учи занат, а мене ће база послати у гимназију. Причају да ће гимназија почети првог децембра, али да се кандидати морају упутити десет дана раније да се опораве и припреме за наставу. Задовољан сам и сретан. Циједим крпе и опшивам рупе боље него раније и ишчекујем кад ће ме послати кући. Са чика Савом углавном разговарам о Грубишном, о сјећању на ђеда, који је њих, три брата, узео к себи кад су остали без родитеља. Каже да је најмлађи брат погинуо, а да је Вељко негдје у Великој Горици и да ради у млину. Разговарат ће с управником да ме што прије пусти кући јер и онако не мислим бити шнајдер.

< Болница у Ђаковцу                                                       Садржај                                                        Шаљу ме у Гимназију >