Сиб – Партизанско гробље
Помрло све, а остало се при концу смируjе. Нико више воде и не тражи, jер се само вара, воде не даjу, хоће да поцркамо, сведочиоjе Перо Вукић
Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 21. новембра 2015. године.
Перо Вукић причао jе о вожњи влаком од Земуна до Јасеновца:
– Влак стаде. Чусмо у другом вагону jаук, вриска и лупање о вагон. Почесмо и ми лупати. Кадли неко на нашем jезику, али некако по босански, викне: „Не лупаjте, животиње, jер ако отворимо, све ћемо вас поклати!” Мало се народ к’о утиша, али опет поче да лупа и виче: „Воде, воде!” „Убит ћемо вас као псе, ако будете лупали!” А народ одговара: „Убиjте нас, убиjте, а не мучите нас жеђу!” Опет извана грде народ: „Цркни, скоте! Пси ожеднили, а! Нек вам Тито даде воде!”
Народ се узбунио аман и у другим вагонима. Уто кљуцну машина и нагло нас повуче, затандрка, а сад ти не хасни лупати и викати. Сваки ти jе сат нетко од нас умро и тако остане стаjати наваљен као ступ на тебе. Теже ми jе било мртваца држати на себи него сто живих. Даj му реци, кад jе мртав ко клада.
Па онаj смрад од њега – ма готово ти jе гори био таj смрад него и жеђ. Један ми Никола из Дубице умриjе сприjеда, а jедан Чедо с лиjеве стране, одмах некако. Прво вриjеме издржах некако, а касниjе – никако. Укочили се мртваци и jедан буљи у другога, чини ми се у мене обадвоjица – смрад неописиви. Сваки час би ме спопала несвиjест, и то ме спасило.
Кроз ту несвиjест чух слабо стењање, jецање, и смирио се народ. Већ нас jе пола помрло. Успjех се мало измакнути, и оба мртваца падоше jедан на другог и наслонише се, ко кад двиjе сохе прислониш jедну уз другу, па се усправно држе обjе. Спустих се испод њих баш ко испод стрехе и чучнух. Видjех и други неки склонили мртваце уjедан ћошак, па канда мало ниjе тако тиjесно ко приjе. Ко кладе их наслагали уза зид! Више нико ни куцати не може, па и од других вагона ништа се више не чуjе.
Помрло све, а остало се при концу смируjе. Нико више воде и не тражи, jер се само вара, воде не даjу, угурсузи, хоће да поцркамо, то се види, ама шта ћеш, кад он такав закон признаjе и тjера. Опет сам клонуо у несвиjест и пао на кољена мртваца и тако ето доспjесмо овдjе.
Нисам мислио да ћу jош видjет сунца. Ето, jа ти рекох, а ти jави нашим партизанима у Козари и Шолаjи, нек и то знаjу, што нас jе задесило.
-Ама куд се дjеде Мића Декановић из Међеђа, и он стиже жив с нама? – чика Перо се поче огледавати и никако да га спази.
-Да им ниjе можда умакао?! Храбар ти jе наш Мића, а само сања о Козари и о Шолаjи.
Да бог да – дометне нетко.
И заиста jе Мића, како смо касниjе дознали, jедини од 5.000 жртава умакао и остао жив.
Хвала ти, чика Перо, неће остати таjна, даjем ти часну риjеч. Нетко ће то прениjети. Предат ћемо, имамо везу. А сад здраво!
-Хоћемо ли се jош гдjе састати, брате?
-Хоћемо, хоћемо.
„У градинскоj иловачи”, помислим. – Ово ћу jа прениjети одмах, брате Перо!
-Шта толико чучиш око тог чиче, то jе већ сумњиво. Кидаj Никола, бога ти – добаци ми Паjо.
Одвели су га, натрпавши на њега опет оне мртваце. Такав му удес би, таква „казна”, коjу прописа фашизам, „он такав закон признаjе и тjера”.
Чини се, да се je „комисиjски преглед” завршио споразумом на опће задовољство, jер jе изjава усташа, „да влак неће примити, него натраг послати”, била само глупо измотавање.
А како се и не би завршио међу таквим „савезницима”, коjи се боре да очуваjу европску цивилизациjу од бољшевика. Већ се сви задовољно смиjу, усташе и њемачки фашисти. Нешто потписуjу, касниjе смо дознали, да jе спор избио о питању, „колико процената мртвих предаjу њемачки фашисти усташама, а колико процената живих”. Нацисти су тврдили да нема више од 50 одсто мртвих, док су усташе тврдиле да их има 70 одсто. Коначно су се сложили да jе било 60 одсто мртвих од укупног броjа. Циjели се влак састоjао из 79 теретних вагона. Људи су у вагонима стаjали набиjени, jер су их угурали више него што jе пропис, више од четрдесет, а у сваком вагону jе стаjало 67-70 људи. Свеукупни jе броj људи довезених из Земуна у том влаку износио више од 5.000. Тако су извршили „пазар”, примопредаjу, два савезника, заправо газда и слуга, „борци” за „Нови европски поредак”.
Послиjе обављене формалности, нацистички се интелектуалац опростио и отишао са своjим официрима. Кад су ови замакли, скочи Матковић према огради, одвали велику летву и jурну као биjесан пас међу оне jаднике, коjи су сjедили на трави и чекали камо ће их превести. Видjели су „комисиjу” и мислили да ће барем ово, што jе остало, бити поштеђено.
– Маjку вам вашу разбоjничку, убиjали сте нас, а сад бисте хтjели воде, хљеба, да вас jош хранимо.
Наjеданпут Матковић погледа на нас и баци летву. Да ли jе осjетио сав понор свога моралног ништавила или ниjе просто хтио да ми то видимо, то нисмо могли установити.
Наставиће се
Пише: Никола Николић
Књига се може наручити од издавача: „ННК интернационал”, Ломина 4/1, Београд, тел. 011/2687-051, 3618-513; е-mail: i.p.nnki@eunet.rs; саjт: www.nnk.co.rs
Извор: Политика, сриjеда 16. септембар 2015., стр. 24
Везане виjести:
Никола Николић: Јасеновачки логор (1)
Никола Николић: Јасеновачки логор (2)
Никола Николић: Јасеновачки логор (3)
Никола Николић: Јасеновачки логор (4)
Никола Николић: Јасеновачки логор (5)
Никола Николић: Јасеновачки логор (6)
Никола Николић: Јасеновачки логор (7)
Никола Николић: Јасеновачки логор (8)
Никола Николић: Јасеновачки логор (9)
Никола Николић: Јасеновачки логор (10)
Никола Николић: Јасеновачки логор (12)
Никола Николић: Јасеновачки логор (13)
Никола Николић: Јасеновачки логор (14)
Никола Николић: Јасеновачки логор (15)
Никола Николић: Јасеновачки логор (16)
Никола Николић: Јасеновачки логор (17)
Никола Николић: Јасеновачки логор (18)