Убице српских младића још некажњене

Окупиране териториjе – Шесторица српских младића из Пећи убиjена су пре 14 година у кафићу „Панда“, у центру овог метохиjског града, омиљеног састаjалишта пећких гимназиjалаца. Оаза у коjоj су налазили своj део слободе. Зато су албански терористи и пуцали. У српску младост и у њихову слободу.

Био jе ово jедан од наjсвирепиjих злочина над српским живљем Косова и Метохиjе. Истрага о убиству никада ниjе угледала светлост дана. Рафалима из аутоматског оружjа двоjице маскираних терориста, у трену су заустављени животи српске деце. Патња њихових наjмилиjих била би лакша да су убице и налогодавци овог злочина приведени правди. Али, нису.

Иван Обрадовић (15). Био jе наjмлађи међу њима, ученик првог разреда пећке гимназиjе „Свети Сава“. У основноj школи ђак генерациjе. Зоран Станоjевић (17). Гимназиjалац трећег разреда. Светислав Ристић (17), Драган Трифуновић (17), матуранти. Вукосав Гвозденовић (18), и Иван Радевић (25), бивши ученици ове школе.

Никола Раjовић, друг убиjених дечака, коjи се у тренутку масакра затекао у кафићу „Панда“, сећа се те кобне вечери.

„Одjедном, нешто после 20 сати чуо сам страховит тресак врата а затим и пуцњаву. Моjи другови су падали, као снопље jедан за другим. На вратима су стаjала двоjица терориста обучена у црно са капама на главама и немилосрдно пуцали по нама. Први метак погодио jе Ивана коjи jе пао на мене. Чуо сам када jе Лазар Обрадовић, Иванов отац, коjи се ту затекао, викнуо: „Сине моj!“, али, нажалост, његовом Ивану ниjе било спаса.“

Недавно, ово страдање било jе и део експозеа потпредседника Владе Александра Вучића у ГС УН.

„Ни да преболимо, ни да опростимо „, каже за „Новости“ Љуба Ристић, отац убиjеног Светислава. “ За све ове године, веруjте, нема адресе на коjу се нисмо обраћали. Ниоткуд одговора! То нас раздире. Ових дана посебно, када се са еуфориjом дочекуjу ослобођени их Хага.“

Славица Обрадовић, маjка Ивана Обрадовића, наjмлађег међу убиjенима се пита: „Како ми, њихови родитељи да заборавимо таj црни дан? Има ли и наша држава права на то? Остало нам jе само то да тражимо да се не забораве дечаци и младићи коjи нису знали шта значи мржња.

Она, као и Љуба Ристић, свих ових година, и данас тражи одговор на питање: ко jе наредио убиство?

Годинама нису могли да обиђу њихова почивалишта на пећком гробљу. Зато су Ристићи и Обрадовићи преселили посмртне остатке своjих синова. Љуба Ристић свог Светислава преселио jе на Бежаниjско гробље у Београду. Славица и Лазар Ристић – Ивана, на гробље у Бару.

„Да нам дете буде ту, близу нас „, каже Славица. “ Да му кости не развлаче, не размећу?“

Одлуку да преселе своjе мртво дете са пећког гробља Обрадовићи и Ристићи донели су 2000. године.

Извор: НОВОСТИ