У Србији се Југославенима осјећа 31,8% грађана, а у Хрватској њих само 2,8%

Колико год десница често плаши обновом Југославије, за већину хрватских грађана југославенство је изразито негативан појам, закључак је  књиге “Стратегија симболичне изградње нације у државама југоисточне Европе”

Девет од десет испитаника, или сасвим прецизно 90,8 посто, врло су или донекле поносни када их се пита јесу ли поносни што су грађани Хрватске. Свега четири посто или сваки двадесет и пети изјавиће да им се не свиђа службена национална застава, на којој се доминантно истиче некада контроверзна шаховница, а више од 97% анкетираних рекло је да воли националну химну, Лијепа наша домовино.

Дијаметрално супротан је поглед на југославенско искуство и на питање је ли чланство у било којој федерацији имало позитивне или негативне посљедице, само је 9,4% испитаника одговорило да су оне биле позитивне, 49,1% изјавило је да су негативне, док 27,3% сматрало је да посљедице нису ни позитивне ни негативне.

Колико год десница често плаши обновом Југославије, за велику већину хрватске јавности, југославенство је изразито негативан појам, а бивша држава повезује се с лошим искуствима као што су комунизам и угњетавање Хрвата, главни је закључак књиге “Стратегија симболичне изградње нације у државама Југоисточне Европе”, која је настала као резултат пројекта истраживања јавног мишљења које је провео ИПСОС.

Жал због распада

Или сасвим прецизно – на простору читаве бивше Југославије (без Словеније), Хрватска је остварила највиши резултат лојалности међу новим државама регије, одмах иза Косова, најновије државе сљеднице бивше Југославије. Другим ријечима, пројектом изградње нације у Хрватској успјешно су прекинуте историјске и културне везе са замишљеном југославенском заједницом, а хрватску националну државу, која је никла из рушевина рата, истовремено се прожело вјерским и светим обиљежјима, гласи закључак Вјерана Павлаковића, историчара и изванредног професора на Одсјеку за културалне студије у Ријеци, који је водитељ споменутог пројекта “Стратегија симболичне изградње нације у државама Југоисточне Европе”, који је обухватио ставове становника западног Балкана.

Пројект је финанцирао Norwegian Research Council, а све је организирао Пåл Колостø са Универзитета у Ослу.

Истраживање је обухватило 10.500 становника регије и изњедрило низ показатеља о ставовима људи у југоисточној Европи о њиховој привржености новонасталим државама, односу према религији, националним симболима, прошлости, односима с другим народима и питању кривње за прошле ратове. Резултати су прецизни и у складу са закључком који је изнио Павлаковић, а своди се на то да нигдје на просторима некадашње СФРЈ нација није тако снажно формирана као у Хрватској.

Као и да још само на Косову постоји такав одиум према бившој држави. Доказ су бројке које показују како високих 68% становника у Босни и Херцеговини жали због распада Југославије, и чак 71 посто у Србији, насупрот ниских 18 посто у Хрватској, те још мање на Косову.

Док су политички и економски изазови транзиције из комунизма у новим државама плијенили највише пажње, ова књига у средиште пажње ставља трећи кључни задатак пред којим су се нашли вође нових држава на западном Балкану: питање политичког идентитета. Или како је детектирала Маргарет Цанован: “Политички режим који не може успјешно управљати лојалношћу својих чланова, прије или касније биће замијењен оним који то може. У новим посткомунистичким државама, такву лојалност није се могло узети здраво за готово”.

Док се појам “изградње државе” односи на административне, привредне и војне темеље функционалних држава, изградња нације, насупрот томе, бави се мекшим аспектима консолидације државе, попут изградње заједничког идентитета и осјећаја јединства међу становништвом. Социјалистички модел био је недемократски, али нипошто се не може закључити како је у свему био негативан.

До касног двадесетог вијека грађани Совјетског Савеза и Југославије, као и грађани осталих комунистичких земаља Источне Еуропе, у све већем су броју живјели у градовима и радили у индустријским постројењима и творницама. Били су писмени, и свака нова генерација пењала се више на образовној љествици.

Негација идентитета

Унаточ томе, већина становништва Хрватске социјализам и Југославију, доживљава изразито негативно, као негацију хрватског идентитета. Овај податак није изненадио истраживаче. Хрватски пројекат изградње нације био је један од пресудних фактора који је довео до смрти Југославије па отуда не чуди што у Хрватској влада општи консензус око службених наратива борбе за независност. Фрањо Туђман, оснивач ХДЗ-а и први хрватски предсједник након слома социјализма, своју политичку каријеру изградио је на аргументу да је остварење независне националне државе “тисућљетни” сан хрватског народа.

Истраживање показује да је Туђман успио, јер за разлику од сусједних држава сљедница бивше Југославије, у којима су политичке и територијалне конфигурације још увијек предмет спора, питање државности у Хрватској данас више није спорно међу овдашњим становништвом.

Пропали покушаји

Вјеран Павлаковић у разговору за Магазин подсјећа како су пропала обадва покушаја формирања југославенске нације, прве, као истог народа који сачињавају три племена, и друге, уређене на федеративним принципима. Ипак би, према њему, однос према бившој држави требао бити нијансиранији:

“У Хрватској је завршен пројекат изградње нације, мада би било добро када би јавност мање фокусирала на симболе као што је застава, а више на привреду или квалитету образовања. То више јер у успоредби са Србијом, БиХ или Македонијом, Хрватска има заокружене границе и чланица је Европске уније и НАТО-а, дакле, у бољој је позицији”, држи Павлаковић.

Осим идентификације с етничким идентитетом, вјера и језик такођер су обиљежја којима се одређује нечија “народност”. Велика већина испитаника (88,2%) изјаснила се католицима, а 94% је изјавило да им је хрватски материњи језик. Овакав однос између етничке припадности и вјере битан је стога што је Католичка црква у Хрватској имала важну улогу у процесу националне изградње, посебно у конструкцији историјских наратива, и резултати истраживања у Хрватској представљају најхомогенију скупину испитаника од свих бивших југославенских република обухваћених овим пројектом.

На питање осјећају ли се икада као Југославени и жале ли због распада Југославије, Хрвати су забиљежили највећи постотак негативних одговора од свих анкетираних земаља, уз изнимку Косова.

Тако је 66,3% Хрвата одговорило да се никад нису осјећали Југославенима, у успоредби с 24,4% испитаника у Србији и 32,5% у Босни и Херцеговини. Док на питање жале ли због распада социјалистичке Југославије, чак 79,6% рекло је да не жали, за разлику од 29,1% испитаника у Србији и 31,8% у Босни и Херцеговини.

Али за разлику од готово унисоног односа према Југославији, очите су дубоке подјеле у односу на Други свјетски рат. Је ли ЗАВНОХ очувао хрватску државност, 40% испитаника одговорило је позитивно, док 40,4% вјерује да су се овдашњи партизани борили за хрватске националне интересе. Насупрот овоме, 38,8% вјерује како су се усташе бориле за националне интересе, а сличан омјер испитаника (36,2%), усташе сматра фашистима.

У успоредби с Другим свјетским, у хрватском друштву влада пуно већи консензус о Домовинском рату. Иако организације за људска права, невладина удружења и љевичарске странке често подсјећају на ратне злочине почињене против српских цивила, више од 75 посто испитаника одбацује сугестије да је хрватска држава етнички очистила земљу од српског становништва, а 85,5% је изјавило да српско водство (и вјероватно српско друштво) мора признати да је Србија извршила агресију на Хрватску.

Уз то, на питање који су најважнији благдани у Хрватској, три од четири највише рангирана одговора односила су се на догађаје из 1990-их, Дан државности: 26,8%, Дан побједе и домовинске захвалности: 22,3%, Нова година: 15%, и Дан независности: 9%.

“Очито је да се у Србији и Хрватској, радикално супротно гледају исти догађаји, попут Јасеновца, Домовинског рата или Олује. Потребно је створити дијалог о овим темама, али, можда, још је битније имати емпатију за другу страну и њихове жртве. У Србији се праве као да је важно само оно што се десило 1995., а код нас се све своди на агресију на Хрватску 1991., при чему сви игноришу туђа страдања. Зато не изненађују такве разлике у ставовима становништва Хрватске и Србије, и ништа се неће промијенити док у обе државе не почну отворено разговарати о томе што се догодило.

Неће бити напретка док се не престанемо бавити микро-историјом и ко је кога убио у неком селу, без општег контекста што се овдје догађало, држи Павлаковић.”

Питање границе

Међутим, има још разлика у ставовима хрватске и српске јавности. На примјер, само се три посто хрватских испитаника “у потпуности” се слаже с тим да би хрватске границе требало проширити како би укључиле територије сусједних земаља, док се 7,5% с тим “углавном” слаже, али 76,4% испитаника је против проширења државних граница, за разлику од испитаника анкетираних у Србији од којих је преко 20% изјавило да подржава проширење државних граница науштрб сусједних земаља, док је 24,5% изјавило да би се западна државна граница требала простирати западно од ријеке Дрине, односно, дијелови БиХ требали би бити припојени Србији.

Цинични посматрачи често коментаришу како је Хрватска у трајном стању постсоцијалистичке кризе и транзиције, на што упозорава и шаблонски графит “Транзиција нема краја”. Па ипак, већина анкетираних испитаника жели остати у Хрватској. Иако је 26,1% изјавило да би се иселили у другу земљу да имају прилику (међу испитаницима млађима од 30, чак их је 56% одговорило потврдно), 91,9% испитаника би остали у Хрватској до краја живота под условом да су материјални услови добри – што је такођер највиши постотак међу анкетираним државама бивше Југославије.

Хрватска нација је у потпуности изграђена, показује овај међународни пројект.

Аутор: Роберт Бајруши

Извор: Jutarnji.hr