U senci Herte Miler: ko nam je to otvorio Sajam?

Datum objave: četvrtak, 2 novembra, 2017
Veličina slova: A- A+

Zločini ustaša na Kozari

Miljenko Jergović, hrvatski i BH novinar i književnik (ovde), napisao je da je govor Austrijanca K. M. Gausa, kojim je otvoren Beogradski sajam knjiga, „briljantan“ (ovde). Potom je ponešto napomenuo i o „sličnosti“ između nemačkog jezika i tzv. zajedničkog jezika (BCMS), kao i o „uzrujanosti“ pojedinaca u vezi s tim: „Drugi dio govora posvećen je jeziku, te mogućim sličnostima između njemačkog, koji se govori i na kojem se piše u četiri europske zemlje, i jezika kojim govore Srbi, Hrvati, Bošnjaci, Crnogorci. Ovaj bi dio mogao uzrujati mnogog našijenca. Vama koji, pak, o svemu mislite izvan okvira koje vam zadaju nacionalni Berufsbeamter-i i jezični policajci, preporučujemo ovaj tekst na dva jezika – kao gestu visoke europske kulture i nacionalne (višenacinalne) samosvijesti“.

Iako uopšte nisam uzrujana i mislim isključivo sopstvenom glavom, tj. nisam pod uticajem „nacionalnih činovnika“ (ne znam zašto je Jergović upotrebio izraz Berufsbeamter kad ga većina čitalaca ne razume?), kao što nisam ni pod uticajem jezičnih policajaca (u Srbiji stvarno ima raznih vrsta policajaca, ali za tu još nisam čula), smatram da bi bilo u redu da o onome što je naveo, kao i o samom „briljantnom“ Gausovom govoru ponešto kažem.

Najpre, hajde da vidimo ko je, u stvari, K. M. Gaus. Pretraživač interneta nas brzo upozorava na članak iz hrvatskog tiska euforičnog naslova: „Slavni Karl-Markus Gauss demantira priču o Paveliću koji skuplja oči neprijatelja“ (ovde). Naravno, nije reč ni o kakvim „neprijateljima“ već o Srbima, a čuveni odlomak iz još čuvenije knjige Kaputt, Kurcija Malapartea glasi: „Ante Pavelić diže poklopac i, pokazujući mi te plodove mora, tu ljigavu pihtijastu masu ostriga, reče smešeći se na onaj njemu svojstven način: – To je poklon mojih vernih ustaša: ovde ima dvadeset kilograma ljudskih očiju“ (ovde, str. 401−402).

Naravno, Kaputt nije naučna monografija, već književno delo koje počiva na ličnim iskustvima i sećanjima Malapartea, kao i na svedočenjima njegovih savremenika. No, detalj sa ustaškim sakupljanjem iskopanih očiju postoji i u drugoj literaturi: „Nikola Pavelić, diplomata Kraljevine Jugoslavije, Ivanu Šubašiću, članu Vlade u egzilu, maja 1942. o zlodelima ustaša je napisao: `Kada civilizovani svet za to sazna, revolt i indignacija biće takvi da ja ne znam šta će biti sa nama Hrvatima. Samo jedan detalj, po ulicama hrvatskih gradova nuđene su na prodaju sakupljene iskopane oči Srba: po trideset i četredeset očiju odjednom`“ (ovde).

U sklopu istoriografskog revizionizma koji danas dominira u hrvatskoj javnosti nastoji se prikazati da su ovi i drugi jezivi detalji tek izmišljotine „srbo-četničke promidžbe“, te da ustaše nisu imale tu vrstu demonske prakse – kao da Ivan Goran Kovačić nikada nije napisao Jamu (inspirisan ustaškim zločinima u okolini Livna), čiji početni stihovi glase: „Krv je moje svjetlo i moja tama./Blaženu noć su meni iskopali/Sa sretnim vidom iz očinjih jama;/Od kaplja dana bijesni oganj pali/Krvavu zjenu u mozgu, ko ranu./Moje su oči zgasle na mome dlanu“ (ovde).

Ili je možda i to „posvemašnja literarna fikcija“? Upravo u tu struju filonacističkog revizionizma odlično se uklopio (i odmah za Hrvate postao „slavni“) K. M. Gaus „otkrićem“ da Malaparteov detalj nije iz primarnog istorijskog izvora: „Gaus nije zaboravio pošteno i dobronamjerno raskrinkati i onu čuvenu fikcijsku intervenciju Malapartea. Literarna mučna dosjetka završila je čak i u povijesnim studijama, ali i u brojnim knjigama, a pravdoljubivi Gaus sada piše da je Malaparte priznao da je izmislio tu priču s očima, kao nekakav literarni ’bezazleni mađioničarski trik’. Sa strašnom porukom“ (ovde).

Ne znam kako je to Malaparte „priznao“ da je „izmislio“ Pavelićevu korpu punu očiju – on je umro 1957. godine i teško da je to „priznanje“ dao lično Gausu (koji je rođen 1954. godine). No, to nije kraj ove žalosne saradnje „slavnoga“ Gausa i hrvatskog revizionizma – ona će se nastaviti i Gausovom ciničnom i bizarnom pričom o naslovu njegove knjige „Oči Zagreba“. Prilikom njegove prve posete Zagrebu „Enes Čengić je na prigodnom ručku nakon višesatnih sastanaka kao posebnu poslasticu za posebnoga gosta servirao na tanjuru – janjeće oko. Gaus je odmah shvatio kako je riječ o posebnoj časti koju ne smije odbiti. `Zbog hrvatsko-austrijskog prijateljstva morao sam pojesti to oko i koliko god sam se ustručavao na kraju sam to učinio i mogu reći da je bilo ljigavo“, rekao je Gaus i napomenuo da je oko u naslovu knjige aluzija upravo na to njegovo iskustvo“ (ovde).

Ne znam da li bi, u svojoj fikciji, Gaus mogao da zamisli šta bi u ime austrijsko-hrvatskog prijateljstva morao pojesti kada bi bilo moguće da ga Ante Pavelić pozove na ručak.

U jednoj hrvatskoj reklami za Gausovu knjigu Europljani u izumiranju kaže se da autor, osim što oživljava uspomene manjina, upozorava na nužnost sećanja i održavanja raznolikosti, te da su upravo danas te manjine putokaz i opomena „da se očuva multietnička i multikulturalna složenost stare i novonastajuće Europe“ (ovde). Međutim, na internetu nema pomena da je Gaus ikada svoje hrvatske domaćine zapitao nešto o izgonu Srba i pretvaranju „multietničke“ Hrvatske u „monoetničku“. Jedini Srbi koji se pominju prilikom preporuka Gausa hrvatskom tržištu jesu – Lužički Srbi (isto).

Naravno, ne možemo znati šta je tačno Gaus govorio prilikom gostovanja u Hrvatskoj, a što tamošnji mediji možda nisu preneli. No, znamo šta je govorio uoči i prilikom nedavnog gostovanja u Srbiji. Na Balkanu postoji, kaže Gaus u intervjuu preko cele prve strane Politikinog dodatka „Kultura, umetnost, nauka“, objavljenom uoči Sajma knjiga (21. oktobra 2017), „mnoštvo naroda koji su se tokom hiljada godina naseljavali, međusobno se neraskidivo izmešali, da bi danas neretko sprovodili kult koji ne vodi računa o realnosti i koji je kult nasilne diferencijacije, kult svog navodnog identiteta. Na celoj zemaljskoj kugli verovatno ima tako malo oblasti, a u Evropi je to jedina, gde su nacionalni mrakovi i religiozna netrpeljivost poprimili toliko nastrane razmere kao na Balkanu“.

Svi tipični miteleuropski negativni stereotipi o Balkanu su, dakle, prisutni kod Gausa – Balkan je, sa svojim „nastranim“ nacionalizmom koji počiva na „navodnom identitetu“, „jedina (takva) oblast u Evropi“. Sreća da nastranog nacionalizma nije bilo u Miteleuropi (Mitteleurope) ni 1914. godine, ni u periodu od 1933. do 1945. godine, niti toga sada ima, na primer, u Ukrajini ili u Kataloniji. Balkan onda ne bi bio „jedina oblast u Evropi u kojoj su nacionalni mrakovi i religiozna netrpeljivost poprimili toliko nastrane razmere“ i ne bi bilo tih važnih lekcija jednog miteeuropljanina za nas, balkanske divljake.

Posle te vakele u Kulturnom dodatku, Gaus je došao u Beograd da otvori Sajam knjiga i da tom prilikom, uzimajući za primer nemački jezik, poduči Srbe o značaju zajedničkog jezika, čije pravo ime, naravno, ne spominje: „Nije mi ni na kraj pameti da ja Hrvatima, Bosancima, Crnogorcima i Srbima određujem da treba da se drže onoga što se ranije nazivalo `srpskohrvatskim` (…) Nikog od nas nisu oblikovali samo jedna jedina nacionalna kultura ili regionalni identitet, kao što ni jezik u svakodnevici i u umetnosti nema za cilj da odvoji jednu grupu od druge nego da se ljudi sporazumevaju i u rečima onog drugog otkriju sami sebe“ (ovde)

To što je Gaus rekao nije sasvim netačno. Jedino je, možda, za čuđenje, s obzirom na to da se on, kako tvrde poznavaoci njegovog lika i dela, „s posebnim interesom bavi problematikom malih naroda“, to da ne zna da se za separatizam, pa i za jezički separatizam, u Jugoslaviji nisu zalagali ni Srbija ni Srbi. Srbija i Crna Gora jedine su od bivših jugoslovenskih republika imale međunarodno priznatu državnost od 1878. godine i u tim državama zvanično ime jezika bilo je srpski – baš kao što je u Austrougarskoj i Nemačkoj zvanično ime jezika bilo nemački. Posle neslavnog kraha eksperimenta s Jugoslavijom i ustupkom zvanim „srpskohrvatski jezik“, Srbija se vratila svojoj državnosti i izvornom imenu svoga jezika.

U svetlu tih činjenica rekla bih da bi Gausov govor bio „briljantan“ kada bi njime bili otvarani sajmovi knjiga u Zagrebu, Sarajevu i Podgorici.

Zato i dalje s punim pravom postavljamo pitanje na koje još uvek nema odgovora – ko je, zbog čega, i s čijim dopuštenjem, kao goste ovogodišnjeg Beogradskog sajma knjiga pozvao Hertu Miler (ovde), Gausa i njima slične? Mislili smo da je Beogradski sajam knjiga najzad oslobođen od kulturtregerskog autokolonijalizma (ovde). Jesmo li možda u zabludi?

Autor: Slađana Ilić

Izvor: Fond strateške kulture

Vezane vijesti:

Jedan dan u životu Herte Miler | Jadovno 1941.

Dr Rudolf Henzel: Otvoreno pismo Herti Miler | Jadovno 1941.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Jedan komentar za U senci Herte Miler: ko nam je to otvorio Sajam?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top