У посети мештанима Бусија: Лозу им примила сремска равница

„Новости“ у Бусијама, највећем избегличком насељу у Србији, пред обележавање олујног погрома. Нова нада су темељи за школу и предшколску установу

Радост је превагнула над тугом у срцима овог народа. Прогнаног и напаћеног, који се ни после више од две деценије не ослобађа пута који је за њим горео. И који им је усекао слике библијског страдања, почетком августа 1995. године. Неко се, ето, сетио ових људи који су на ледини, на овој сремској равници, у темеље својих нових домова узидали камичак завичајне земље предака. Скућили се, пренели отуда корен винове лозе, смокву и смиље… Пренели своје иконе, славу, обичаје и наду да је будућност, ту, где се деца рађају и где стасавају. Са таквом надом, ране прошлости мање боле. И ми ћемо са таквом надом, овде, обележити 21-годишњицу погрома. Дочекаћемо, с љубављу, све који 4. августа дођу. Да и друге подсете на дан страшног српског страдања који, срећан сам, није уписан у меморију ниједног народа ововремене Европе.

Овим речима дочекао нас је у Бусијама протојереј-ставрофор Милорад Нишкић, испред цркве посвећене Ћирилу и Методију, коју је, уз благослов владике сремског Василија и “читаве неше цркве”, подигао с народом, уписаним у даровима трајања, као што се уписују сви народи невољом истргнути, а никад отргнути из завичајних корена.

– Ово вам је, децо, лекција како се у патњи издиже изнад сваког зла. Ово је мера људског достојанства, немерљива са сваком другом – каже прота Нишкић.

Бусије у сремској равници, надомак градског, београдског Земуна, коме припадају, према административној расподели надлежности. Административно гледано: нису ни месна заједница, већ пуки поднаслов ове одреднице, Угриноваца.

Ово је највеће избегличко насеље у Србији. Више од 1.500 избегличких домова овде су подигли крајишки домаћини са непреболним успоменама прогона. У овим домовима дише више од 5.000 душа. Под новим небом расте више од 500 деце. И свако од њих зна – одакле су му преци.

– Ако не знаш одакле си, нећеш ни знати ко си – кажу у Бусијама.

Ово насеље, у које су завичајну лозу преселили прогнаници из српских крајишких општина, 4. августа биће стециште успомена на завичај, време страдања, а, могуће је, и нове наде у коју верују овдашњи домаћини. Овде ће, испред цркве, бити састајалиште судбинских прича, страдања и незаборава. Али и фокус, како је најављено, најодговорнијих људи у Србији и Републици Српској, од којих се очекује да Бусије не буду “бусије”, како их је народ у песмама опевао. Већ место достојно поштовања, људских рана и сећања.

– Сви смо окренути том дану – говори протојереј Милорад Нишкић, свештеник који је у биографију, током служења у Епархији сремској, подигао и придигао осам цркава и четири парохијска дома. Са једне од цркава, између Бусија и Батајнице, сликамо Бусије. Хватамо у објектив кровове крајишких Срба чију је стару лозу примила благородна сремска равница, која пуца испред нас.

– Овде су се скућили Срби из западне и источне Славоније, Книнске Крајине, с Баније, Кордуна… из моје, Далмације… нема одакле нас све нема. Придружили су нам се, касније, прогнаници из БиХ. Потом, са Косова и Метохије… Ово је, заиста, највеће српско избегличко насеље. Спаја нас, овде, иста судбина, прогнаничка. Нема тензија, ни зазирања – говори

, а у рукама му далматинска капа, везена, украшена кристалима…

Ово је драгоцено и лепо, каже, али је најлепша паметна глава.

– Спајамо све што је лепо и све што је најбоље – каже. – Све друго, а о томе би романи могли да настану, потискујемо ових дана, у нашим душама. Деци и унучадима говоримо: „Ово је сада ваше небо, под њим трчите, али не заборавите ко сте и одакле сте“.

Широке улице у Бусијама. Испред кућа цветају олеандри – цвеће завичаја. Мирише и смиље, биље завичаја. Готово да нема куће где се није примила завичајна лоза, винова, благородна на овој сремској равници, надомак престонице.

ПИЉАК У ОПАНКУ

Протерани крајишки Срби, мада би имали много штошта да приговоре властима, овога пута сагласни су да потисну сваку љутњу како би обележавање 21-годишњице прогона под “Олујом” протекло “под конац”. Кажу нам: “Разумемо Србију, разумемо власт, али и они морају да разумеју нас. Ми не бисмо желели да и даље будемо, што би народ казао, пиљак у опанку, то значи: онај који жуља.”

Имали би овдашњи домаћини много тога да приговоре, али потискују сваку горку реч: о томе што немају ни школу, ни вртић, ни канализацију, али и то што им није допуштено да своје улице именују завичајним именима. Ко, то, да оспори угоститељима, па су своје кафане насловили: као, на пример кафана “Банија”.

– Није ово време, децо, да горчину изливамо – говори прота Нишкић, као какав ововремени гуру позитивних вибрација. – Ово је време да вам покажемо да смо ипак у нечему успели, а има ли већег успеха него у темељу: ево, ударили смо темеље за школу које овде нема. И за предшколску установу, које нема, а за којом вапе наша деца и њихови родитељи. Успели смо у томе да имамо и амбуланту, уз разумевање надлежних институција здравља: она је у парохијском дому, парохијски дом јој је даровао просторије… Дајте, децо, да са најлепшим порукама идемо у сусрет великом дану и значајним гостима. Дајте да верујемо да ће после тога дана Бусије изгледати другачије.

ТЕЛО ОВДЕ, ДУША ТАМО

МИ се никада нећемо одрећи завичаја. Тело је овде, душа је тамо – говори Јово Вученовић. – Тако учим децу, тако они уче своју децу, као што их уче и ови, прогнани из Босне и Херцеговине и са Косова и Метохије. Јер, ми нисмо отуда отишли. Ми смо протерани. Знате ли, ви, колика је то разлика.

Аутор: Милена МАРКОВИЋ

Извор: НОВОСТИ