У нацистичкој Немачкој жене нису смеле да буду мршаве, а ово је разлог

Као и у свему другоме у животу, нацисти су врло добро знали шта желе од својих жена и нису се нимало либили да то директно и траже. Најбитнија улога жена је свакако била она мајчинска, која би за последицу повећавала аријевску расу, донела више радне снаге и омогућила Немцима да завладају светом као супериорни.

Један од првих закона које је Хитлер донео био је онај из 1933., тзв Закон о подстицању на брак. Према том закону, држава је позајмљивала 1000 марака, што је тада износило просечни деветомесечни приход. Чак 800.000 новопечених брачних парова то је оберучке прихватило.

Осим тога, постојао је и начин како је могло да се избегне враћање новца – рођење једног детета смањивало је дуг за 25 одсто, двоје деце 50 одсто, а са четворо деце цео дуг би био поништен. То је био веома учинковит начин подстицања наталитета.

Постојао је и дугорочни циљ – како је Немачка расла било јој је потребно све више војника, јер је растућа популација захтевала да млади дечаци постану војници, а младе жене мајке.

Било им је потребно велико становништво које може да попуни огромне празнине источне Еуропе. Та политика је узела толико маха да се 1943. године размишљало и о увођењу закона према којем би свака плодна жена морала да има четворо деце, од којих би њихови очеви морали да буду „расно чисти“.

Хајнрих Химлер, вођа СС, био је велик заговорник те идеје. Отац те деце након испуњења квоте с једном женом тада би био „пуштен“ из брака како би могао да оплоди још жена. Ипак, закон није никад одобрен, јер се страховало да би резултирао друштвеном анархијом. На рођендан своје мајке 12. августа, Хитлер који је цео живот величао и патио за њом, одлучио је да додељује такозвани Мајчински крст женама које би родиле највише деце.

Златни крст би добиле жене које су родиле чак осморо деце, сребрни се добијао за шесторо, док је бронзани био намењен за оне са „само“ четворо деце. Изузев неколико специфичних послова, Хитлер није видио никаквог смисла у томе да жене раде, њихова је улога била да само буду одличне мајке и супруге својим мужевима, а то су могле да буду једино ако су апсолутно посвећене кући и породици, односно деци и супругу.

Од малена су се девојчице училе да „добре Немице“ треба да се удају младе и усреће свог супруга.
„Мисија жена је да буду лепе и доносе децу на свет. Женка у птичијем свету се улепшава за свог мужјака и за њега носи јаја. У замену, мужјак се брине о њој сакупљајући храну и чува је од непријатеља“, рекао је миистар пропаганде Јозеф Гебелс 1929. године.

У Вајмарској Немачкој било је око 100.000 учитељица, 3.000 докторки те око 13.000 певачица. За само неколико месеци након Хитлеровог доласка на власт, бројне докторке и државне службенице добиле су отказ, а то је исто чекало и адвокатице.

Почетком Другог светског рата биле су ретке оне жене које су имале посао с пуним радним временом. Ипак, због недостатка оспособљених људи, 1937. године донет је закон према којем су жене морале да одраде „годину дана дужности“, у којој је патриотски требало бесплатно да раде како би помогле нацистичком „економском чуду“.

Као домаћицама и мајкама, њихови животи могли су лако да им се контролишу, а саветовало им се да не носе шминку и панталоне. Није било дозвољено фарбати косу или носити минивал, јер се веровало да то може да има лош утицај на здравље, а последично и на плодност.

Женама се строго забрањивало да мршаве – јер се сматрало да је јача грађа најбоља за доношење здраве и јаке деце на свет, а мршаве жене ће имати пуно компликација у трудноћи. Из истог разлога није се сматрало да је добро и да пуше.

Извор:Б92