U Hrvatskoj pretežno oblačno, mjestimično sa Olujom

Zamislite naciju koja slavi zločince! Ako možete, sada zamislite kako je ta nacija mezimče onih koji kažu kako se celo svoje postojanje bore protiv zločinaca. Možete li zamisliti državu u kojoj su ustaški i nacistički pozdravi nešto sasvim normalno, čak i poželjno.

Zamislite čoveka koji kleči nad jamom sa svojom porodicom i plače, a ne zna da li više plače za decom ili za sobom. Ruke su mu žicom vezane na leđima, jer je onaj koji ih je vezao i njemu i njegovoj deci, očigledno veliki junak i u njima vidi ogromnu pretnju. Iznad tog čoveka stoji jedan u crnoj uniformi koji taj plač i plač dece prekida velikim maljem. Pored njega stoji još jedan čovek čiji moždani sklop sebi dozvoljava da iste te mučenike mrtve izbode kamom i gurne ih u jamu. Sad zamislite hiljade takvih dželata koji više od svega na svetu vole svoj posao. Zamislite njih dvesta koji se u logorima napravljenim za decu takmiče ko će više da zakolje.

Ono što bih vas sada zamolio da zamislite jeste da isti taj narod iz zemlje proteruje drugi narod koji je do juče nazivao bratskim. Znam da je teško, ali zamislite da na ulicama vidite kolone starijih ljudi, dece, muškaraca i žena kako na traktorima, retko ko kolima, a ima ih i samo na nogama, vuku po jednu stvar iz svog doma, a najčešće ikonu krsne slave, i dok voze ili hodaju, u naručju drže svoju decu koju moraju da teše govoreći im kako se ništa ne dešava i kako će već sutra ili sledeće nedelje da se vrate u svoju kuću, a kuća zapaljena, ispred nje neko od ukućana silovan i ubijen, a na zidu kojem macola i plamen nisu mogli ništa, razmazana lokva krvi i istom ispisani vrhunci usmene književnosti i kulture proterivačkog naroda koji se redom nižu poput naslova najjezivijih pesama – „Ubij, zakolji da Srbin ne postoji.“, „Srbe na vrbe!“, „Za dom spremni!“, „Metak u lubanju, to je najbolje Srbinu.“, „Oj hrvatska mati, Srbe ćemo klati!“, „Istrijebit ćemo vas.“, „Srbska djeca došla hvatat zeca. Spasi život zecu, ubij srpsku djecu.“, Stoji Srbin ispod krsta, jede g…. sa tri prsta.“, „U proljeće kad poraste vrba, radit ćemo paprikaš od Srba.“, „Selite se srbska stoko“, „J…. ćemo srbsku djecu“.

Zamislite decu koja plaču, mole da se vrate kući, traže svoje igračke, traže svoje majke i očeve. Zamislite decu koja krvare i njihove majke sa rupom u stomaku koje ih teše, a ne zna se ko će pre umreti.

Sad zamislite da su pripadnici tog proterivačkog naroda, uz pomoć onog koji uvek govori kako se bori za slobodu u celom svetu, a gde god su došli, jedina sloboda koju su mogli da garantuju je smrt, gledali sve ovo smejući se i slaveći. Da li iko na svetu može da poveruje da su te kolone duhovno ubijenih, obeshrabrenih, pa i fizički ranjenih i iz svoje kuće proteranih ljudi bombardovane i nanovo napadane? Nije bilo dovoljno jednom izvršiti teror nad njima, već je morala biti demonstrirana sila još jednom za srećan put. Zamislite dečje oči koje su morale da gledaju razbacane delove tela po putu i krvave trupove svojih majki, očeva, komšija i drugara iz školskih klupa. Ta deca od tog trenutka nisu imala detinjstvo. Morala su odrasti, što od užasa, to zbog toga što niko drugi iz porodice nije preživeo. Morala su ta deca postati glave kuća i porodica kojih nema.

Možete li zamisliti kako se ovaj egzodus i prekrvavi pir danas slavi?! Može li iko da shvati da ta nacija ovo karakteriše kao herojski podvig? Šta ima u ubijanju i proterivanju jednog naroda, bez poštede dece, herojsko? Koliki heroj može da bude onaj koji ubija decu? Koliki su heroji oni koji vezane ljude pljuju, vređaju, muče i bacaju u jame?

Kakva je ta unija u koju mi hitamo koja naciju ovih „heroja“ naziva „dragocenom članicom svoje organizacije“? O kakvim ljudima je reč ako su koncerti onih koji pevaju o ovakvim zločinima krcati publikom?

Zamislite na šta je sve bila spremna i za šta sposobna jedna takva država koju sam vam opisao! Sada prestanite da zamišljate i pokušajte da shvatite da ona postoji! U pitanju je ista ona država za koju je deo srpskog naroda zdušno navijao ove godine ističući tako činjenicu da nije opterećen prošlošću, a samo dokazujući da niko njihov nije stradao niti oni imaju pojma o bilo čemu!

Sad vas još molim da zamislite onaj narod koji je iz Hrvatske prognan! Zamislite Srbe! Zamislite kako smo mi danas spremni na pomirenje!Zamislite kako smo spremni da praštamo! Zamislite, ako možete, da su nama danas usta puna hvale za onaj narod koji nas je tako mučio! Zamislite bezobrazluk onih koji nas ubeđuju kako nije baš sve tako, a gledali smo svojim očima, kao što su gledali i oni koji su ubijani pre nego što su im oči izvađene.

Ne tražim osvetu! Ne tražim izvinjenje, jer znam da ga nikada ne bismo dobili! Ne tražim da prestanu da slave „Oluju“, jer onda oni ne bi bili oni! Ne tražim detalje zbog kojih bih ih ponovo optuživao za nešto! Ne tražim sukobe! Tražim da prestanemo da mislimo o tom narodu i gledamo šta oni rade. Tražim da ih potpuno ignorišemo sada kada već nismo mogli ranije, jer nam to njihovo „delo“ i istorija nisu dozvolili!

Tražim da svi oni koji su bili na traktorima, a živi su i danas ne budu ceo život smatrani izbeglicama u svom narodu! Tražim da budu prihvaćeni od nas, jer su naši! Tražim da ta deca iz kolone ostanu deca srpskog naroda kad već nisu imali sreću da budu deca svojih živih roditelja! I ko god bi mi od njih išta tražio, a da mogu da im učinim, učinio bih bez ikakvog razmišljanja. Oni su otrpeli takvu sudbinu da bismo se mi osvestili! Neka nas bude sramota od njih što se razbacujemo pomirljivim tonovima i porukama ljubavi prema narodu koji nas oduvek mrzi! Saberite se, Srbi iz kolone, i izađite opet na ulice u kolonu da vas domaći progonitelji istorije i sećanja vide i shvate koliko vas je bilo, tačnije koliko vas je ostalo!

Hrvati su pokušali da se pobrinu da mi ne postojimo, a mi ne možemo ni ovoliko – da se ponašamo kao da oni ne postoje!

Kažu da će ovih dana vreme u Hrvatskoj biti promenljivo, mestimično sa jakim padavinama i olujom. Ne brinite, dragi Hrvati. Lažu vas meteorolozi. Neće biti Oluje, jer nema tamo više Srba.

Autor: Milan Ružić

Izvor: IN4S

(Ovaj prilog je prvi put objavljen na portalu Jadovno 1941, 7 avgusta, 2018.)

Vezane vijesti:

Zašto Izrael slavi „Oluju“?

Oluja će trajati dok sudbina nestalih ne bude poznata

POTRESNO Košarkaš Aleks Marić: Nikad im neću oprostiti što su mi ubili dedu u „Oluji“