Три српска горостаса – Тесла, Пупин и Чокор

У „Политици” је име Николе Тесле први пут поменуто 14/27. јануара 1904. године, трећег дана излажења новог дневног листа који ће, како је луцидно закључио Пера Тодоровић, „свима нашим листовима појести панаију”

Колпортери који су у касне поподневне сате истрчали на улице Београда 12/25. јануара 1904. године, узвикујући име дневног листа који се зове „Политика”, морали су брзо да се враћају до штампарије, да узму додатне нарамке тог новог листа, за који су се читаоци грабили, изненађени и обрадовани што су се такве, на четири листа штампане новине у великом формату, појавиле на улицама српске престонице.

После крваве смене српских династија и потоњег новог Устава из 1903. био је изгласан и нови, либералан Закон о штампи у јануару 1904. године, неколико дана пре него што ће се појавити „Политика”.

Тај нови лист нашао се у богатом венцу тадашњих српских новина, показујући већ првим бројем да су деценије борбе за слободу штампе у Србији награђене и „Политиком”. Њену изузетност одмах је препознао Пера Тодоровић, стари новинарски вук, хапшен и затваран 20 пута, једном осуђен и на смрт, који је у казаматима одлежао више од пет година, што је свакако допринело томе да се потом пресалдуми у дворског новинара.

Упркос томе, Тодоровићев изворни, побуњенички новинарски нерв није утрнуо, због чега је после пажљивог ишчитавања првог броја „Политике” рекао свом куму Обраду Бојанићу:

„Куме Обраде, овај ће лист свима нашим листовима појести панаију; све ће сахранити, и нас и наше листове.”

Нико никог није сахрањивао, поготово то није чинила „Политика” с конкуренцијом, али је наш лист и кад се говори о Николи Тесли показао колико је изнад те исте конкуренције која је њу и онда, а често и потом, настојала да сахрани, користећи се и нимало приличним средствима.

Тако се догодило да „Политика”, у мору ондашње српске штампе, која тада није бринула претерану бригу о Николи Тесли, помене његово име први пут већ 14/27. јануара, трећег дана излажења. Тада је објављена вест о договору који су постигли лекари и природњаци окупљени у Српском лекарском друштву, основаном „у предвечерје Ђурђевдана”, по старом календару априла, а по новом маја 1872. године. Школовани на најугледнијим универзитетима ондашње Европе, повратници у отаџбину, они су у јануару, тек што је „Политика” почела да излази, одлучили да у септембру 1904. одрже научни конгрес.

Није у „Политици” тог 27. јануара 1904. било простора да се објаве баш сви детаљи о којима су српски лекари дебатовали планирајући свој први научни скуп, због чега је вест под насловом „Тесла, Пупин и Чокор”, штампана на другој страници новог листа, стала у петнаестак редова:

„У синоћној одборској седници конгреса српских лекара и природњака решено је једногласно, да се на конгрес позову од стране одбора нарочитим писмом генијални и славни српски научењаци Никола Тесла и Михајло Пупин из Америке и професор на универзитету Бечком Србин Јован Чокор. Радујемо се овој лепој одлуци одборској, а још ћемо се више обрадовати вести, ако се наши славни српски научењаци могадну одазвати овоме позиву те конгрес својим присуством увеличају. Како чланови конгреса, тако и сво грађанство наше, знаће их достојно дочекати”.

Насупрот овој жељи, догодило се да нико од те тројице српских горостаса науке не дође у Београд на септембарски лекарски конгрес који је окупио готово 420 угледника Србије, Енглеске, Италије, Русије, Немачке и Аустроугарске. Због болести се није појавио чак ни Јован Чокор, настањен у Бечу.

Од прве вести у којој се помиње Тесла, „Политика” ће у годинама које следе пратити његов рад и објављивати не само вести о новим Теслиним достигнућима, него и опсежне текстове како би домаћем читалаштву представила раскош његових знања и далекосежан, незамењив значај Теслиних изума који су у последње две деценије 19. века широм отворили врата индустријској револуцији.

„Политика” није постојала 1892. године, кад је Тесла само 31 сат провео у Београду, на позив Ђорђа Станојевића, тадашњег ректора Велике школе (потоњег Београдског универзитета), великог научника, такође готово заборављеног у каснијим историјским ковитлацима.

У америчкој и европској штампи и најугледнијим културним и научним круговима, Тесла је већ у то време био проглашаван за „чаробњака”, „врача”, „велебника” и „вешца” електрике, а доста тих гласова стигло је и до ових страна. Зато не чуди одушевљен дочек који му је приређен 20. маја/1. јуна, кад се искрцао из воза којим је из Пеште допутовао у Београд. Дубоко дирнут, окупљеној маси од неколико хиљада људи, углавном младих који наслућују шта доноси будућност, обратио се наглашено емотивно.

„Ја осјећам много више ношто могу да кажем. Стога Вас молим да јачину мојих осјећања не мерите по слабости мојих ријечи. Истргнут сам из послова да амо дођем и још не могу да се ослободим мисли и идеја, које ме ево и овде прате. У мени има нешто, што може бити и обмана, као што чешће бива код младих, одушевљених људи, али ако будем сретан да остварим бар неке од мојих идеала – то ће бити доброчинство за цијело човјечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми та: да је то дјело једног Србина. Живило српство!”, рекао је Тесла, на кога је током кратке посете Београду нарочито снажан утисак оставио Јован Јовановић Змај, стиховима које му је посветио:

„Електрика јури широм/ ваздухом ће бити споја/ после можда и етиром”; „Ти нам Тесла, ти врлице/ Оде летом јаче струје/ У далеку Колумбију/ да ти муња колумбује”; „Међу нам’ биће веза,/ а даљине нема нема”,/ „Разумеће листак свези/ Сваку жилу свога стабла,/ (Електрика наших срца)/ И без жица и без кабла./”.

Иако сав посвећен експериментима и конструкцији нових изума, Тесла је нашао времена да се две године касније позабави преводом на енглески језик песама Змаја Јове, њему најомиљенијег српског песника. Теслин превод препевао је потом његов пријатељ велики амерички песник Роберт Андервуд Џонсон, који је стихове објавио у часопису „Сенчри” у мају 1894. године. О томе је Тесла обавестио Змаја 15. јуна, а то његово писмо, које се данас чува у Народној библиотеци Србије, прва је објавила „Политика”, у троброју за 31. мај, 1. и 2. јун 1936. године. У то време у Београду и у другим местима Краљевине Југославије одржан је низ манифестација поводом 80. рођендана Николе Тесле.

Сутра: Нобелова награда које није било

Славном песнику

Јављајући се Змају 15. јуна 1894, Тесла је написао:

„Високо поштовани господине,

славни српски песниче!

Опростите што Вам се нисам јавио прије, као што би дужност захтевала. Неколико мисли тако су ме обузеле, да ми је немогуће отргнути се од рада.

Мој пријатељ, Р. А. Џонсон, племенит човек, један од најбољих писаца овђе, и сам песник, латио се је посла да преведе збирку Вашијех дивнијех песама на енглеском.

Одавна тражио сам такова друга, кога би могао да одушевим, па ма и димом и угљеном! У Америци нема бољега. Преводи његови управо дивни су, а ако по гдекад морао је променити по који редак, то је било неопходно нужно у духу енглеског језика.

Сад преводимо неколико другијех песама. Хтедох Ђулиће али је претешко, ну можебити да ћемо успети доцније, ма и колико посла имам, за то ћу наћи времена. Молио би Вас да ми пошаљете Вашу слику, а када би могли и две, дао бих једну мом пријатељу, који Вас толико поштује.

Имам издање од 1882. Вашијех радова и рад би прибавио новије, ако се може добити.

Поздрављајући Вас најсрдачније остајем Ваш

Никола Тесла”.

Сачувао човечанство од епидемије

Професор Бечког универзитета Јован Чокор (1849–1909), готово заборављени великан српске и светске медицине, у време кад је „Политика” ставила његово име уз Теслу и Пупина, већ је био изнео резултате низа истраживања и експеримената у којима је нарочиту пажњу посветио пошасти туберкулозе, чији је бацил 1883. године открио чувени доктор нобеловац Роберт Кох (1843–1910), оснивач модерне бактериологије.

На конгресу одржаном 1901. године у Лондону Кох је тврдио да се бацила ТБЦ-а не треба плашити ако су њиме заражене краве и овце, али је Чокоров вишегодишњи рад потврдио баш ту директну везу коју је порицао Кох. Зато је Чокор у оно време улагао много енергије да његова сазнања продру у народ и да се из исхране искључе некувано млеко и сир. О томе је говорио и његов реферат поднет на научном конгресу „српских лекара и природњака”, који је почео рад 5/17. септембра 1904. године. Чокорова аргументација била је тако уверљива да је овај скуп прихватио његове налазе, а убрзо после тога Роберт Кох је одао велико признање колеги Чокору, за чије ће откриће рећи да је „сачувало човечанство од огромне епидемије”.

Извор: ПОЛИТИКА