Trebalo je da budemo pogubljeni…

Sestra mi je s nepune dve godine umrla od gladi. Četvoroške je puzila preko logora i govorila „Mama kuva, mama kuva“. Jednog jutra je umrla, dva brata, tek nešto stariji, sedela su pored nje i milovala joj kosu i govorili „naša seja je umrla“. Kad su naišli grobari, uzeli su sestru i za nogu je bacili na mrtve. Majka je gledala dok kola nisu zamakla, i onda je pala od slabosti, jedna je od potresnih priča jasenovačkih žrtava.

U koloni s vijencima bila je i bivša logorašica Jelena Radojčić, rođena Buhač, rodom iz Jablanca, srpskog sela na hrvatskoj obali Save, nizvodno od Jasenovca.

– Trebali smo da budemo pogubljeni, ali su došli partizani i preveli preko u Orahovu, pa smo bili tamo sve dok nije počela ofenziva na Kozari. Onda su nas poterali do Orahove, moj tata se sakrio, pa su nas Nemci stavili pred mitraljez dok se tata na pojavi. Kad se pojavio, nas su nakratko oslobodili, pa smo peške išli do Stare Gradiške i noć proveli pred logorom. Tamo smo bili do 16. avgusta 1942. kad je došla Diana Budisavljević koja nas je uzela od roditelja i povela do Zagreba. Sa mnom su bili brat od dvije godine i devetogodišnji brat kome ne mogu da nađem trag do danas, iako bi trebao da ima karton, govori o svom životu Jelena Radojčić.

Jelena je kao djevojčica od sedam godina bila sluga u selu Slokovac. – Čuvala sam svinje, krave, kupila orahe i jabuke, pa nisam bila bez obaveza. Krajem rata našla sam majku i vratili smo se, ali sve je bilo razrušeno i u Jablancu i u Mlaki odakle je bila moja mama. Niko nas nije prihvatio i majka je vodila brigu o nama, nije se zaposlila, a ja sam za godinu dana išla u školu u četiri mjesta, sjeća se Jelena, dodajući da je u Jablancu bilo 600 žitelja, a vratilo se 120. U Mlaci je bilo 1.500, a vratilo se 65 žitelja. Šta ima više da se priča, kaže kroz suze Jelena, dodajući da su njena dva sina, jedan profesor u muzičkoj školi, a drugi komercijalist, slabo svesni onog kroz što je ona prošla.

– To se ne priča, ne ponavlja, ne piše se, a da bi se zapamtilo, mora da se piše o tome. Da je bio neki drugi zakon i neki drugi ljudi, mislim da do svega ne bi došlo ni 1942., a ni 1991., rekla je.

U koloni sjećanja s logorašima Republike Srpske bio je i banjalučki književnik Vasilije Karan. On je u ofenzivi utekao iz kolone, ali su njegova majka, dva brata i sestra završili u logoru.

– Sestra mi je s nepune dve godine umrla od gladi. Četvoroške je puzila preko logora i govorila „Mama kuva, mama kuva“. Jednog jutra je umrla, dva brata, tek nešto stariji, sedela su pored nje i milovala joj kosu i govorili „naša seja je umrla“. Kad su naišli grobari, uzeli su sestru i za nogu je bacili na mrtve. Majka je gledala dok kola nisu zamakla, i onda je pala od slabosti, sjeća se Vasilije čija je sloboda nakon bjekstva trajala 20 minuta, dok nije naletio na Nijemce koji su ga predali domobranima. Otišao sam u Cerovljane u saborni logor, gdje sam bio dan-dva, pa u Daruvar, isto na na jednoj poljani. U selu Velika Barna kod Grubišnog Polja gdje su nas zatvorili nakon pješačenja, seljaci su nam donosili hranu, a posle 10 dana nas je seoski knez raspoređivao po kućama, a ja sam bio označen kao ratno siroče.

– Otac je iz Jasenovca prebačen u Zemun gde je umro od gladi. Bio je u agoniji, da je vlastite ruke grizao. Majka je, nakon otpuštanja, otišla kod svoje sestre kod Prijedora, gdje sam je i našao ujesen 1942. U proljeće 1943 partizani su nam napravili kućice na zgarištima i tu smo počeli novi život, rekao je Vasilije koji je tada bio star osam godina.

Piše: Nenad Jovanović

Izvor: SNV