Трагедија села Трибањ-Шибуљине

Овдје већ помињани, старина Павле Бабац, који је проучавао подвелебитску трагедију, донио је врло потресних страница у вези уништења његових мјештана из подручја Трибањ-Шибуљине.

Покојни Бабац сабрао је та свједочења у књижици »Велебитско Подгорје, 1941-1945«, Београд 1965. Овдје ћемо се користити дијеловима његовог текста да бисмо шире читаоце обавијестили о несрећи која се сурвала на животе сиромашних становника овог села одведених и погубљених углавном на Слани.

Познавао сам чика Павла као човјека одговорна за сваку ријеч, а овдје, у овој књижици сусрећем се како бдије над сваком својом реченицом са сто провјера. Зато га и узимам као да је свједок који је и сам проживио пут у камену пустињу Слане. Ово нека му је уједно у помен и хвалу!

Село Шибуљине, цца двадесетак километара јужно од Карлобага, настањено је углавном православним становништвом. Оно је ударило у очи неколицини подвелебитских усташа и они су већ у априлу у два наврата одвели и у Јадовном убили десеторицу својих сусједа.

Главни инспиратор био им је усташки дужносник Јурица Фрковић а извршиоци Сјауш Миле и дружина. Познати (касније у Слани), Вентура Баљак, на самој је обали пред народом бајонетом заклао свог дојучерашњег пријатеља Јандру Чавића. Из групе одведених из саме се јаме у Јадовном извукао једноруки Серђо Пољак и спасио бијегом.

Већ 10. V генерал Амрозио, командант VI армијског корпуса обавјештава из Сплита командатна В арм. Корпуса сједиштем у Цриквеници, да се на његовом територију догађају злочини: »Банде су у Шибуљини убиле 10 људи, изазвали пожаре и пљачку. Дио становника избјегао у Задар«.

Узалуд пренагљени телеграм. Послије потписивања уговора између Италије и НДХ, у Риму 18. V 1941. год., талијанске трупе постале су за усташе »савезничке« пријатељске, и генералу Амбросију није ни на крај памети падало да било што уради за заштиту некаквих морлачких живота који су и њему на терету. Напротив, од тога ће се стварати добра подлога за своје интересе! Распоређивао је војску да народ не би згромио усташе и није виђао злочине које су ови, на Србима, Жидовима и комунистима изводили крај свих његових касарни.

Организирани усташе рано у суботу 2. VII опколили су поново селу Шибуљине, покупили штогод није успјело побјећи и већ око подне, све што су похватали, догнали су и затворили у цркви св. Аранђела. На педесетак квадрата по највећој жези закључали су обитељи са дјецом, око стотину душа. Усташе су се међувремено накрали меса и пића и пијани банчили око затвореника у цркви. У исто вријеме бјежали су далеко од села, чамцима, сплавима или пентрањем уз Велебит сви они који су успјели избјећи хајку.

Чика Павле детаљно је испитао и описао овај троглодитски злочин и препустит ћемо се његовом опису:

»Сутрадан, у недељу 3. VIII, усташе су наставили са псовањем и вређањем на рачун празника^[16] и цркве. Нарочито се у томе истицао усташа Јозо Трошељ. Он је улазио у цркву, и ножем парао црквене барјаке и псујући пљувао црквене иконе. Али, када је ошамарио Божу Маринковића, овај је јаросно скочио на Трошеља и бацио га на под. Остали скочише преклињући Божу да га не убије, верујући још увек да ће им животи бити поштеђени. Трошељ је одмах позвао Милу Сјауша и стражаре да изведу Маринковића из цркве. Напољу су се чули тупи ударци коца, вика и псовка. После пола часа унесоше Божу свог у крви. Био је у несвестици. Сломљена му је била вилица и дена рука. Када су га повратили није могао да говори, само је јечао од јаких болова.

Од узбуђења и од страха учитељица Љубица је побацила новорођенче кога одмах прихватише жене и мајке. Завише дете парајући делове својих скромних хаљина. Новорођенче у почетку није плакало, али сутрадан, гладно и неопрано, непрекидно је вриштало. Љубица је такође непрекидно викала да је пусте са дететом. То је све затворене у цркви до те мере узбудило да су усташе биле приморане да изведу мајку и дјете.

У понедељак, 4. VIII., мајку и дјете су укрцали у један каић^[17] и одвезли према Стариграду. Изгледало је као да ће их тамо стварно и одвести. Међутим, када су усташе стигле испод Свете Тројице, до гробља у Шибуљини, искрцаше мајку и дјете и одведоше у гробљанску капелицу. Мајци испалише метак револверски у главу, а дјете убише ударцима кундака.

Иако је Љубица још давала знаке живота, журећи, усташе подигоше камену плочу најближег гроба испред капеле и бацише унутра Љубицу и дјете. Дуго су се чули јецаји живо сахрањене жене. Тешко рање, није имала снаге да подигне тешку камену плочу свог гроба. После рата, нађено је њено тјело у таквом положају, са испруженим рукама и главом према отвору гроба, као да је тражила помоћ и спас пре него што је издахнула.«

Запис Павла Бабца, ради бољег прегледа догађаја, употпунит ћемо овдје записом Бабац Милице (кћи пок. Андрије родом из Трибња, стара 21. год; саслушана Окружна комисија за ратне злочине при Окр. НОО. Задар, бр. 772/45, препис бр. 36, Архив Хрватске):

»У очи Св. Илије 1941. навечер дошли су к нама кући 4 жандара, који су служили тада у Трибњу те су нам говорили како немамо чега да се бојимо и да можемо мирно радити свој посао, а с нама да ће у Италију за онима нашим сељацима, који су прије побјегли. То су они нама говорили у намјери да нас лакше ухвате. То је било у нашим торовима у планини.

Сутра дан у јутро, око 7 сати враћала сам се скупа браћом и сестрама с торова кући к мору, те недалеко од наших торова сусрели смо два усташа, а мало затим још два усташа, који су нам говорили да можемо слободно вратити се нашим кућама к мору и да то кажемо и другима, који су били избјегли у планину.

– Мало послије тога сусрели смо једну већу групу усташа њих двадесет, те сам ја одмах почела бјежати, али ме један усташа ухватио, те је та група усташа одвела све нас у планину код стана Алексе Бабца гдје су се већ налазили многи наши сељани, које су усташе тога јутра дотјерали скупа са свим благом. – Знала сам, да које нам се зло спрема, па сам дошавши на сад означено мјесто – пукушала да се бацим у бунар, али ме у том спријечише један усташа зграбивши ме за руку и увјеравајући ме, да нема чега да се бојим. Међу тим мојим сељанима било је жена, стараца и нејаке дјеце.

Мога стрица Дмитра, који је био слаб на ногама, јер је био 78 година стар вукли су за браду, кад није могао да хода. То сам ја видјела, кад су нас усташе око 11 сати тога дана гонили из планине ка мом селу. Истом том згодом видјела сам, како су Максима Пољака изударали рукама. Нас је било све скупа око седамдесеторо. Кад смо се приближили на отприлике три километра од наше цркве, ја сам искористила прилику и прескочила један зид, те побјегла и сакривала сам се два дана у једној јами, а онда сам трећу ноћ изашла из јаме и упутила се да ћу преко Велебита и тако сам кроз пет дана дању се сакривала по јамама, а по ноћи сам се кретала док нисам дошла у Обровац.

Кад сам ја побјегла оном згодом кад су нас водили ка нашем селу, била сам сама, али послије смо скупили нас још петнаесторо којима је такођер било успјело побјећи, те смо сви скупа дочепали се јаме, у којој смо се крили пуна два дана. Кад смо послије 7 дана дошли на један километар од Обровца стали смо уз Зрмању и нисмо се усуђивали даље у сам Обровац због тога што смо морали прећи мост, а на мосту усташе су држали стражу, па смо били одлучили да ћемо препливати ријеку, који знамо пливати а оне који незнају да ћемо конопом вући преко ријеке.

Док смо ми говорили о том угледамо неке усташе гдје трче к нама, на што су двојица скочили у ријеку и препливали дочим ми, остали стали смо бјежати а усташе за нама; један од те двојице и то Марко Пољак, који је послије погинуо од Талијана пронио је дијете на леђима. Бјежући пред усташама ми смо викали зазивајући у помоћ и то су чули цивили у Обровцу, који су обавијестили талијанску војску, која је одмах изаслана након чега су се усташе вратили, а ми смо затим дошли код моста и ту нас је један цивил превезао, лађом, јер је мост био срушен.

У Обровцу сам остала 11 дана, а онда смо скупа са још стотину Личана превезени у Задар. Док сам била у Обровцу један усташа Анте (Брајин) рекао ми је, да сам ја избјегла од усташа у Трибњу, али ми неће успјети и сад у Обровцу«.

(Настављамо цитирањем Павла Бабца):

»Да би колико толико умирили затворенике у цркви, дадоше им нешто барених кромпира без соли. Били су то први залогаји хране од суботе ујутро. Било је доста света који је из околних мјеста долазио да се својим очима увјери у истинитост овог злочина. Молили су усташе да их пусте, да им додају храну, да им припусте бар дјецу, али све је било узалуд.

Нису помогле ни интервенције католичких свештеника уз сусједних места, дон Ловре Дражића из Крушчице и дон Анте Хаџије из стариграда (касније учесника народноослободичаког покрета), који су се залагали да се похапшени становници Шибуљине пусте из затвора.

Истог дана, око подне, усташе су изненада увеле још једног затвореника, Тодора А. Бабца који се сам пријавио да га споје са женом Смиљом и малолетним сином Ђуром, који су већ били у цркви. Ова племенита пожртвованост и оданост породици, по цену властитог живота, заиста представља редак пример.

Сутрадан ујутро био је готов некакав списак који је требао да завара и умири затворене људе, да поверују како ће отићи негде на рад, и да ће им животи бити поштеђени. У том списку, поред имена ухапшених затвореника Дивосела, било је 84 особа из Шибуљине, 43 мушкарца и 41 жена, од тога 18 деце између 1 и 17 година старости«.

Надопуњујемо изјаву Ане Лукић:

»Свједок: Лукић Ана, жена Милина родом из Трибња; опћине Стариград под Велебитом котара Бенковац, стално настањена у Трибњу (Шибуљина), стара 43 год. занимање домаћица, народносно припадности Хрватица, однос према жртви:________________однос према злочинцима_______________ однос према НОП-у _____________ исказује:

Дана 1. VIII 1941. око 8 сати из јутра дошао ми је у кућу један од поменутих усташа држећи у рукама ланце, те ме је упитао дали имам у кући какових српских књига, па је сам мало погледао по кући играјући се са ланцима, али је кратко вријеме након тога изашао из моје куће. Слутила сам да се спрема неко зло, па сам била одлучила да побјегнем, али нисам се усуђивала то одмах да радим, јер тај усташа, и ако је био напустио моју кућу, није се од ње удаљавао, већ је стално на мене пазио.

У то дође пред моју кућу Трошељ Мато (сад покојни) који ми рече да бјежим куд знам, јер су усташе договорили се са Талијанима, да покољу све редом у селу и да се Талијани неће у то ништа пачати. – Мате ми је говорио да је то сигурно, јер да је он (Мате) био тумач усташком воднику, који није знао талијански, кад је овај имао разговор са овдашњим талијанским капетаном у том смислу.

Чувши то, ја сам око 9 сати отишла упутила се да ћу у Трибуњ на пристаниште, те сам

се сакрила у грмље недалеко од пристаништа и ту чекала пароброд, којим сам намјеравала око 2 сата поподне да побјегнем у Задар. Око 2 сата хтјела сам да се укрцам у пароброд, али ми нису то дозволили, јер нисам имала пропусницу. Скупа са мном била су и моја дјеца Соња и Дарко, којима је тада било: Соњи 7, а Дарку 6 година. Када сам видјела да ми није могуће побјећи у Задар паробродом, побјегла сам из села са дјецом и сакривала се по шкрапама.

Дана 4. VIII сазнала сам, да су ми усташе затворили оца Јосу Трошеља пок. Ивана и то да су га затворили због тога што сам ја побјегла, на што сам сутрадан т.ј. 5. VIII дошла у Шибуљину и пријавила се скупа са дјецом усташама. Мене и дјецу одмах су одвели у православну цркву, а оца су ми пустили. Дошавши у цркву нашла сам њи око седамдесеторо: жена, стараца и нејаке дјеце међу њима. Ту су они били затворени још од 2. VIII око подне.

Сви су били исцрпљени од глади, жеђи и врућине, а – како сам сазнала од присутних – многи су тучени; међу којима: Максим Пољак пок. Шиме, Пилип Маринковић пок. Раде, Бабац пок. Јандрије, Гјуре Бабац пок. Јандрије, Даница Пољак пок.; Марка Пољак пок. Тривуна; Лукић Јован пок. Пилипа, тим људима видјеле су се посљедице тучења, јер су били пуни модрица на глави, а Пилип Маринковић пок. Раде био је већ сишао с памети од великих удараца, које је био добио по глави. Те људе тукли су због тога, што би исти за вријеме Југославије били незаслужно добили новаца од српских власти. Тиме су се наиме усташе изговарали и тиме су хтјели оправдати пљачке, које су над тим извршили.

– У црквици сам преноћила скупа са поменутом седамдесеторицом, а сутрадан т.ј. 6. VIII све нас укрцали су у један брод и превезли нас у једну драгу нешто прије Карлобага, гдје смо преноћили, а навечер прекрцали су нас из тог брода у један мотор и превезли нас на оток Паг, те нас искрцали на Слану (близу Пага), гдје смо на хридинама двије ноћи преноћили, а трећи дан т.ј. 8. VIII. у сутон један усташа издвојио је мене и дјецу ми, те нас одвели у логор гдје су били жидови и ту су нас држали четрнаест дана, а онда су нас скупа са жидовима пребацили у Карлобаг одакле су нас троје ослободили.

За оно вријеме док смо били у цркви у Шибуљини мучили су нас глађу и жеђу, а напатили смо се и врућине, јер је то било у почетку августа, кад је највећа врућина, а осим тога црква је била потпуно затворена и врата и прозори. Сунце је било врло јако, а црква је малена, па нам је све то скупа стварало живот напросто неподносивим. – Кад су нас звали из цркве, нама старијима давали су понешто сира, али осим тога ништа више, те смо све време гладовали.«

Још један телеграм којег гута лицемјерје и постаје узалудан по наде прогнаника.

Командант италијанске дивизије РЕ, извјештава, 24. VII 1941. године, свог претпостављеног команданта VI армијског корпуса:

»Хрвати превозе чамцима из Карлобага ухапшенике за Паг, који нема никакве услове за логор. Ту се чују повремени пуцњи против оних који бјеже (Док. бр. 1/2-III, к. 332, Вој. Истор. Инст. Београд).

Усташе су мирно, под окриљем фашистичке војске, својих »савезника« припремили брод, брацеру, која ће чекати свој час уз моло Шибуљина.

Бабац Павле:

»У уторак, 5. VIII 1941. године у 7 часова ујутру, усташе су извеле ухапшенике из

цркве у порту. Ту су их прозивали и објаснили да ће их брацером одвести на »сигурно мјесто« на рад. Пут од педесетак метара, од цркве до брацере, прошли су кроз густ шпалир наоружаних усташа. Потрпали су их под палубу и затворили поклопце, оставивши само мале отворе, тек толико да се затвореници не погуше. Ветра није било, па је упаљен стари мотор коме је дуго требало да проради. Путници су једва назирали куда плове. Чинило им се, ипак, да иду према Пагу. Монотони звук старог мотора парао је тишину занемеле и опустеле Шибуљине.

Неколицина случајно преосталих Шибуљчана, скривени у планинским шкрапама, посматрали су овај призор скамењени од страха и ужаса, и слушали шум мотора све док се брод није сасвим изгубио у даљини.

Прије подне брацера је упловила у мали залив полуотока Слано. Затворенике су наоружани стражари повели према логору, каменитим путем око 800 метара, преко мале главице, до заравни. По дворишту, на ледини, придошлице приметише неке људе и дјецу у грађанским одјелима. Били су добро обучени.

То су били јевреји са својим породицама. Око дрвених барака пословале су неке младе грађанске жене које су вероватно служиле усташама као помоћнице и миљенице. Шибуљчанима нису дозволили да се разиђу. Скупили су их у један угао дворишта и забранили да га напуштају.

Као и раније у Јадовну, и овдје је требало онемогућити размишљање затвореника о даљој судбини и опасностима по живот. Са друге стране, била им је потребна радна снага за копање јама у које ће се бацати побијени. Усташки стражари одабрали су око двадесетак снажнијих Шибуљчана, дадоше им алат са једне неуредне гомиле, и одведоше изван логора у правцу северозапада.

Осталима се то учинило да слути на нешто добро. Они су навикли да целог живота раде, па им је то будило наду да ће им животи бити поштеђени. Да не би сједели без посла, усташе им наредише да узму преостали алат и да изравнају неравнине у дворишту. Дјеца су се безбрижно играла на ледини.

Ускоро су се прилично забринути када су усташе одвеле једну већу групу непознатих породица без алата, у оном истом правцу у коме су раније отишли шибуљчани. Пред сам залазак сунца чула се пуцњава из аутоматског оружја са приличне даљине.

Престали су да раде по дворишту, али су усташе одмах почеле да вичу: »Што блејите! Ајте, радите тамо! Зашто смо вас довели, да сједите? Чудите се што се наша војска вјежба у стрељби!?«

Срећом, одмах иза тога на логорским вратима појавила се група њихових Шибуљчана са рада. То их је, донекле, умирило, али су и даље размишљали о логорашима који се нису вратили. Неко од усташа рече: »Одвели их натраг у Карлобаг, да их пусте кући«.

Изненада, из њихове средине издвојише Ану Лукић са двоје дјеце и одведоше у бараку. Ту је она, са сином Даворином од 3 године, и кћерком Соњом од 7 година, провела неколико дана. Враћена је у Шибуљину под изговором да није родом из Шибуљине, већ из Трошеља, и да је католичке вјере.

Спустио се мрак. Свјетла није било осим мјесечине. У логору је владала тишина. Уморна дјеца спавала су у крилу својих родитеља. Одрасли нису спавали, сви су желели да сазнају шта су то њихови Шибуљчани радили целог дана. Чули су да је цела група радила на копању неких дугачких ровова, дужине око 10 метара, ширине 2 метра и дубине око једног метра.

Стражари су сами објашњавали да ровови треба да послуже као склоништа за војску у одбрани отока Пага, против евентуалних покушаја Енглеских искрцавања са мора. А пуцњаве су вјежбе њихових војника у стрељби за поменуту одбрану.

Била је то последња ноћ Шибуљчана. Многи нису ока склопили. Мучила их је жеђ. Међу онима који нису спавали био је и Тодор Бабац који се у Шибуљини сам пријавио усташама. Лежао је будан поред своје жене Смиље, држећи у наручју трогодишњег сина.

Нико га није осуђивао што се сам пријавио. Сви су цјенили и поштовали његов ретко племенити гест. Његова жена је била срећна што је он поред ње и дјеце. Осјећала је да јој ни смрт неће бити тешка када су сви заједно. Тодор је тих дана често говорио: »Ако ће нам и дјецу убијати, нека и мене убију«.

Чим је свануо петак, 6. август 1941. године, прво су се почеле помаљати младе жене које су око логорске кухиње спремале стражарима доручак. На њиховим озбиљним лицима видно се запажао умор, страх и сажаљење. Добро су знале да су овим јадним људима то последњи часови живота. Стражари позваше шибуљчане да се окупе поред логорских врата. Рекоше им: »Добили смо налог да и вас вратимо, преко Карлобага, кући«.

Све становнике Шибуљине и Дивосела поделили су у четири посебне групе, и око 7 часова одвели у истом оном правцу куда су повели јуче групу јеврејских породица без алата. Када су превалили, уском стазом, мали успон и почели се спуштати према маленој долини, угледали су ископане јаме. Свака група пришла је једној јами. »Сиђите доље, станите ту, поређајте се да измјеримо колико људи ту може да стане«, наређивали су стражари. Групе су биле удаљене једна од друге по 50 метара. Сви су покорно радили оно што су им стражари налагали.

Непрекидно у журби, поређали су своје жртве, а тада, на уобичајени знак, стадоше сви одједном отварати ватру из својих шмајсера на поређану гомилу људи, жена и дјеце. Настао је врисак, јаук и комешање. Они, који су били прибранији, почели су искакати из јама, али узалуд. После пола часа завладала је гробна тишина.

Необазирући се на јауке тешко рањених, усташе дохватише лопате и стадоше затрпавати јаме. Радили су брзо, као што то раде све убице, да би што прије заметнули трагове својих злочина.

Становника Шибуљине више није било.«

Данас се у селу Трибањ налази обелиск као спомен обиљежје на коме су уписана имена заселка Шибуљине одведених на усташку клаоницу. Поименично има их уписаних 94. Понеки од њих побијени су по Велебиту или у Јадовном. Највећи број одведен је на Слану. О свима њима говори плоча која је узидана над вратима сеоске цркве Св. Арханђела:

»Љета 1941. године становници села Трибањ-Шибуљине били су изложени усташким звјерствима. Ова мјесна црква св. Михајла Арханђела била је претворена у мучилиште и губилиште недужних мјештана и народа из других крајева на путу за злогласни усташки логор на отоку Пагу. У знак сјећања и поштовања на жртве овај спомен постави 29. XI 1983. Опћинска конференција ССРНХ Задар.«

Из Бабчеве књиге исписујемо списак одведених:

СПИСАК СТАНОВНИКА ШИБУЉИНЕ КОЈИ СУ ОДВЕДЕНИ У ЛОГОР СЛАНО НА ОТОКУ ПАГУ

-------------------------------------------------------------------------------------
Prezime                        Ime oca ili muža               Ime
-------------------------------------------------------------------------------------
Babac                          Pavla                          Aleksa
Babac                          Alekse                         Jelena
Babac                          Alekse                         Anica
Babac                          Marka                          Marija
Babac                          Marka                          Dmitar
Babac                          Dmitra                         Petar
Babac                          Marka                          Andrija
Babac                          Andrije                        Todor
Babac                          Todora                         Smiljana
Babac                          Todora                         Đuro
Babac                          Andrije                        Nikola
Babac                          Andrije                        Đuro
Babac                          Andrije                        Dragica
Babac                          Todora                         Dušan
Lukić                          Filipa                         Jovan
Lukić                          Jovana                         Manda
Lukić                          Mile                           Ana (puštena iz logora
                                                              Slano, sa dvoje djece)
Lukić                          Mile                           Sonja
Lukić                          Mile                           Davorin
Marinković                     Nikole                         Božo
Marinković                     Nikole                         Nikola
Marinković                     Bože                           Ljubica
Marinković                     Vladete                        Milica
Marinković                     Luke                           Nikola
Marinković                     Nikole                         Bosiljka
Marinković                     Nikole                         Bogdan
Marinković                     Nikole                         Jovan
Marinković                     Jovana                         Božica
Marinković                     Rade                           Filip
Marinković                     Filipa                         Manda
Marinković                     Filipa                         Filip
Marinković                     Filipa                         Darinka
Marinković                     Darinke                        Radmila
Marinković                     Filipa                         Stoja
Marinković                     Nikole                         Marija
Marinković                     Mile                           Darinka
Marinković                     Rade                           Špiro
Marinković                     Jovana                         Marta
Marinković                     Jovana                         Nikola
Poljak                         Luke                           Anica
Poljak                         Luke                           Trivun
Poljak                         Trivuna                        Dmitar
Poljak                         Trivuna                        Dragica
Poljak                         Trivuna                        Danilo
Poljak                         Jovana                         Nikola
Poljak                         Nikole                         Jurka
Poljak                         Đure                           Luka
Poljak                         Đure                           Jovan
Poljak                         Đure                           Anica
Poljak                         Jovana                         Stoja
Poljak                         Alekse                         Đuro
Poljak                         Sime                           Maksim
Poljak                         Maksima                        Marta
Poljak                         Sime                           Luka
Poljak                         Luke                           Milica
Poljak                         Luke                           Lazo
Poljak                         Marka                          Pavica
Poljak                         Marka                          Đuro
Poljak                         Marka                          Marko
Poljak                         Marka                          Danica
Poljak                         Marka                          Jeka
Poljak                         Marka                          Mile
Poljak                         Mile                           Manda
Poljak                         Mile                           Ika
Poljak                         Đure                           Nikola
Poljak                         Nikole                         Manda
Poljak                         Nikole                         Todor
Poljak                         Todora                         Darinka
Poljak                         Todora                         Mile
Poljak                         Todora                         Milica
Poljak                         Todora                         Manda
Poljak                         Jovana                         Aleksa
Poljak                         Petra                          Jeka
Poljak                         Vase                           Ljubica
Poljak                         Vase                           Božica
Poljak                         Vase                           Nikola
Prodan                         Bože                           Ilija
Prodan                         Ilije                          Manda
Prodan                         Ilije                          Božo
Prodan                         Bože                           Baja
Prodan                         Save                           Lazo
Štrbo                          Alekse                         Petar
-------------------------------------------------------------------------------------

Црква св. Михајла Арханђела

Павле М. Бабац – ВЕЛЕБИТСКО ПОДГОРЈЕ (1941 – 1945)

Појединачна убиства – из игре

Др. Радан: »…. Из нашег, жидовског логора, само појединачно, проивољним пуцањем стражара, убили су око 50 до 70 људи, на раду, у пролазу, при »изазову« и »пријетњи« од стране логораша или напросто егземпларном казном.«

»Ернеста Брајнера – за вријеме док су стражари били неки с фесовима – убили су на благу миру, напросто играјући се пушком према њему, с кољена.«

»Кад би неку нашу скупину водили на рад, увијек је с нама био стражар или двојица њих. Кад смо на примјер носили камење, стражар је недалеко од нас сједио. Сјећам се једнога који се звао Мандекић. Он је обично сјео, пушку метнуо на крило, на кољено и уперио је на некога од нас. Играо се с њом и онда би окинуо. Понекад је хотимично пуцао поред главе, из забаве. А онда би му ваљда досадила забава и нанишанио би у главу. Убио би човјека и не би се макнуо с мјеста. Нити је дао да прискочимо убијеном. Мртав човјек остао би лежати тако читаво вријеме све до нашег повратка са рада. Тада бисмо га однијели собом пут логора. Не знам ни тко би га укопао, нити знам гдје су вршили укопавање. Вјеројатно не далеко. Негдје, гдје се могло одгрнути шкар и пронаћи малоземље за плитки укоп.«

На латрини је било чешће убијање јер је она била подаље од бараке око педесетак метара, особито је то било ноћу док још није била готова жица. Латрина је настала врло једноставно. Ископала се јама над коју се с краја на крај ставило греду. Да би се обавило нужду, морало се сјести на греду. По ноћи је сједење на греди било посебно опасно. Усташе су сваку толико појединачно пуцали, и то преко наших глава. Кад су некога видјели на латрини, поиграли се гађања. Тако се више пута догодило да је човјек сјео на латрину и погођен пао у јаму из које га више нитко није ни дизао. Знам човјека који је из нашег логора отишао на латрину и остао у њој. Не знам како је било у српском логору, али вјечни пуцњеви по њиховом логору увјеравали су ме у исто. Сваке је ноћи било пуцњаве. Била је пуцњава из пушака а била је и из митраљеза. Ја не бих могао рећи, јер нисам ни тада могао разабрати што је била ликвидација а што пуцање у зрак, – највјеројатније да није било пуно пуцања у зрак – митраљеска паљба, вјерујем, увијек је вршила ликвидацију.«

На питање које сам поставио др Радану, да ли је икада у логору видио подручног свећеника дон Љубу Магаша, свједок га се је врло свјеже сјетио: »Поп Магаш могао се овуда видјети сваког тједна. Послије његова пролаза, као и послије Зубовићева посјета, обично се у логору осјетио јачи терор, убијање. Он би при посјету обукао неку зеленкасту блузу па би тако донекле покрио бијели колар на врату али ми смо га већ добро познавали будући је био један од најчешћих наших гостију. Чули смо да је лично убијао и силовао. Сјећам се, једном кад је дошао испреплитали смо бодљикаву жицу око логора. Норма је била да се учврсти један стуб за четири сата. Касније, кад је прошао овуда Магаш, норма се свела на један стуб за два сата. У том камењару и с онаквим снагама какве су нам већ биле, с голим рукама укопавати стубове у камењар, то је био пакленски посао.«

»Овога се Магаша сјећам још у једној прилици. На почетку бараке био је сточић и на њему поредано нешто приручног материјала као лијекови. Кад је Магаш видио ове љекове на тој дасци, наругао се: ´Жидови ни у логору не могу без трговине!´ Злочинцу се нитко није усудио било што одговорити.«

На »успутно« појединачно и на »од ока« масовно уништавање др Радан се у разговору навраћа више пута. Једна од његових изјава неоспорно се поклапа и односи на мјесто у записнику талијанске санитетске групе (Др Санто Стаззи) који наводи да је талијанска санитетска екипа пронашла једно гробље са око педесетак жртава поред Сухе, али то је гробље са око педесетак жртава поред Сухе, али то гробље нису откопали јер је било доста дубоко и није пријетило заразом.

Превара позивањем на рад

Др Радан: »Дијамантштајн је једини имао пописана имена (барем од почетне групе!). Макс Лубурић је једнога дана узео та имена и почео прозивати. Прозивање му је досадило или није могао читко прочитати па је дао Дијамантштајну да он прозива. Али у њему је из неког разлога читање постало дуго па је из редова напросто сам почео бирати. Можда је то урадио да би изабрао само старије људе, јер је на крају испало да су тада били изабрани само старији и немоћнији. То је било, сјећам се, једног дана око подне. Поподне тога дана није се ишло на рад. Свим прозванима су рекли да све своје ствари узму собом (као да ће их селити у неки други логор, на неки други рад). Нама је одмах било сумњиво. Тек дан, два касније дознали смо да су сви побијени. Наиме, они који су ишли сутрадан по воду за кухање, доље на плажи Сухе, пролазећи поред управне зграде у градњи, опазили су уз њу напртњаче и неку одјећу коју су собом носили њихови јуче нестали другови. Била је то група од педесетак или нешто више људи. «

Оваквих »наоко« одабира било је више. Др Радан напомиње и одабир у којем се наименично прозвало само једног, првог, тј. само Фукса, а остали су се јављали сами, јер су их позивали на неки други рад у који су се логораши понадали као у неко боље рјешење. Или су их напросто узимали према случајном одабиру; ти, ти ти…

Друга изјава коју даје др Радан у складу је с оном коју даје (12. VII 1952.) Славко Баљак, кољач, пред истражним органима у Задру и која у слово потврђује овај исказ о одвођењу заточеника пут Велебита (Оштарија) ради ликвидације.

Славко Баљак (за Вентуру Баљка): »Једног дана прије него смо пошли на Велебит^[18] Вентура Баљак је сазвао збор усташа. Након што смо се постројили, одредио је појединачно нс 20-25 усташа, међу којима смо били слиједећи: Ја, Славко Баљак, Јерко Фратровић, Бене Барић, Јадре Стрика и Лука Барјашић. Послије тога позвао нас је да идемо за њим до логора. Доласком у логор од логораша је тражио добровољце, који ће поћи на неки рад. Сјећам да се је јавило доста логораша, од којих је он одвојио 50-60 логораша Жидова, а може бити да их је било и више. Међу овим Жидовима било је мушкараца и жена. Прије поласка из логора наредио им је да узму све своје ствари и потом смо се ми са њима удаљили од логора далеко око 300-400 метара. На том мјесту смо се зауставили, те нас, неколико усташа, чували смо около стражу, а Вентура с још неколико усташа – руководиоца, одузео им је све ствари, међу којима сатове, налив пера, прстенове и све друго што су посједовали. Када им је ово одузето, неки усташе су овај материјал понијели у логор, у магазин. Након тога је наређено свим логорашима да легну на земљу, а нама, свим усташама је наређено да их тучемо са кундацима од пушке. Тукли смо их од 10-15 минута и то слиједећи: ја, Славко Баљак, Јерко Фратровић, Бене Барић, Јадре Стрика и Лука Барјашић, као и сви остали који су били присутни. Видио сам да је Живко Маринковић, који је погинуо у тучи, сломио пушку^[19]. Напомињем да смо логораше тукли куда је тко хтио и дохватио, а након тога смо их спровели бродом у Велебит, гдје смо их побили и бацали у јаме…«

Даље ћемо се послужити свједочењем Јерка Фратровића даном пред опуномоћеништвом УДБ-е у Задру, 14. XI 1952. год: »… једнога дана је Вентура Баљак одабрао нас Поличана и Височанаца око 23^[20] да спроводимо Жидове у Велебит. Недалеко од логора су им одузете ствари које су имали код себе. Након тога су тучени кундацима, те повезани двојица по двојица за руке жицом и одведени до брода. У овом спровођењу учествовао је и предочени Славко Баљак. Доласком на Велебит Вентура је нас усташе позвао и издао наређење да сваки треба заклати по једног Жидова и напити му се крви. То смо морали направити сви који смо били присутни, па према томе и Славко Баљак. Напомињем да је било мушкараца и жена…«

На саслушању десет дана касније, исти Фратровић допуњавао је своју изјаву: »…Када смо дошли у Велебит, Вентура је доводио два по два на јаму и још неки цивили који су клали пред јамом и бацали у јаму. Први је почео клати Вентура и мени је рекао да морамо ми сви овако клати и напити се крви. Затим је Вентур позвао нас једног по једног да дођемо на клање. На концу када смо се сви изредали, Вентура је узео мацу^[21] и потукао мацом све што је остало. Онај који би жртву заклао, тај би је морао и бацити у јаму. Вентура би стао код јаме и свакога би натјерао да се мора напити крви…«

У вези усташке преваре позивом на рад, измучени и већ највећим дијелом резигнирани људи, види се, повјеровали би им. Др Радан вјерно описује тај трачак наде који би се из немоћне резигнације одједном указао као неко кушање излаза.

Др Радан: » Хтио бих причати о једном случају који се догодио…

… можда у вези нечега изван нашег досега, можда, рецимо, у вези неке саботаже у Загребу, не знам, али могло је бити средином српња, можда приликом познатог бијега комуниста из Керестинца. Свакако, усташе су тражили да се становит број нас јави на рад. Могло је бити да су затражили педесеторицу, да би их наводно повели на оснивање неког другог логора. На прве који су се јавили предлагали су нека се јави тко је с њима у роду или напросто жели у други логор, нека се јави слободно. Јавило их се одмах и више него је требали али су усташе стопирали. И ја сам се био јавио на тај нови рад. Мислио сам овако: Тамо гдје се одлази не може ми бити горе него ми је овдје. Овдје ме не чека ништа до смрт. Тамо ће се можда окушати нова срећа. Али, на јављање понукала ме и нека друга околност. Мој друг, Вилко Бергер, с којим сам дијелио склупчане ноћи на камену, имао је здјелицу из које смо заједнички узимали храну јер су мени здјелицу украли већ приликом доласка у Слану, још у броду.

Вилко се јавио на тај позив на нови рад. Сада сам помислио, он одлази, ја остајем, из чега ћу јести кад он своју здјелицу узима собом. Тада сам се јавио и ја. Међутим, на мени је број заустављен. Нисам отишао ´на рад¸ Све су их побили, никада нисмо дознали гдје. Ова изјава Баљка, да су их побили на Оштаријама, прво је што чујем о њима«.

Да би објаснио, како је за усташе убијање био сасвим нормалан чин, др Радан се поново послужио примјером из своје исљедничке послијератне праксе: »Послије рата судио сам једном усташи кога су сами усташе звали Парализа.^[22] У усташким редовима догурао је до чина сатника. Прије рата био је помоћник у радњи Омчикус у Николићевој улици у Загребу. Он би било којем затворенику ставио јабуку на главу и у њу пуцао. Никада није погодио јабуку. Он је сам властитом руком написао на оптужници која му је дана на читање, да је убио најмање неколико хиљада људи, сâм. Посвуда је убијао.«

На СЛАНИ убијени познати Загрепчани

При разговору о њему познатим људима, обитељима и пријатељима који су нестали на СЛАНИ, др Радан се сјећа мужа и жене Пшерхоф. Одмах се бави цитатима који доносе изјаве Наде Феуерреиссен још из 1945. дате у Италији. Он се сјећа њена мужа који је убијен на СЛАНИ, и ње, за коју каже да је била љепотица. Она се по роду звала Мüлер. У Италији се преудала за др Ђ. Ј. загребачког зубара који је касније отворио своју радњу у Риму. Он је доспио онамо интерниран по Талијанима. У интернацији умрла је његова прва жена. До своје смрти обављао је у Риму свој зубарски занат. У Риму се и оженио с Надом. Послије његове смрти (дуго послије рата) Нада се преселила у други град Италије код своје кћерке.

Шиме Боровић, из Новаље (Записник 18. XI 1945, спис Архив Ријека, 1376, Слана бр. 10): »…састао сам на путу Кункеру Јуру, родом из Новаље који је био стално намјештен у Загребу код твртке Лöwy, Свачићев трг 3, који нам је приповиједао да је мјесеца аугуста те године отпремио два кофера свог газде, који их је желио отпремити својим синовима, заточеницима у логору Слана. Исти Кункера саопћио ми је да је у Карлобагу наишао на свог рођака Кункеру Анту (тадашњег усташког таборника у Новаљи, сада стријељаног по партизанима), који му је саопћио да хране више не носи Лöwyјевима, јер их више нема на животу, па се овај Кункера Јуре вратио у Загреб«.

Ево један типичан податак за нечувени усташки цинизам. Рекли смо да је код слободног јављања на рад педесеторице логораша, само један био позван, први. Био је то Милан Фукс. Др Радан: »Милан Фукс имао је невјенчану жену, била је модистица у Марићевом пролазу у Загребу, Она је једина једнога дана успјела да продре до Слане, у посјет свом другу иако није била с њим вјенчана. У пратњи усташког стражара пустили су их на свега пар минута да се виде изван жице, мало изван логора. Сутрадан је било оно јављање. Фукс се није јавио, он је позван једини прозвани. И то-први! Убили су га с осталима, дакле, само дан или два послије него су га пустили да се види са својом љубави.«

»Био је то једини посјет који је икада и икако успио до нас на СЛАНИ. Овдје не убрајам усташе, него родбину, пријатеље. А један једини који је био директно пуштен кући био је син Ш. Д. Александра, власника Загребачке пиваре и уљаре, звао се Бранко. Њега су тражили Нијемци јер им је требао као техничар у производњи. Његов отац, Ш. Д. Александер био је један од најбогатијих људи у Загребу. Звао се Шандор. Имао је три сина и двије кћери. Осим уљаре и пиваре његова је била и једна велика зграда у Куковићевој улици. Тамо је била добротворна установа која се звала ПРЕХРАНА. Позната је чињеница у Загребу да су тамо биједници добивали топао оброк. Најстарији његов син, Божо, избјегао је логоре, оженио се са једном Рускињом која се звала Ирина и била књижевница. Живјели су прво у Швицарској а потом у Америци. Она је послије рата често долазила у Загреб, била је пријатељица Крлеже и М. Матковића. Муж јој је умро, а она и сада живи у Женеви и остала је пријатељица Југославије. Бранко, други син, који је са мном провео и гимназијске дане СЛАНЕ, отселио се у Америку.«

Документација говори да је на Слани убијена и обитељ Милинов – власници »Хотела Дубровник« на данашњем Тргу републике у Загребу. Оцу и мајци Милинов усташе су свезали руке и ноге. У њиховој непосредној близини забили су у земљу четири кочића у облику правокутника. За кочиће су свезали руке и ноге њихове кћери. Пред очима родитеља ту су дјевојку масовно силовали. Затим су их убили све троје.

Слично је завршила и позната обитељ Бањанин.

Док смо минуту двије отшутјели, жена др Радана поставила му је питање, да ли се икако надао да ће се извући жив?

»Не, ничему се више нисам надао. Ја сам био потпуно свијестан да се из логора нећу извући жив. Како остати жив овдје гдје се сваки час некога ликвидира, нетко нестане?. Не може се на лутрији непрестано извлачити свој број. Једном неће. Тога сам био више него свијестан. Чак и тада кад сам већ био на путу повратка; у Госпићу. Поготово ми је то било јасно кад су нас макнули из дворишта, гдје смо држани као повратници па нас нису стављали међу остале. И, коначно, ипак су нас ставили у ћелију. И шта сада? Било је готово. Ево, ту, управо ту, у ћелији – опет сам извукао свој сретан број: случај је хтио да је усташки детектив препознао др Хохштетера који му је некада у Загребу без наплате лијечио жену. То је само случај хтио. Напросто, ишла нам карта. О томе ћу причати детаљно, јер то је ипак индикативно за једно стање у којем се тада налазио човјек у чијим се све рукама налазила човјекова судбина!«

– Зар нигдје ниси имао прилике међу њима срести исправнијег?

– Јесам једном. Сјећам се једног јединог, једног који ми је пришао и рекао ми

да је у Загребу радио раније код »Кастнера и Öхлера« у Илици. Кад сам мијешао морт, доље на Сухи, гледао ме дуго, приближио ми се и онако људски упитао: »А шта сте ви, Жидови богу скривили!« Једини који ми је овако проговорио!

Поруге и убиства

Др Радан се на положај у српском логору почесто навраћа: »Сви су Срби из сабиралишта у Госпићу, Јадовну а можда и из даљњега (из разних села под Велебитом и од другуд) довођени на Карлобаг. Колико ја знам у Карлобаг су их доводили само пјешице. Старије људе и изнемогле, њихови су подупирали или их носили. Тако су их искрцавали носећи једни друге.

»Са Србима сам се виђао, односно сусретао тек на заједничком раду, али на раздаљини, одвојено од њих. Најближе смо се кретали једни уз друге кад смо радили цесту према Метајни. Како смо на рад полазили у групама, а сваку групу је пратио стражар, нисмо смјели ни помислити на било какво приближавање па чак ни какав потајни међусобни знак. Већ сам рекао како су с нама поступали стражари и какву су власт имали над нашим животима. Али оно како су се понашали према Србима, то прелази сваку могућност описа.

»На примјер, споменути командант – а они су сви за нас били команданти – онај што је, рекох, халуцинирао (по говору чини ми се да је био загрепчанин али нисам сигуран јер он није био дуго код нас) кад би се »досјетио« да су га два Србина »напали«, прије него би их стрељао морали су клекнути и онда их је поругама присиљавао да моле »иже јеси на небеси« и то је понављао и стално је викао »иже јеси, иже јеси«, допало му се клицање ових ријечи из црквеног православља. Он би им заправо вичући наређивао »хајде, иже јеси, иже јеси« а то се одмах знало што ће бити: пуцањ. Тако се убијало на раду, појединачно, тако се убијало пред пуним стројем Срба и Жидова. Поруге и пуцњеви«.

Свједок др Радан, који је као што смо видјели, прошао све ужасе логора СЛАНА – па су му и ужаси постали свакодевница – најтежим се оцјенама згража над положајем људи у српском логору:

»Логор Срба био је нешто најужасније што се може споменути и чему се може домислити. Ниједан Србин у било којој својој доби није смио стајати усправно. Морао је чучати да би га стражар могао ударити ногом у главу. Овдје у логору били су углавном лички сељаци, старци, дјечаци, оно што усташама није стигло измаћи бијегом. Били су изнурени већ и код доласка у логор, преслабљени, пребијени или стари, немоћни по себи. Било је непокретних. Судећи по одјећи, највећим дијелом то је била сиротиња.«

»Рапорт је био свакога дана, посебно код Срба. И ујутро и послије подне. Као да се икуд могло бјежати! Око нас је било пет караула а све чистина, ограђни жицом и осим караула, стражари који круже. Преко мора се не може, преко брда се нема куда ни сањати. А и властите снаге за било какву прилику бијега биле су преслабе да би издржале. Мало топлог, јело се само једном дневно, сама водица, а крух се разао на десет, дванаест дијелова. Не знам како су Срби могли издржати, али на раду, могу рећи, они су били бољи радници од нас. То је донекле разумљиво јер се од нас нитко прије није бавио физичким радом, а они су били углавном сељаци, вични и зато издржљиви. Али са онаквом храном и при онаквом поступку све издржати, то је ипак превише за могућност осипа.

»Стражари су и за нас и за њих били исти, тј. они који су и иначе били распоређивани по бункерима око логора. Од њих се узимало за пратњу при раду и они су остајали уз нас по читаве сате, дерали се, тукли, тероризирали, понижавали, гађали каменицама, играли се циљања, убијали.

Страница о СЛАНИ не може се затворити

О било чему да је говорио из стања у жидовском логору, др Радан одмах указује да је свака ова ствар у српском логору била још стравичнија.

За убијену дјецу, која су по санитетској комисији била есхумирана на Фурнажи, др Радан претпоставља да су српска дјеца јер су заједно с мајкама. Да ли су доведена из Метајне или су доведена директно па одмах побијена овдје, то је и за њега непознаница.

И по свједочењу Јосипа Балажа, који каже да је на СЛАНУ стигао с групом од око 500 заточеника – а да је исто толико или већи број затекао у српском логору крајем мјесеца српња (28. ВИИ) – закључити је, да се број у српском логору није много повећавао иако је људство трајно довожено све до посљедњих дана трајања овог логора.

Све те изречене бројке из стања у логору, веће или мање, записане на не увијек довољно ишчитаним али реалним индикаторима (осим оних 791 побројених на Форнажи, 20 на Карлобашком Малину, 2 код врела, 1 уз пристаниште и 52 на лијевој страни увале Суха, који су једини побројени), све те бројке казане су на крају мучног пута трагања, сада ево провјераване већ и по стоти пут и по сјећању већ старијих особа које се тог зла иначе нерадо присјећају.

Колико је жртава флуктуирало кроз логор?

Колико их је које нису ни стигле до логора?

То су данас још увијек два најтежа питања.

Бројке су – још једном понављам – речене по Радану и Балажу само о виђеном, дневно постојећем стању. За све оно што се с бројем људи збивало уоколо логора као и за неевидентирану флуктуацију кроз логор, немамо готово никаквих аутентичних изјава, јер нити један од овог дијела логора, од Срба, није се јавио жив.

За ближе потврде остају нам још једино изјаве самих кољача, који су нам доста рекли, али будимо сигурни, исто су толико сакрили надајући се да се многе ствари неће открити.

Упркос, дакле, оволиког потврђеног и необоривог материјалног доказа с којим смо покушали реконструисати овај монструозни феномен што се збио на пашком кршу, још увијек не можемо затворити страницу и остајемо дужници на тијесном путу трагања за стопама злочинаца.

Мјесто бројева дали смо читаоцу, колико смо максимално могли, слику једног стања из којег ће сватко разуман сам извући закључке и поуке.

Унапријед хвала свима онима који нас у даљњем трагању потпомогну.

Мучан разговор о повратку

Овдје смо – мој суговорник и ја, у присутности његове данашње жене, Стефаније, прелазили на разговоре о повратку, о којем би се некако рађе причало кад не би и у њему било једнако толико несреће колико и у поласку и при боравку на СЛАНИ.

»Посљедњих дана на раду се више није пазило што ће се радити. Наслућивали смо да се нешто збива, давали један другоме некакве знакове о промјенама које су нас чудиле. Радили смо на укуцавању нових жица око стубова, али без нарочитог тјерања. Говорити па ни дошаптавати се, нисмо се ипак усудили јер смо имали више него горка искуства. Увијек, било на раду или чак кад смо се недјељом прали и купали, стражар је био с нама и слушао што се говори. Кад се, на примјер, барака по ноћи била срушила и нас покопала под њом, онда смо ми међусобно разговарали, тада још са некаквом малом куражом да би, наиме, нетко од нас морао јавити нашима у Загреб да смо, ево, остали живи… То су слушали усташе и већ слиједећи дан је нестало оних који су о томе нешто гласније рекли. У будуће чак смо и у бараци шапутали, и то обичне измјене неке мисли, а нисмо заправо имали ни воље да о било чему разговарамо. Тек сада, у овим посљедњим данима коловоза као да смо нешто по њиховом понашању наслућивали, па смо ипак понешто шапнули, као у некој нади. Било је видљиво да је и код усташа понешто попустила дисциплина. Поред ступаца, док смо на њих прибијали жицу, стјешњени једно уз друго, прошаптали би по коју утјешну ријеч«.

»Као што сам већ рекао, са СЛАНЕ сам одведен око 20. VIII 1941. Но, могло је бити и рецимо 15. VIII, нисам сасвим сигуран јер сам тада већ губио појам о времену. Да сам послан право у Загреб, можда бих се сјећао датума.

Али прво су нас послали у Госпић, у двориште затвора, у ћелију затвора. Човјек више није знао што је дан што ноћ, што је реално што привид. Датум никако не могу утврдити. Само знам да сам за собом оставио становити број људи у логору који се никада нису јавили живи. Познавао сам их, посебно знам да су из масонске ложе из Загреба били овдје све старији људи. Били су живи до мог одласка. Ниједан није враћен у Загреб. Побили су их посљедњих дана, послије мојег одласка.«^[23]

Ослобођен због тзв. мијешаног брака

»Моја је жена била аријевка, са добрим везама. Разумљиво је да је усташе у Загребу добро поткупила. Неке усташе који су били утицајни да могу интервенирати у овом случају. Имала је упорности и среће. Само је њој успјело. Она се позвала на једну нову одредбу, закон, што ли је, који је Павелић морао донијети на притисак Ватикана, односно након интервенције папиног легата Марцонија. По том закону није се више смјело прогонити Жидове који су ожењени за католкињу. Те ме спасило, односно то је дало слободне руке интервенције онима који су били потплаћени.

Из СЛАНЕ преко Карлобага за Загреб враћен сам са још два логораша.. Један од њих био је инг. Брајковић, о коме сам већ говорио, а други је био један Карловчанин, не сјећам му се презимена, нити знам како, на основу чега је пуштен.

Тог сретног јутра на Слани, по нас је дошао Дијамантштајн и рекао нам нека узмемо све наше ствари. Од тада, па заправо све до куће – која неће бити тако близу – стално сам мислио да нас воде у смрт.

Усташки стражар одвео нас у Башку Слану, у порат, гдје је био један трабакул, један од оних који су нас овамо довозили. Морнари су били у цивилу са усташком капом на којој је било слово У. Овдје сам се начас понадао, тј. осјетио сам као неко охрабрење и то у једном моменту кад ми је морнар на броду понудио неколико цигарета. Знао сам да они нису усташе, да су они власници трабакула. Али искуство и с њима није било весело. Они су пљачкали заточенике једнако као и усташе. Можда не сви, али оне које сам ја осјетио нису се од њих разликовали. Ја сам се двапут возио с њима. Први пут из Карлобага према СЛАНИ кад су се показали као најобичнији пљачкаши, и сада, кад сам се враћао и кад више нису имали што опљачкати. Сада су ми понудили цигарете. Био сам захвалан за ово охрабрење.

У Карлобагу су нас стрпали као у неки затвор. Али и овдје нам се приближио неки домаћи човјек (или можда више њих, не сјећам се точно) и дотурили нам круха и печеног меса. Ту људску великодушност никада нисам заборавио.«

Деус еx мацхина

»Госпић, пункт за повратак, није улијевао никакву наду! Најмање вјерујем да би то било успјело према »прописима« и »законима«. У Госпићу, гдје су скупа са мном стигли, још др-а Белу Хохштетера, гинеколога из Загреба^[24] (мужа глумице Ервине Драгман) и једног Жидова из Сарајева презименом Финци. Он је требао преко Загреба бити пребачен за Сарајево. Стално нам је пјевао »Кад ја пођох на Бембашу«. Ову су двојицу довели до Јадовна. Нас су држали у затворском дворишту, вани. Ту смо и лежали. Уосталом, у дворишту је увијек било довољно људи, нових људи, да нисмо никада били сами. Доводили у углавном Србе. Некако, овдје се било надати да смо на пролазу и да чекају неку прилику да би нас послали напријед.

»Крај затвора био је и суд, судска зграда. У овој згради били су лоцирани талијански војници. Они су у двориште заточеницима бацали понешто круха или тако нешто. Усташе су то спрјечавали и тукли заточенике који су се машали за том храном. Међутим, тешко је гладнога натјерати да не полети за крухом.

У овом сам дворишту срео и групу комуниста. Ту су били и браћа Кавурићи. Стјепко је био ближи род моје жене и тако сам иначе, још у Загребу преко њега имао везе с комунистима. Звонко, архитект (отац данашње загребачке сликарице, Нивес) и брат му Ивица били су без ичега, а ја сам био дошао до неког хубертуса. Ту сам им оставио јер сам се надао слободи. Они су завршили врло трагично.

Овако, у дворишту остали смо око двадесетак дана, а онда су нас преселили у затворску ћелију. Овдје смо изгубили сваку наду. У ћелији су с нама била још два сељака, православци из Македоније. Не сјећам се како су они доспјели овамо.

Из ходника, у ћелију увијек су се надвиривали или усташки жандари или некакви полицајци, гледали у нас, можда су тражили да би неког препознали итд.

Сада се догађа мало чудо: на врата је стао некакав човјечуљак и гледао дуго у нас, особито у др Белу Хохштетера. Препали смо се на мртво. Чујете, сваке су ноћи тако долазили у ћелије усташе и вадили људе, водили их доље у приземље, млатили их, скакали по њима и враћали их натраг у ћелије полумртве. Сада овај гледа пут нас и чему да се надамо!

Наједном, овај се човјечуљак огласи и каже пут др Хохштетера, »Ја сам детектив Девчић, а ви сте др Бела Хохштетер, лијечник из Загреба. Ви сте у Загребу најбољи од свих лијечника и најбољи човјек. Ви сте лијечили моју жену и нисте ми узели ни динара«. Др Бела се прво препао, а онда је укопчао ствар, растумачио му да смо на путу за Загреб и да не знамо зашто нас већ нису пустили на слободу. Бела је ту употријебио сву своју окретност и комуникативност при оваквом случају и усташа је обећао да ће доћи сутра по нас. Знате, нисмо вјеровали јер усташа је лагао и кад је шутио. А и ја сам се сјетио да сам некада тог човјечуљка виђао по загребачких кафанама. Он је пролазио кроз кафане и продавао по столовима неке играчкице од гуме, мајмунчиће и слично, од тога је живио. Сада је био у цивилу али је имао усташку капу, и рекао нам да је детектив. И да би се показао моћан, он је заиста сутрадан дошао по нас, извео нас на вечеру и поручио јањетину. Кад смо се вратили у ћелију, добили смо такве прољеве да нам јањетина више није падала на памет. Али да није било њега, ми највјероватније не би били изашли. Овај је човјечуљак за нас направио све што је могао, а резултат се видио. Навече истога дана дошао је к нама у пратњи једнога стражара, покупио нас и с нама право на станицу. Уз пратњу тог истог стражара, неког сељачког младића, стигли смо у Загреб. Са станице овај нас повео у Војновићеву улицу гјде је био Жидовски одјел. Одавле смо пуштени кућама, Међутим, несретни Финци, како је требао бити пребачен у Сарајево, задржан је до сутра у затворској ћелији. Сутра је требало стрељати један број таоца. Како је он био убачен у ћелију гдје су били таоци, стријељан је скупа с њима«.

Потребан мали корак унатраг

И сам видљиви, материјални посао којег су у том кратком року од два мјесеца извели логораши свједочи да их је морало бити много. Овај физички посао вршили су само мушкарци, дакле, изузимамо жене и дјецу. Одваљивање великих громада камења, примитивним или готово никаквим другим средствима него голим рукама и преношење тог камена, више босо него обувено, по истом таквом суровом камењу до мјеста уградбе: изградити на тај начин онолико зидина, потпорњ; уравнати трасу од Башке Слане преко читаве СЛАНЕ па све до оног каменог, већ далеко одмаклог краја који ураштава у крајолик око брда на путу према Метајни; марање (сјечење) камена и клесање истога за управну зграду, за карауле, клесање двију битви у Сухој, копање бунара и латрина, дугачких опкопа за полагање на стотине убијених – нетко је копао, тко? – дорађивање обала у једној и другој ували; планирање и равнање постоља за бараке; вјечити транспорт материјала са бродова (и, по потреби, натраг); укопавање логорских стубова око оба логора посебно и окруживање истих са неколико редова бодљикаве жице; производња туцаника којим се равнало и простор логора и трасу и серпентинасте успоне до караула… Овдје одмах треба напоменути да је ефикасност рада исцрпљеног човјека морала бити на најнижем ступњу и да се, дакле, овако обилне радове могло извести само страшним новим исцрпљивањем већ исцрпљених до смрти. Али и додавањем нове снаге, новом бројношћу.

Још и сада, кад је већ од тог несретног пашког љета прошло готово пола стољећа, кад је зубу времена осало само оно најчвршће, најсолидније грађено, за свакога тко се загледа у овај необорив камени споменик – данас већ толико урастао у крајолик да је посао неизбрисив унаточ свим климатским суровостима – свакоме као и менни постаје очит овај закључак о бројности руку које су овдје уградиле своју властиту смрт.

Осим Јосипа Датковића, тада усташког стражара р. из Метајне, и других стражара и других свједока о броју нам изричито говори често спомињана заточеница, Нада Феуереиссен од чијих података не можемо далеко: »… У логору СЛАНА било нас је смјештено око 600 жена и 78 дјеце«. Нада то није сама записала. Нада је то испричала ономе који је записао. Највјеројатније да је Нада причала о СЛАНИ као логорском комплексу а није посебно рекла о одјељку СЛАНЕ, а у женском логору, Метајна – како то треба разумјети након испитивања др Радана који категорички тврди да у логору СЛАНА никада није видио нити једну заточеницу и нити једно дијете. Ни жидовске ни српске припадности. Тиме би била разријешена ова мала нечиткост, наоко, контрадикторност текста. У противном долази само оно рјешење, а то је, да су жене и дјеца посљедњих дана логора биле пресељене на подручје СЛАНЕ, чему се др Радан не противи, јер се зна кад су њега вратили са СЛАНЕ. То он није видио, ако је било.

Од свих ових 678 жена и дјеце којима би још требало прибројити само ону бројку од двадесетак техничара којима на челу као групи стоји Дијамантштајн, од свих њих скупа до Госпића остаје живо свега њих око 200 до 250, колико их је виђено на станици у Госпићу. Мушкарци (Жидови, двадесетак њих преко Јаске) стижу касније у Крапје, Јасеновац, а жене у Крушчицу код Травника. Гдје је остало и нестало оних четири сто тридесетак? Зна ли се? Вјеројатно тамо гдје и сви животи из српског логора, они који су дочекали дан хитне ликвидације логора као и они који су се кроз ова два мјесеца свакидашње отапали. Сви су они у нејасној бројци која се црни под именом ЗЛОЧИН.

Потражити непознате гробове

Сјевернозападно од Башке Слане пење се један усјек, више земљовит него сусједни терени. Од свега унаоколо, овај је терен најмеканији. Није ми докраја јасно(дакле, дјелује ми неувјерљиво) да усташе, са тог себи ближег, меканијег терена, полазе на клање својих жртава на доста далеку Фурнажу, а на којој је терен само донекле земљовит, свакако тврд и гдје су потребни ископи чак у камену; како то да се не укопавају овдје, гдје им је терен, рекло би се, приручан, близу, а уједно сасвим закриљен од евентуалног погледа са СЛАНЕ?Ђ

Из овог питања произлази ми нерашчишћен закључак: да је дио масовних жртава које су временом нестајале а не знам гдје су нестајале, могао бити покопаван овуда, дуж овог усјека, а кад више овдје није било мјеста, тада су се усташе одлучиле према Фурнажи и према Велебиту (Оштаријама, Јадовну и др.).

Не треба никако сметнути с ума ријечи злочинца Орешковића речене на саслушању већ 1942. године: »… у пијанству сам заједно с друговима силовао неке жидовске дјевојке, а онда смо их поубијали«. Убијали су кадгод су хтјели, гдје-год су хтјели али тако их и покапали гдјегод су стигли. Није им било тешко овамо их довлачити са Метајне, живе или већ мртве, покапати их овуда, а да то логораши СЛАНЕ нису ни осјетили. Читав терен СЛАНЕ и Фурнаже једно је велико јединствено гробље.

На фотографији талијанског поријекла из тих дана која приказује Суху, нацртане су двије стрјелице. Оне показују гробља која су талијани открили и забиљежили а која ми још нисмо сондирали. Др Стаззи у талијанском извјештају спомиње још једно гробље од око педесетак закопаних а што се поклапа са већ поменутим изјавама др Радана кад се присјећа како је нестала група од педесетак људи а не зна се камо (Ултра виолетно снимање из зрака, открило и, као и у Јасеновцу сваку локацију покопаних).

Пред логорашима, усташе су донекле скривали масовна убиства као и гробнице, али не увијек. Можда не и посљедњих дана! У листопаду или студеном 1941, кад сам са групом својих Пажана доспио на овај терен, посвуда, уз стазе, уз плаже, по брежуљцима и чак у самом логору била су видљива заравнања још свјеже земље. Да бисмо се увјерили да су то гробови, а не нешто друго, одлучили смо да једнога ископамо. Са мном су били присутни: Иван Фестини, Мадона:; Фабијан Огуић, Фабић; Анте Ракамарић, Белота; Ранко Фабијанић, Кабаница, Анте Фабијанић Парматијо, Шиме Шавар и др… Тек што смо разгрнули нешто земље, наишли смо на даску. Кад смо макли даску, испод ње била је још доста свјежа лешина високог мушкарца у подугачком плавом сакоу, слично морнарском. На ногама имао је искидане баканџе. Лешина је јако заударала а пухао је широко. Одмах смо ово прекрили земљом да се не шири каква болест. Још смо на два мјеста разгрнули свјеже земљане трагове али чим смо осјетили задах леша, одмах смо прекрили.

Земља која се овдје подигне, дуго још остаје тако видљива за свачије око, уоквирена каменом који је свуда уоколо. Ако је овакав земљани траг на равном простору, он може овакав остати готово вјековима јер га нема што пореметити. Али ако је овај ископ направљен на малко косијем терену, тада се нагле кише укопавају у рахлост коју је за собом оставило копање и вода са собом односи све па чак и мање камење, шкаљу, чак и мање металне предмете ако се овдје нађу.

Фурнажа данас

Управо разорни учинак извела је вода (већ је минуло 40 година!) са укопима на Фурнажи. Како су Талијани овдје прекопали гробове и извадили жртве, вода се није домогла само рахле земље односећи је на ниже (па донекле заравнала и пореметила праве контуре првотних ровова) него је односила собом и »ситниш« са стратишта. Од тог положаја до мора има неких тристо метара наглог успона (или наглог силаска). Сјећам се: кад сам се непосредно послије ослобођења пењао уз ову земљовиту вододерину која се уздужила правцем тог пентрања, сваких неколико корака наилазио сам на мале предмете догуране довле и до саме плаже на крају до које се доваља нагла вода и нестаје у пијеску. Одоздо до горе, од плаже до гробова и на самом мјесту покоља, сакупио сам тада шаку недогорелих људских коштица, понешто кашичица (ваљда дјечијих?) гумених петица марке »палма« дугмади са женских блузица; било је зубала и фрегмената од наочала, чешљева, укосница, фибула са каишева, цигаршпица од рашелке…

Талијани су спаљене кости са пепелом од ломача вјеројатно ипак малко прекрили земљом. Можда се то одржало негдје по страни трашеја? За нас, све је нестало осим поменуте шаке коштица које сам, више из пијетета него из било каквих тадашњих предвиђања музеја, узео собом скупа са овим другим мршавим избором предмета и придодао им неколико комадића бодљикаве жице из логора.

Касније је, једнако из пијетета, покушао нешто коштица сакупити мој пријатељ, који је код мене био у посјетама, др Радмило Томин, кирург из Београда. Ишао је трагом исте вододерине по којој сам и ја сакупљао десетак година раније. Нашао је врло мало, и укопао, а дио узео са собом у Београд.

Касније, још десетак а можда и више пута попео сам се том стазом (јужно од извора Малин) за коју тасашњи певозници свједоче да је била стаза за стратиште (а и логично је; ова је плажа – на коју су бродови могли пристајати – најближе гробљу). Никада више нисам ништа нашао. Ово не значи да се копањем дужином ње не би намјерили на који остатак. Међутим, на овај терен ја више и не полазим због сабирања предмета или сличног. Овај ме терен увијек изнова ваби ради импресије, ради провјере што све може залуђени човјек направити над човјеком! То је толико суров и једнако толико глух терен, пуста камена висораван, гдје само мисао о краткоћи и несврсиходности живота може падати на памет, гдје се чак свакодневна, уобичајена у друштву, позивања на неке регулације, творевине строја и граница, система, напросто фаталистички распадају као смијешне и сувишне, гдје се напросто претвараш у биће најтолерантније на земљи, човјек обједињен с каменим оштрацима под ногама и небом изнад главе; и као да ничег другог нема и не би требало бити! Ничег другог живог ту заиста нема осим по који пуж (овећи, камено сиви, од оточана називан »брдâр«) који самотан плази међу шкрапама.

Пред сам улазак ове књиге у штампу (у септембарској јесени 1988. год.) поново сам се залетио на Фурнажу крстарећи неколико сати, сам, у потрази за мјестима обиљеженим у талијанском документу који говори и гробовима према Карлобашком Малину (или Карлобашкој Фурнажи), дакле на другој, сјевероисточној страни оточног рта. Терен још суровији, са ког се сватко враћа преморен, са одлуком да се више никада онамо неће залијетати. Након цјелодневна обиласка свих дражица, удола, и проматрања водотоковних корита куда отјечу нагле кише, никакав закључак с обзиром на гробове нисам могао донијети: свака од уздужних, понешто земљаних накупина међу удолним камењаром може бити гроб (или гробље) (као што многа и јесу) али за који рећи да је управо то од оних давно претражених ако ниси опет, као давни (окупаторски) војник ударио пијуком? И је ли онај давни водич (вјеројатно Иво Билић Дује, тадашњи свјетионичар) који их је водио од јаме до јаме, опазио све гробове или и он, само оне, плитке, који су заударали, а даље, друге драге и гробове у њима нити је посјетио нити открио.

Читав терен Фурнаже, све до свјетионика требало би минуциозно испитати. Премало знамо, јер смо о искрцавањима логораша на плаже дуж овог рта добили изјаве само од бродара браће Маржић, а што су радили, тј. на која су мјеста и колико пута довозили они, бројни, остали бродари?

По данашњој процјени Шиме Брниног Маржића^[25] (који је за читаво то вријеме превозио са својим бродом »Св. Јосип« и који би нам требао бити највјеродостојнији свједок), незнану нам крајњу бројку допремљених на оток он пење на 15000 људи. Он је логично изводи из рачунања колико је сваки брод могао укрцати, урачунавши и то кад није био пут па чак и кад није био стално ангажиран. Просјек. Фреквенција комуницирања коју он памти, даје му сигурност у изјави о бројевима у које нерадо улазим. Од тога је велик дио остао баш на Фурнажи или у мору око ње. Фурнажу би данас могло прочитати само снимањем инфрацрвеним зракама.

Бројеви у изворима талијанских сурадника

Од свих нас, тадашњих становника Пага, који смо на основи неких увиђаја позвани да донекле кометентније свједочимо о броју жртава на СЛАНИ, чини ми се највјеродостојнијим, у само то вријеме писани документ Марка Паро Видолин, Кижа. Наиме, нажалост, као представник талијанских власти на Пагу у тим данима и њихов свакодневни сурадник, Кижо је с талијанским војним (и политичким) командама био уједно у контакту и приликом приватних разговора. Иако се Талијани програмски перфидно, наоко »нису мијешали« у поступке усташа на СЛАНИ, они су и те како жустро расправљали о томе и уносили то у своје политичке комбинације као могући поен за себе (посебно фашисти).

О томе сам више пута и сам као пријатељ Кижове породице разговорио са Кижом настојећи дознавати што ме је тада интересирало (Кижо је касније умро у усташком затвору у Загребу, ухапшен по усташама као наш сарадник послије 1943. год.).

Талијани су имали »приличну« обавештајну службу у овом обалном подручју, међу осталим и тзв. »Уффизио сигналазиони« и са више су страна били обавјештавани о транспортима депортираних. На основу само тих обавијести они су боље од свих нас на отоку и уопће на том приобалном подручју могли најприближније закључивати о бројевима. Округла бројка од 8 до 15.000, коју спомиње Кижо у писму тада капетану Виценту Массими (309. батаљон у Мошченицама), најближа је реалном прорачуну иако је распон од ниже до више цифре доста велик.

Цитат који се односи на спомињање бројке дословно гласи: … рачуна се да је било убијено и бачено у поноре преко 8.000 особа. Поврх тога, како се говори, убили су других 15.000 особа, те их бацили у море, привезавши им камен…«

У тим данима, на основи стравичних истинских прича које су се шапатом шириле кроз народ, Кижо може да претјерује, схватљиво је, али и не мора бити претјеривање! Он можда не казује изричито податке за сам логор СЛАНУ, он говори опћенито о злочину који се збива и овдје, на Пагу, и у околици (Јадовно, Госпић…), о ликвидацијама о којима ће се тек послије рата донекле моћи потврдити број и то на суженом простору, од Велебита до Пага, од Јадовна до Слане. Но, и ту, иако на ужем простору, никада точан број!

Не заборавимо да је Кижо био трговац, а да су трговци били и превозници Маржићи и да су као такви били и пријатељи с Кижом, тијесно с њим комуницирали. Кижо, као талијански обавјештајац, био је на извору свега онога што обитељи Маржић нису могле прешутјети ни код других а некмоли код пријатеља куће кога су у то вријем и те како могли требати. Кижо је, дакле, од њих сазнавао све што се тиче Слане па да и није имао других извора. А тим путем смо сазнавали и ми, њихови пријатељи.

У сваком случају свједочење овог човјека из ужег круга талијанске обавјештености у то вријеме, непобитан је доказ о великој бројности и о великом злочину који се одиграо на до тада мирном и питомом Пагу.

И још један доказ да су Талијани и те како добро знали што се тамо збива: Кижо није писао овај извјештај касније по времену, Писао га је од страха пред усташама (којих се као талијанаш бојао) у часу кад је сазнао да и у новим усташко-талијанским преговорима, који су управо тих дана закључени, Паг није припао (»мајци«) Италији, како су се Талијани надали! Дакле, писао га је у току рујна или почетком листопада 1941. год. са још врло свјежим или боље, најсвјежијим импресијама на усташко клање.

Танки бројеви враћених

Окружна комисија за ратне злочине за Хрватско приморје која се логором СЛАНА бави године 1947. тада још нема у рукама овај Кижов извјештај. Она се ослања на мишљење Окружне комисије за Лику која на основи својих увиђаја опрезно п р е т п о с т а в љ а да је на Паг кренуло најмање 6.000 заточеника па, ако је ова бројка из опреза и нижа од стварне, она ипак, нажалост по чињеницу, остаје унутар високих бројки несретника који су пошли овим путем смрти.

Податак о броју враћених са отока концем коловоза 1941. који податак наводи ова комисија – око четири стотине, Паг и Јадовно – за мене врло увјерљиво одговара стварности јер сам и сам нешто око толико особа видио на госпићком колодвору кад су их транспортирали у унутрашњост.

Преживјели заточеник др Радан наводи бројку од 200 до 250 враћених са Пага (Слана и Метајна) враћених до Госпића што потврђује цифру наведене комисије која (уз враћене из Јадовна) биљежи укупно око 400 заточеника.

Успут напомињем, одавле за Јасеновац послани су само мушкарци. Жене су преко Славонског Брода, Босанског Брода, Феса доспјеле у Крушицу крај Травника, одакле су некоје опет депортиране преко Лобор-града чак за Аусцхwитз. И јасно, нестале.

^[16] Православни благдан, Св. Илија.

^[17] Чамац.

^[18] То значи да је то при крају живота логора, а спомињу се и жене што је још један доказ о датуму. Једнако је чудно и ново што говори о магазину (складишту), гдје је? У логору, којем? Мора да је нека барачица крај грађене управне зграде на Сухи или једна од оних загонетних четворина сухозиданих у рушевних у продужењу Башке Слане. А туку их 300-400 м. од логора (Жидовског, каже) – до Башке Слане је мање; гдје, дакле? Можда на страни Карлобашке Фурнаже? Све је загонетно.

^[19] Један се је ипак, дакле, одупро, убио усташу и сам погинуо.

^[20] То је вјероватно била друга група или другом приликом. Поступак »одвођењем на рад« се понављао.

^[21] Тешки чекић, млат, маљ.

^[22] Пудић Драгутин, сатник, назван Парализа, судјеловао је у коначном ликвидирању Јасеновца. Међувремено боравио на психијатрији у Врапчу.

^[23] По свједочењу Златка Вајлера логор је могао трајати све до око 21. VIII

^[24] Др Бела Хохштетер: »… Ја сам концем јула отпуштен из логора (ч. Јадовна, оп. п.) и пребачен у затвор Госпић одакле сам требао бити враћен кући. У Госпићу сам био десетак дана у затвору, али будући да нисам био затвореник, пуштан сам чешће у град …« – изјављено 12. IV 1958. г. у Загребу – »Јеврејски музеј« Београд, бр. 1375.

^[25] Према разговору који сам с њиме повео у присутност Николе Бистричића 1987. год. у канцеларији СУБНОР-а Паг.

Везане вијести:

Данас, након 76 година, сјећа ли се ико покланих Срба из мјеста Трибањ Шибуљина?

И они су наши | Јадовно 1941.

Др Ото Радан, свједок који је преживио логор Слану | Јадовно …

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 11. јула 2010. године.