ТОТАЛНО ЛУДИЛО: Српска историја у уџбеницима за основну школу не може бити гора

Национални интерес сваке озбиљне државе jесте, пре свега, успешна и одговорна културна политика и квалитетно образовање деце. Нема ничег важниjег за будућност српског народа од демографске обнове, заштите културног наслеђа, очување националне свести и историjског памћења. У скорашњем тексту Слободана Антонића „Самомрзитељи“[1], имали смо прилике да прочитамо приказ лика и дела директора Народне библиотеке Сретена Угричића. Не само што jе у нашоj лепоj држави могуће да неко попут Сретена Угричића постане директор jедне од наjважниjих установа, тиме доказуjући да ова земља нема никакву културну нити образовну политику, већ су и уџбеници у служби дневнополитичких дешавања. Као што ћемо имати прилике да видимо, идеолошка злоупотреба младих пошиње од основне школе.

Албанци – староседеоци Балкана и дошљаци Срби

Претходних дана, помно сам ишчитавао и бележио занимљивости из уџбеника историjа за шести разред основне школе у издању Завода за уџбенике Београд. Аутор овог уџбеника Раде Михаљчић износи неке фрапантне тврдње. Након читања овог уџбеника, нисам више сигуран да познаjем српску средњовековну историjу. Може бити да само нисам довољно проучавао дела албанских и хрватских историчара. Наиме, у овом уџбенику коjи се бави историjом средњега века, могао сам да научим да „…подела друштва увек води и стварању државе коjа штити богати, владаjући слоj“[2]. Занимљива опаска. Након што сам ову значаjну лекциjу савладао, упознао сам се са староседеоцима Балкана – Албанцима. Након описа доласка Словена на Балкан и сукоба са староседеоцима аутор каже „…међутим, староседеоци коjи су живели заjедно и чиjа су насеља груписана у веће скупине нису словенизирани. Обичаjе, jезик, и друга народна обележjа сачували су Албанци. Део досељених Словена примио jе jезик и обичаjе Албанаца и стопио се с њима“.[3] Запањен овом констатациjом, сасвим случаjно сам пронашао обjашњење у првоj проширеноj верзиjи истог уџбеника, у реченици коjе нема у садашњоj: „Албанци воде порекло од староседелаца на Балканском полуострву, наjвероватниjе Илира, романизованих у мањоj мери. Са њима су се мешали стари Грци, Словени и други народи…“. [4]

После оваквог сазнања, нема смисла приговарати Албанцима на своjатању Косова и Метохиjе, српских манастира и културне баштине. Они су ионако балкански староседеоци, а Срби су узурпатори. Читаjте децо, учите српски ђаци, своjу историjу! Ви сте припадници дошљака и узурпатори албанске земље и све што доживљавате – доживљавате са разлогом. Албанци не узимаjу српску земљу, већ враћаjу своjу натраг. Ето, и то доживесмо од српског историчара коjи нашу децу учи средњовековноj историjи. Тврди човек да су Албанци потомци Илира, и тиме директно помаже њихове осваjачке походе и отимачину српске земље. Одавно jе утврђено да Албанци немаjу поморску и рибарску терминологиjу, чиме нам jе немачки лингвиста, академик, проф. др Густав Ваjганд (Г. Wеиганд, 1860–1930) доказао да Албанци нису Илири. Ово jе jедан од његових дванаест чувених аргумената коjи су преведени, обjављени и продискутовани (па и усвоjени) од стране свих светских признатих истраживача. Штавише, и од самих албанских трезвених научника, лингвиста, историчара и академика, као што су академик, проф. др. Еqрем Çабеj (1908-1980), др Ардиан Клоси, Ардиан Вехбиу, Фатос Љубоња и пуно других.

Без обзира на то што jе научни свет прихватио истину о пореклу Албанаца, албанске власти, подржане од стране квазинаучних теориjа, настављаjу да тврде да су пореклом Илири. Тиме су преплавили своjу литературу, почев од буквара, коjи стављаjу у руке своjоj деци од првог дана школе, па све до „научних“ студиjа и дисертациjа. Све то очигледно ниjе довољно поjединим српским академицима као што jе случаj са Радетом Михаљчићем. Кога брига за карту Европе из 814. године на коjоj се jасно види српска држава на Балкану и албанска коjа се граничи са Јермениjом и Азербеjџаном. Моjа непросвећена маленкост, недовољно заражена еврофанатизмом и регионалним духом сарадње и братства, не може да схвати овакву тврдњу у уџбенику за шести разред. Уколико сте помислили да jе то све, варате се. Након тога сам проширио своjа сазнања научивши да jе „ Стефан Немања освоjио Косово и краjеве северне Албаниjе“ [5]. Наравно, писац уџбеника jе могао рећи – краjеве данашње Албаниjе. Ништа од тога. Понадах се, у тренутку, да jе у питању случаjан превид. Постоjи jош jедан случаjан превид, коjи додуше, вероватно ниjе ауторова грешка, али показуjе стање духа људи коjи су учествовали у припреми овог уџбеника за штампу. У одељку „Историjа и легенда“, српски jунаци Топлица Милан и Косанчић Иван су, сасвим случаjно, заменили имена, те се наводи „ …њима jе предање придодало измишљене, неисториjске ликове као што су Југовићи и побратими Милоша Обилића, Иван Топлица и Милан Косанчић“. Као неко ко jе одрастао на косовском завету и српским епским песмама, не могу да разумем овакав превид (да не говоримо о сигурности са коjом аутор тврди да су ликови измишљени).

Након свега овога, био сам убеђен да читам дело из албанске историографиjе. Нажалост преварио сам се. Понадам се да ће се аутор исправити у одељку о османлиjским осваjањима, међутим: „После Маричке и Косовске битке, Турци су све више угрожавали албанске области“[6]. Након тога говори о jунаштву Ђорђа Кастриота Скендербега и ниjедном речjу не напомиње да jе Скендербег пореклом био Србин, нити долазак Албанаца на Балкан након слома арапске Сицилиjе.

„Македонски Словени“ и њихова национална самобитност

Уколико нисте знали – ваша деца знаjу.

Македонци су стари европски народ. Некада су се звали „Македонски Словени“ и међу првима су прихватили ћирилицу: „ …на Балканском полуострву ћирилицу су прихватили Срби,Македонски Словени и Бугари“.[7] Међутим, каже аутор, ћирилицу су, сем Срба, Македонаца и Бугара прихватили и људи коjи живе у „ Босни и приморским краjевима jугоисточно од Сплита“.[8] Ко ли би ти, непознати људи, могли бити? Да ли jе разумно претпоставити да су у питању били Срби? Не, не, то нипошто, бошњачки историчари у своjим уџбеницима уче децу да у средњем веку у Босни ниjе било Срба. Нећемо ваљда пропагирати великосрпску политику у уџбенику за историjу, ниjе европски од нас да исказуjемо претензиjе на суседне и приjатељске нам државе. Зато ћемо, како бисмо изгледали европеизовано и сорошевски, рећи да постоjе неки неидентификовани људи, ван границе данашње Србиjе, коjи су користили ћирилицу. Та формулациjа звучи модерно. Аутор jе оваj маневар искусно извео, и самим тим заслужуjе награду „Наjевропљанин“. Заслужни носилац овог престижног признања jе и Ивица Дачић. Аутор даље говори и о патњама и страдању „Македонских Словена“. Наиме, „после слома Бугарске, над Македонским Словенима успостављена jе византиjска власт. Нова управа изазвала jе незадовољство коjе jе прерасло у отпор… “[9]

О патњама „Македонских Словена“ говори и у одељку о српским средњовековним осваjањима: „ … Од Византиjе краљ Милутин jе освоjио Македониjу, у коjоj су живели Македонски Словени…“[10]

Такође, Душан Силни jе освоjио „већи део албанских краjева“[11]. Одмах се види да смо лидери у региону. Председник Тадић решава хрватско – словеначке спорове, а историчар Михаљчић разрешава велику енигму историjе и дневнополитичких збивања. Срби и Бугари су вршили претензиjе на македонску териториjу тероришући македонски народ (шта би са свим оним Србима у Македониjи коjи су се тако изjашњавали до 1945, они су изгледа, статистичка грешка) а Грци без разлога нападаjу Македонце за узурпациjу грчког имена и злоупотребу историjе. Дневнополитичка енигма. Управо jе то и суштина овог уџбеника – пропаганда у служби дневнополитичких збивања и потреба, корак напред ка „помирењу у региону“. Научио сам, такође, да jе Маричка битка била катастрофа македонске, а не српске државе и народа.[12] Македониjа jе, каже аутор, „ изгубила самосталност“.

Значи, наши преци су ослобађањем jужних српских краjева 1912 године у ствари извршили агресиjу на македонски народ. Боже, нисам имао представу да смо ми Срби народ осваjача. Што би рекао Брана Црнчевић, „ колико Србиjа треба да буде мала да не би била велика“.

На овом месту не могу а да не споменем неколико речи Данка Поповића из уста његовог jунака Милутина: „ Заузесмо ми Каjмакчалан, синовче. Прекрисмо га лешевима. Само коња шта jе остало да се распада на оним падинама… Добро, благо уjаку, а што ми онда љубисмо земљу?… Имадосмо ли ми нека друга посла него да по Македониjи гинемо? Јесу ли, благо уjаку, велим, jесу ли ти чиjа jе земља знали раниjе да jе њина? Ако jесу, што jе не осваjаше и ослобађаше, како се тек сад сетише чиjа jе?… – смеjе ми се у брк… Сви они пишу сад и говоре да смо ми отели Македониjу кад смо прешли преко Каjмакчалана. А jа, синовче, видим нас како љубимо земљу кад смо прешли на ову страну Каjмакчалана, па ми криво. Што jе нама било потребно да љубимо земљу Каjмакчалана па да се Македонци љуте на нас… Што да Македониjа буде за нас три пута гробница, па да нас чак и наши школовани људи каjмакчаланским аветима називаjу и да нас подругљиво зову Солунцима, ко да jе лако бити Солунац. Зашто се заборавља да jе и од оне шаке jада што jе са Халкидикиjа пошла као десеткована српска воjска до краjа изгинуло више од половине… Зашто да испаднемо смешни на краjу? “[13]

Закључак

Сваки народ покушава да у своjим уџбеницима „улепша“ историjске догађаjе и представи себе у бољем светлу, те често претера. Једино jе код нас немогуће очекивати бар минимум обjективности, бар минимум самопоштовања и поштовања историjске истине. Како изгледа концепциjа будуће регионалне сарадње у погледу заjедничке историjе и чињеница у уџбеницима, наjбоље можемо видети по публикациjи Сорошевог Фонда за отворено друштво Босне и Херцеговине „ Образовање у Босни и Херцеговини – чему учимо дjецу?“ [14]

Ту можемо пронаћи позитивне и негативне уџбеничке примере. Наравно, на основу процене Фонда. На пример, у критици уџбеника из Српског jезика и културе изражавања у Источном Сараjеву каже се: „ Већи део наведених примера односи се на имена везана за српску културу и историjу, нису присутни примери из културе и традициjе других конститутивних народа и не доминираjу примери везани за Босну и Херцеговину: „На пример: Улица српских владара, Улица бана Лазаревића, Улица Бранка Ћопића, Улица Немањина, Трг слободе, Трг жртава фашизма; Првомаjска улица, Његошева улица …На пример: Основна школа „Петар Кочић“, Филозофски факултет у Бањалуци, Народна библиотека Србиjе, Грађевинско предузеће „Рад“, Општина Требиње …“ “ [15]

Занимљив jе коментар на песму Алексе Шантића: „ Избор ове Шантићеве песме из целокупног песниковог стваралаштва говори о свесноj намери аутора уџбеника да кроз наставу књижевности пласира идеолошку поруку, чиjи jе примарни задатак – формирање националног бића. Песма jе, с обзиром на контекст, политичка, а будући да jе национално jасно одређена, и патриотска:

„МОЈА ОТАЏБИНА ….И свуда гдjе jе српска душа коjа, тамо jе мени отаџбина моjа, моj дом и моjе рођено огњиште. ““[16]

Тако изгледа наша срећна будућност на Балкану.

Да се вратимо на краjу уџбенику историjе. Сем поменутих тврдњи, на неколико места аутор даjе и непотребне и паушалне опаске, коjе су непримерене за jедан уџбеник историjе (независно од тога да ли су исправни или не). Тако, на пример, каже да jе папа Гргур сматрао да су „владари дужни да му љубе ноге“.

Шта бих у закључку могао рећи о овом уџбенику? Лично, плашим се да узмем у руке уџбеник за седми и осми разред основне школе, у коjима се говори о модерноj српскоj историjи. Из свега приложеног, jасно jе закључити у ком се правцу креће тумачење историjских догађаjа. Тужно jе користити уџбенике за децу у циљу промовисања идеолошких порука и дневне политике. Несрећа jе што jе оваj и овакав уџбеник издао Завод за уџбенике, установа коjа по правилу служи управо за одбрану ђака од пласирања лажи и полуистина и њиховом исправном образовању. Просто ме обузме туга када се сетим да сам се залагао за детаљну проверу садржаjа уџбеника коjе обjављуjу приватне издавачке куће, када овако изгледа ремек-дело Завода за уџбенике.

Имамо ли права да било шта очекуjемо од других када смо сами себи наjвећи неприjатељи? На краjу, наградно питање – шта мислите, какве ће ставове о српскоj држави и народу имати ова деца када порасту?
Милан Дамjанац,

[1] хттп://www.нспм.рс/полемике/самомрзитељи.хтмл
[2] Историjа, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 27
[3] Историjа, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 42
[4] хттп://www.ихтус.ус/ихтус/виеwтопиц.пхп?т=490
[5] Историjа, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 86
[6] Историjа, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 125
[7] Историjа, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 53
[8] Историjа, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 53
[9] Историjа, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 47
[10] Историjа, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 90
[11] Историjа, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 92
[12] Историjа, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 117
[13] Књига о Милутину, Данко Поповић, Књижевне новине, Београд, 1986, стр. 40,41
[14] хттп://www.сорос.орг. ба/доцс_образовање/2009/ анализа_садрзаjа_узбеника_националне_групе_предмета.пдф
[15] хттп://www.сорос.орг.ба /доцс_образовање /2009 /анализа_садрзаjа_узбеника_ националне_групе_предмета.пдф
[16] хттп://www.сорос.орг.ба /доцс_образовање/2009/ анализа_садрзаjа_узбеника_националне_групе_предмета.пдф

Извор: Intermagazin.rs

Везане виjести:

ДА ЛИ СУ МЛАДИ У ЗАБЛУДИ? – Нове генерациjе тврде да су и …

Mr Goran Latinović: Srednjovjekovna Bosna bez Srba (1) – Jadovno …

О хрватским уџбеницима историjе – Jadovno 1941.