Томић: Ипак су најбољи Срби увијек бранили Хрвате

Заувијек ћемо бити захвални Владимиру Беари и Данијелу Субашићу, двојици великих голмана који стоје као доказ како су нас Хрвате у повијести, кад све збројиш и одузмеш, ипак најбоље Срби бранили

Не улазећи у горке приче тко је кога бацао у крашке јаме, праведно би било признати да нека хрватска мјеста нису само хрватска, већ имају и талијанску повијест, културу, успомене, написао је Анте Томић у колумни за Јутарњи лист, коју преносимо у цјелини.

Друг Тито једном у седамдесетима дочекао Нову годину у Новом Саду и тада га упознали с Мирославом Антићем. “Ево”, кажу, “друже Тито, ово је наш песник Мирослав Антић, аутор поеме Војводина”, а друг Тито већ био старији човјек и од свега што су му рекли схватио само двије ријечи: “ауто” и “Војводина”. “Па како је, друже, у Ауто Војводини?” пита он Антића, а овај му спремно, ударнички одговори: “Одлично”, каже, “продајемо делове за Заставе, Фиате, Опеле, Мерцедесе, све живо, друже Тито, продајемо.” “Браво!” озари се друг Тито.

Изашао Антић након овога садржајног и живог дружења с Титом, а пред вратима га чекају покрајински функционери, локалне буџе, све дрхтећи од узнемирености. “Шта каже? Шта каже?” питају, а Антић им одговори: “Каже друг Тито: ‘Велики песник, само, мајку му, зашто још увек нема стан?’”

И тако је Мика Антић добио стан. Или је то барем прича коју је овај весељак волио причати кад би се циганска капела зауставила да окваси грла шприцером и крчма накратко утихнула.

У понедјељак сам се вратио из Војводине, из Мокрина, његовог родног мјеста код Кикинде, недалеко од границе с Румуњском. Цијеле сам дане неумјерено јео, а онда у сумрак назуо тенисице и истрчао с краја на крај овога богатог села, једном највећег у Југославији, дугим равним шором, уз бескрајан ред стабала шљива обијељених вапном. Сељаци су ми путем одмахивали с трактора и дрндавих бицикала, а из дворишта црни рудлави пси непријатељски лајали и бацали се на жицу просто ме желећи растргати својим слинавим очњацима.

О Мирославу Антићу сам нешто знао отприје, имам негдје на полици циганску збирку “Гарави сокак” и дјечју “Плави чуперак”, али тек прије неколико дана сам, на препоруку Банета Бркљача, власника Мокрин хоусеа, једног мјеста које прије смрти свакако морате видјети, открио поему “Војводина”, ону што је друг Тито није читао, каква је то величанствена, заносна завичајна лирика. Допустите, само шест стихова на самом крају:

Певај пијано рацки, маџарски, тотски, влашки,

македонски и лички преко далеких њива!

И тако до смака света, најтежа земљо моја,

са укусом мушкатла, крви, хлеба и саћа!

Од паорске сам лепоте, радости, псовки и зноја.

Раздрљи прслук и гутај! Ја ову здравицу плаћам!

И баш некако док сам читао ове стихове у Сјеверном Банату, из домовине је дошла вијест како је Антонио Тајани, предсједник Еуропског парламента, негдје викнуо: “Живјела талијанска Истра, живјела талијанска Далмација!”, и како су се сви на то нарогушили, предсједница, бранитељи, политички аналитичари, Милијан Бркић, Никола Грмоја, Иван Јаковчић и Давор Бернардић. Посљедњи је био особито страшан. Не желите бити у соби кад Давор Бернардић крене сијевати очима. Он је телекинетички феномен: од његовог гњева новинарски се микрофони свијају као увели тулипани.

И десница и љевица сложно је устала заштитити свети хрватски териториј од талијанских посезања. Све политичке снаге једногласно су залајале као пси низ сеоски шор. И то је ваљда у реду, вјерујем кад кажу да Тајани нема добре намјере, да је он талијански националист и дебил. Ако је пријатељ Андреја Пленковића, лако би могао бити дебил. Али, заправо, реченица: “Живјела талијанска Истра, живјела талијанска Далмација!” у неким другим околностима, из нечијих других уста, не мора бити погрешна. Мени свакако није погрешна.

Талијани су живјели у Трогиру, Задру, Ријеци, Бузету, Поречу, па и сад их још тамо има. Њихова је присутност на томе простору непорецива. Ако су и отишли, безброј је њихових трагова у језику, тањуру, пјесмама, испраним надгробним споменицима, окрхнутим каменим грбовима изнад улаза у ренесансне палаче. Талијанима дугујемо цесте, водовод и канализацију. Многи су ову земљу вољели као да им је рођена. Као што им је, уосталом, и била рођена. Не улазећи у расправу о праведности граница и горке приче тко је кога бацао у крашке јаме, праведно би било признати да нека хрватска мјеста нису само хрватска, већ имају и талијанску повијест и културу, своје талијанске успомене и душу.

Казат ћу нешто и зазорније, постоји и српска Далмација. Ако су их и запалили, раселили и оставили без струје, ту су једном била цијела села, стољећима су стајали православни манастири, с православних је цркава звонило звоно, били су таленти попут Симе Матавуља, Владана Деснице и Арсена Дедића. Заувијек ћемо бити захвални Владимиру Беари и Данијелу Субашићу, двојици великих голмана који стоје као доказ како су нас Хрвате у повијести, кад све збројиш и одузмеш, ипак најбоље Срби бранили.

Националисти би жељели да све буде једноставно и једнозначно, искључиво, али никад није тако. Наше земље имају многоструке идентитете, оне су укључиве, и турске, и швапске, и талијанске, и албанске, и циганске и тко би знао чије све не. Управо како Мирослав Антић надахнуто описује, у његовом равничарском завичају пијано пјевају и Раци, што је старо име за Србе, и Тоти, како су некад звали Хрвате, и Маџари, и Власи, и Личани и Македонци. За свакога је од њих, без обзира како се крсти, или ако се и не крсти, у Војводини било бијелога круха, и по један масни гусји батак, и туршије тако киселе да зуби од ње трну, и маковњаче и слаткога од дуња. Или је тако барем некад било, прије него је четнички крмак на фасади написао: “Кућа Војислава Шешеља”.

Након све крви и ужаса, спаљених села, силованих жена, уплакане сирочади на камионским приколицама и изрешетаних трупала у јарцима крај друмова, готово је невјеројатно како се нисмо уморили од лајања и режања на друге и другачије. Србин, Талијан, тко год, увијек кад нетко њихов с друге стране границе дрекне нешто дебилно, ми ћемо овдје бити већи дебили. Не можемо управо дочекати да се бацимо у наш топли националистички дрек, уздишући од ужитка као пензионерке у сумпорним топлицама. Премда бисмо, наравно, могли бити драги и добри, радије ћемо слушати најгоре међу нама. Више нам се свиђа кад смо џукеле.

Извор: ИН4С