Teorija zavere

Epilog incidenta na utakmici Srbija-Albanija je očekivan. Srpska reprezentacija je nagrađena, pa kažnjena. Ispada da su strane podjednako odgovorne. Šiptarski političari, igrači, ambasador i javnost učestvovali su u organizaciji i zloupotrebi incidenta na Partizanovom stadionu.

Šiptarski premijer i njegov brat pokazali su se kakvi zaista jesu – kao aktivni šovinisti. Srpski igrači trebalo je valjda da pobegnu kada su ih albanski aktivisti preobučeni u reprezentativce napali na stadionu. Srpska policija nije bila u stanju da zaustavi letilicu koja je mogla da ubije šefa države, ali je valjda trebalo da uspešno spreči sukob koji nije prerastao pojedinačne incidente. Kao i obično, u istoriji šiptarske borbe za državu, prvo su napali Škije sa leđa, a onda su junački pobegli i sakrili se tražeći međunarodnu pomoć. Zašto je reprezentacija Srbije kažnjena? Zato što nisu dovoljno umilno molili grupu šovinista u dresovima jedne nacionalne reprezentacije da otključa svačionicu?

Primer jedne fudbalske utkamice jasno ukazuje na model. U fudbalu nema Srebrenice, Miloševića, Pavelića, Hitlera… Nema strasti ni istorijskog opterećenja, tumačenja i generacija koje su rođene nevine i nezaslužne, a nasledile su krivicu ili pobedu…
Utakmica Srbija-Albanija pokazala je bolesnu i strašnu mržnju koju prema Srbiji i srpskom narodu gaji nekoliko evropskih država. Pošto savremeni svet funkcioniše po sistemu sporazuma velikih sila – ono što Srbiji, ili bilo kojoj drugoj evropskoj državi, misle Nemačka i SAD to joj i sleduje. Nekada, kada je Ruska Federacija bila slabija nego što je danas, a svet se nije osvedočio o globalnom neuspehu SAD i EU, naš je položaj bio daleko teži. Nisu Srbi ni prvi ni poslednji narod kome je učinjena nepravda. Nisu Srbi nažalost poslednji narod na svetu koji je grešio, čije su vojske činile zločine, koji je na vlasti imao tirane… Nije to problem, od ratova je prošlo dvadesetak godina, vidimo ishode. Jasno je ko je bio najveća žrtva rata na Kosovu. Čiji je narod nestao, stradao trostruko iznad udela u stanovništvu, rušen dvostruko iznad procenta u vlasništvu ukupnog broja građevina , izgubio državu, slobodu… I sada … kada su zahvaljujući našim slabostima silnici iz SAD i EU pokupovali našu političku elitu i pokazali da za 26% uvečanja penzija (ukupan iznos ćemo sada i da vratimo) narodna većina može da napusti svoju svetu zemlju i na izborima glasa za šta god u Berlinu, Briselu ili Vašingtonu žele… Sada je bilo potebno i ovo fudbalsko poniženje.
Nepravda boli. Ali najbolnije je licemreno gaženje ideala istine i slobode. Očekuju od nas da zajedno sa decom hrvatskih ustaša slavimo izgon srpskog naroda iz Krajine. Očekuju da se poklonimo senima srebreničkih žrtava, a nisu u stanju da osude čoveka za koga njegovi sunarodnici tvrde da je neku godinu ranije na istom mestu živom Srbinu izvadio oči… Taj isti je pobegao od naroda koji je prepustio srpskim ubicama, a danas od Srbije traži penziju i u svojoj bedi unesrećenim sunarodnicima predstavlja kako joj time naplaćuje odštetu. Treba li da trpimo novosadsku zamlatu, koja se svake godine igra regionalnog pomiritelja sa hrvatskim šovinistom, koji se pak hvalio kako mu je zadatak bio da uništi našu jugoslovensku domovinu? Hoćemo li i dalje da čitamo u Politici da je „veliki“ nemački istoričar koji tvrdi da su Srbi predoređeni silovatelji zato što su živeli u porodičnim zadrugama (za razliku biće od drugih balkanskih naroda). Kako bi bilo da se Holanđani malo više bave nekažnjenim i neobeštećenim masakrima indonežanske sirotinje koju je skrivila njihova kolonijalna vojska, nego što dokonaju oko Srebrenice u kojoj, kada je trebalo biti principijelan i hrabar, nisu pokazali ništa više osim nesposobnosti i kukavičuka?
Može li svet biti kriv, a jedan mali narod opterećen nedostacima i prepun mana ispravan? U regionu Srbi imaju prijatelja i neprijatelja koliko i bilo koji drugi balkanski narod. Uzmimo naprimer Crnogorce, našu bivšu braću i prijatelje… Koliko bi oni imali prijatelja u regionu i u svetu da nema Srba? Jako mnogo – ovako imaju samo nas.
Od 1989. mi preživaljavamo „savršenu oluju“. Jedan svet građen tristotine godina tada je propao sa komunizmom. Ideolozi „kraja istorije“ tada su u srpstvu pronašli „ventil“. Jedan narod na granici svetova, lišen zaštitnika, uljuljkan u propalim snovima jugoslovenstva i socijalizma, trebalo je tada da prihvati sudbinu koju mu je nametao kompromis njegovih istorijskih neprijatelja – da se saglasi sa obespravljivanjem i asimilacijom 50% svog naroda (svuda osim u predkumanovskoj Srbiji), trebalo je da prihvatimo da budemo zona kompromisa u EU jedva pomirenih nacionalizama i frustriranih imperijalizama – samo nad nama bila bi istovremeno dozvoljena krstaška mržnja katoličke crkve, protestantska rusofobija, prosvetiteljska frustracija vizantijskom i ruskom evropskom drugošću, marksistička fantazma o kontrarevolucionarnim narodima, fašistički pogled na slovenstvo, postmoderna ljutnja zato što nacija ne samo da nije odumrla već je procvetala…
Mi smo probali ekstremne odgovore. Suprotstavljali smo se u vreme Miloševića, ali je njegov režim bio nedemokratski, nije sudio zločince, voleo je da krade i nije osećao odgovornost… Pokušali smo da popustimo – u vreme Tadića i Vučića, ali smo istovremeno povećavali nezarađene plate i potrošene penzije i zaduživali se kod onih koji nam nisu želeli dobro.
Sada je vreme za otrežnjenje. Bilo je naroda koji su bili u težem položaju. Jevreji, recimo. Naša je slabost i uzrok propasti, upravo činjenica da nismo spremni da sledimo primerima politike jevrejskog naroda i države Izrael.

Piše: Čedomir Antić

(Napredni klub)

Izvor: Intermagazin.rs

Vezane vijesti:

PAŠANSKI: ALBANIJA OBJAVILA SPECIJALNI RAT BEOGRADU

Velika Albanija – Od Ise do Hašima

Oktobar 14-ti, Srbija. Dan kada je Nacističku zastavu zaštitila FIFA i američki pasoš

ČEDOMIR ANTIĆ: Ćirilica – Jadovno 1941.