ustaše Архиве - Страница 15 од 113 - Јадовно 1941.

ДРАКУЛИЋ: НЕ СМИЈЕМО ДОЗВОЛИТИ ДА СЕ МИНИМАЛИЗУЈЕ СУЂЕЊЕ ЗА „ОЛУЈУ“ И ПЕТРОВАЧКУ ЦЕСТУ

28. март 2025.

Хрватска ће урадити све да минимализује суђење у одсуству четворици хрватских војних пилота за ракетирање српске избјегличке колоне на Петровачкој цести 7. и 8. августа у акцији „Олуја“, рекла је Срни сценариста Наташа Дракулић, која данас у Београду присуствује почетку овог процеса. „О томе довољно говори чињеница да никада нису ни дали имена пилота који су ракетирали избјегличку колону. То не смијемо дозволити“, истакла је Дракулићева, која је у августу 1995. године била у избјегличкој колони Срба на Петровачкој цести. Она је нагласила да се овај злочин не смије заборавити. Дракулићева је навела да је сваки пилот могао из авиона са те висине да види ко се повлачи, да су

Да ли је Србија помогла СССР-у 27. марта 1941. године?

28. март 2025.

„Борба против фашизма и у Совјетском Савезу и у Југославији била је заједнички циљ. Јединство у борби је у ствари узајмна помоћ. А српске жртве, посебно цивилне, уграђене су и у коначну победу СССР“, каже историчар Момчило Павловић. Годишњица пуча и демонстрација на којима је речено „не“ Тројном пакту 27. марта 1941. године је догађај који је био и остао предмет полемика међу историчарима, не само у Србији, него и у свету. Тога дана група високих официра Југословенске војске, на челу са бригадним генералом војног ваздухопловства Боривојем Мирковићем, извела је војни пуч, збацивши са власти трочлано краљевско намесништво, које су чинили кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић, и др Иво

Страдање какво се не памти, догодило се у Подрињу на Младенце, 22. марта 1942. године

25. март 2025.

Дозволити да нам се понавља оно што се десило 1942. годинe, био би смртни гриjех. Хаџи Бранко Никитовић Часни Оци, поштована сабраћо, потомци и поштоваоци српских жртава у ратовима 20 виjека, драги учесници овог првог Сабрања помаже Вам Бог. Не могу а да нас на самом почетку не подсjетим на риjечи Професоке др. Смиље Аврамов коjа каже: “ Виjек коjи jе иза нас, хх виjек, био jе виjек величанствених успjеха српског народа. На воjном пољу побjеде српске воjске слављене су широм Европе. На научном пољу великани српске науке: Пупин, Тесла, Миланковић ударили су темеље савремене технолошке револуциjе. Мудре риjечи српских државника с краjа 19. и почетком 20. виjека ушле су

Стево Лапчевић: НЕКОЛИКО РЕДАКА О МИТРОВЧАНИМА УБИЈЕНИМ У ЈАДОВНУ

20. март 2025.

Ове године, Сремска Митровица и Музеј Срема обележиће 82 године од страдања Срба Срема у лето 1942, страдања чије је ђурђевданско одвођење најистакнутијих националних радника у Јадовно било само увертира. Након што је 10. априла 1941. проглашена НДХ, а након што је три дана касније у Сремкој Митровици формирана нова власт на чијем челу ће се, уз неколицину предратних заклетих усташа наћи и комплетно руководство предратног ХСС-а (предвођени адвокатом др Петром Гвоздићем), почело се са формирањем усташке организације. Врло брзо, град на Сави добио је свој усташки Табор и Логор, као и своју 16. Усташку (припремну) бојну. Из свих јавних служби протерују се Срби, забрањује се употреба ћирилице, укидају се

Ми што нас Вукашинове очи боле..

20. март 2025.

Ми, зањихани, јадовничком успаванком из суза бакиних. Јадовничани,Ми што нас воде,очи ископане.Вукашинове,Херцеговачке,Kлепачке,Наше свете, предачке. Ми који од рођења,радимо свој посао,носећи претке из јама. Зањихани, јадовничком успаванком из суза бакиних. Оном скривалицом, са руба црне мараме.Неостављајући Вукашинове речи по страни,јер смо његову страну рођењем изабрали. И не носимо ми Вукашинову икону. Све нас, он носи у вечност.његовим трагом, никад бестрагом. Заборавом. Никад нечовештвом, мржњом и мраком. Ми уткани у девојачке плетенице,Што коло испред цркве за славу не заиграше.Ми што нас Вукашинове очиболе, што смо старији, све јаче. И ја не знам дал` да јецам, ридам ил` плачем, што живех у времену у ком очи ваде мачем, са именом Народа мог. Аутор:

Логоровање у Јастребарском

16. март 2025.

Учестало негирање усташких логора, поготову дјечјих, отвара ране ријетких преживјелих жртава: ‘Већ годинама тешко дишем. Срце ми свако мало трокира, но ништа ме не боли као поздрав ‘За дом спремни’. У раном ме дјетињству тај злокобни урлик будио у Старој Градишци и Јастребарском’, каже Никола Релић (88) Славског Поља. У посљедње се вријеме све чешће у јавности пласира теза да су усташки логори, посебице дечји, били заправо ‘хумана прихватилишта’: далеко се у том ревизионизму отишло на скупу који је под кровом Хрватског института за повијест у Загребу организирало Хрватско културно вијеће под називом ‘Истина и монструозне лажи о дјечјем дому за ратну сирочад у Јастребарском од 1941. до 1945.’. На

Завет и исповест

16. март 2025.

Узрастање без завета, мора створити слабе, перверзне и користољубиве људе. Нарцисе и егоцентрике. Често потпуно поремећене. Пише: Мирослав Пушоња Налетех синоћ на интервју са академиком Јованом Јовом Рашковићем. У том разговору пред свануће политичких па потом ратних сукоба, Јова рече да смо у једном периоду времена живели изнад наших могућности (страни кредити о којима се није причало пре осамдесетих), да смо зборили изнад наше памети (идеолошко слепило за стварни свет у нама и око нас) и да смо одлучивали изнад наших знања (органи самоуправљања). То нас је довело до стања свести да нам нема равних, и да ништа не треба мењати. У том сјајном интервјуу Јова још рече да је

Кореница – Храм Св. Архангела Михаила и Гаврила

Покољ српског народа у селу Хомољац, код Коренице

15. март 2025.

Покољ српског народа у селу Хомољац, недалеко од Коренице почињен је 14. марта 1945. године, када се већ приближавао крај рата. У том безумног покољу Хрвати су побили и запалили 45 житеља овог малог српског села. Из кућа Лалића побијено је 37 душа, а из Пањковића шест. Побијени су Раде Паравина и Пера Станић. Тако је у ватри изгорјела читава породица Милоша Лалића. Поред Милоша, изгорјели су и његова жена, три сина: Мане, рођен 1932, Милан 1928, Стојан 1934. и двије кћери: Мара, рођена 1932. и Милица 1938.године. На списку жртава фашистичког терора налази се и име Милене Лалић, која је рођена 1944. године. Везане вијести: МИЛЕНА

Неизмишљена прича о њој

14. март 2025.

Сањала сам је ноћас. Онакву какву је не памтим. Каква је можда била некада давно, бар деценију и по пре мог рођења. Насмејана, а црне очи играју, гологлава, са пуштеном плетеницом преко леђа. Нигде њене црне мараме… Гледа ме и не говори. Само се смеје и маше, а као да лебди изнад поља. Да ли њеног, Ливањског, или нашег сремачког? Биће да је Ливањско. Биће да је отишла тамо на бесмртним крилима, да настави у вечности са онима које су јој узели на земљи. Како се таква бол може издржати? Где се скрива та снага којом твоје тело и душа поднесу толики губитак? Мужа, свекрве, браће, девера, сестара, снаха, синоваца,

ЗАДАХ ЉУДСКИХ ТЕЛА КОЈА ГОРЕ И ДАНАС ОСЕЋАМ У НОЗДРВАМА

14. март 2025.

Потресна исповест Влајка Каурина који је као дечак био заточеник логора Јасеновац. „ОД Јасеновца почињем да памтим. Од патње човек брзо сазри. Страшни призори. После рата, желео сам да причам и причао сам о Јасеновцу, али није имао ко да слуша…“ – Задах људских тела која горе у пећима Јасеновца и данас осећам у ноздрвама. Ноћу ме посећују јасеновачке слике. Жицом ограђена ливада на којој жене, деца, стари и немоћни чупају и једу траву и пију гадну воду из црних локви. Призори људи наслаганих унакрст као дрва, чије груди усташе пробијају ћускијама. Тела како висе као неки страшни плодови на тополи ужаса у Градини и лешева у Сави. Овако говори Влајко

ПОКРШТАВАЊЕ СРБА ВАТИКАН ЗАБЕЛЕЖИО У 390 ДОКУМЕНАТА: Списи о унијаћењу Срба угледали светло дана захваљујући САНУ и Архиву Војводине

14. март 2025.

Петог децембра 1621. лета Господњег римокатолички свештеник Пасквалин извештава у писму Ватикану да је крстио Николу Копчића „муслимана из Босне“, старог 17 година, а 25.октобра 1623. скадарски бискуп Доминик Андриаши шаље „радосну обавест“ Светој столици да је превео у римокатоличку веру 305 православаца. Пише: Јованка Симић Ово су само прва два од укупно 390 ватиканских докумената о преверавању (унијаћењу) српског народа у 17. веку на простору Далмације, Херцеговине, Босне, Црне Горе и Србије које је угледни српски архивиста Марко Јачов (Бенковац, 1949. – Кастел Гандолфо код Рима, 8. јануар 2022) у Ватикану пронашао и потом сабрао у књигу „Списи конгрегације за пропаганду вере у Риму о Србима 1622-1644.“ Књига докумената

У мјесту Вршани код Бијељине 16. марта 1944. припадници злогласне Ханџар дивизије убили 82 мјештана

12. март 2025.

Припадници 13. Ханџар дивизије, 16. марта 1944. године на звјерски начин побили су 82 Срба, мјештана Вршана, међу којима је било и 16 дјеце. Ханџар дивизијa je била продужена рука хитлеровске солдатеске, која је починила страшне злочине не само у Вршанима, него и у другим околним насељима и шире. Она је била формирана у највећем броју од муслимана, који су на овим просторима починили страшне злочине и остали некажњени. Мјештани Вршана кажу да је 16. марта 1944. побијено десет чланова породице Аћимовић, која данас нема ниједног потомка, као и свештеник Лјубомир Свитлић, његове двије кћерке, супруга и син у дворишту цркве, у близини које је подигнут споменик свим жртвама овог

Оливера Шекуларац: Само се обелели врхови Велебита сећају шта су све видели

12. март 2025.

О овом истинитом догађају није снимљен филм, одиграна позоришна представа, није ово прича за игроказ. Ја записах, а прочитаће неки фини људи и сетити се да је за дела потребна вера. Једна сјајна дама, коју наравно чудним путем упознах у бањи Јунаковић, даром ми одговори на моју пажњу. Дар, као и она није обичан, Шербеџијин концерт у Новом Саду, а ту је и оно битније: „Водим те да упознаш моју мајку…“. Никад не трагам, људи који имају додир са мојим прецима и крајем сами ми дођу. Има ко све већ уређује, то душа препозна. Одлазимо Љиљана и ја код њене непокретне мајке Милице Љутице. А те очи, то достојанство једне

Ђурђица Драгаш: ХЕРЦЕГОВИНА

11. март 2025.

Немогуће је остати нем… кад је упознаш… Пустим пољем расуло се небо .Сиви камен к сунцу погледао.Танка травка ветром заплакала.Гола грана тужбалицу запевала. Два голуба над јамом Корићкомукрстила крила.Животом се смрти осветила.Окно црно светлом обасјала. Херцеговина ме по срцу препозналаНа рану ми смиље привила.Небо ми брижна даровала. Херцеговина ме каменом заклела.Сестринским оком помиловала. Сурова и милна,Шкрта и благодатна.Земља сунца и суза.Стамена мајка широког скута. Од истог аутора: Колумнисти / пријатељи – Ђурђица Драгаш

ЦИПЕЛИЦЕ

10. март 2025.

– О, Мирко, очи моје, потерајде то ја’ње у појату и дођидер баби да се спремимо за пут… Потеци, по’итај, немамо васдуги дан прид собом. Немој да те јопе морам дозивати… – дозивала је Сава свог унука који се играо са јагњетом. Мирко није напунио ни четврту годину. Мати га је, пре осам дана, довела ту код својих док се не рашчисти гужва тамо у њиховој кући, у селу преко поља. Кућа им се за два дана напунила рођацима. Стисли се сви под један кров. Избегли они, ти рођаци, пред ратном несрећом, да склоне главу за прво време док не виде сви заједно како ће ко и где даље живети,