arrow up
Ж | Ž
Ж | Ž

Ако заборавим тебе Јадовно, нека ме заборави десница моја.

Не постоји овоземаљска заповијест, нити закон који може да нас одвоји од завјета који смо дужни да испунимо према нашим претцима. Да њихова жртва не остане заборављена, остаје дужност нама и нашој дјеци, јер какав им примјер дамо у односу према претходницима својим, тако ће се односити и према нама наши насљедници, ма како окончали свој овоземаљски пут. Ако заборавимо на страх и пригрлимо љубав, онда ћемо без бојазни корачати напред и испуњавати задаћу, и љубав према њима ће нас охрабривати да не клонемо док задаћу не испунимо. Љубављу и незаборавом покидаћемо печате тајни и скривених злодјела са гробова њихових, а правда васкрснути мора. Истина и правда надвладаће лаж и

Дођите до Шаранове јаме у суботу 21. јуна 2025, јер нисмо заборавили

Са благословом Његовог Преосвештенства, Eпископа горњокарловачког г. Герасима, поводом осамдесет и четврте годишњице од почетка Покоља, молитвеним сјећањем на мученике пострадале на Јадовну, биће обиљежен „Дан сјећања на Јадовно 1941 – 2025.“, Без обзира што се ово стратиште данас налази ван граница Србије и Српске, сматрамо нашом дужношћу да његујемо културу сјећања и памћења на наше страдалнике, без обзира гдје су пострадали. Стазом Јадовничком; ФОТО: Јадовно 1941. / Никола Зајц У суботу 21. јуна 2025, над Шарановом јамом на Велебиту, шеснаесту годину за редом, са почетком у 11 часова, биће служен парастос за не мање од 38.000 православних Срба, побијених у комплексу логора смрти НДХ, Госпић – Јадовно – Паг у

Житије Свештеномученика Саве, Епископа горњокарловачког

Надбискуп Алојзије Степинац отворено је рекао владици да мора да напусти „хрватски“ Карловац, иначе ће бити ликвидиран. На то му је владика одговорио „Главу дајем, али свој народ не остављам“! Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 30. јуна 2016. године. Oвај смирени и скромни, испуњен многим врлинама, епископ Цркве, рођен је 6. јула 1884. године у Молу од благочестивих и побожних родитеља Стефана и Јелисавете Трлајић. На светом крштењу добио је име Светозар. Основно образовање стекао је у родном месту, а велику класичну гимназију и богословију завршио је у Сремским Карловцима. Као даровит и вредан ученик показао се и током студија, са највишим

Немања Девић: Логор НДХ Земун, једно од најстрашнијих места ужаса и смрти на територији данашње српске престонице

Стереотип који опстаје до данашњих дана (просто је нејасно како и зашто, вероватно добрим делом нашом инертношћу) је да је логор на Старом сајмишту био само јеврејски логор и да су жртве готово искључиво јеврејске.

У петак 20. јуна у 15 часова, у Карловцу промоција књиге Ђурђице Драгаш Вуковљак „Јер ми смо иста крв“

Са благословом Његовог преосвештенства, господина Герасима, промоција ће бити одржана у црквеној сали у порти Саборног храма Св. Оца Николаја. Ријеч је о првој пјесничкој збирци коју чине стихови пуни сјете и туге, а коју Ђурђица посвећује свим невиним жртвама Покоља. Ђурђица Драгаш Вуковљак је уредницa привредно-политичке рубрике Првог програма Радио Београда. Иако се дуго бави писањем а њени текстови и пјесме су објављивани на сајту и друштвеним мрежама удружења грађана „Јадовно 1941.“ и РТС-a, до сада није објавила књигу. Збирка пјесама Јер… ми смо иста крв њен је књижевни првенац. О поезији и књижевном изразу говориће Гордана Достанић из удружења Огњена Марија Ливањска из Београда, а о инспирацији за ову збирку говориће Момчило Мирић, предсједник удружења

Свједочанство о злочинима у госпићкој казниони 1941.

Убиjали су свакодневно, одвозили на Велебит и тако убиjали над безданим jамама. Готово колико су их дневно одвозили из Госпића на Велебит, толико су довозили нових заточеника. Своjу изjаву о хапшењу и убиjању Срба у госпићкоj казнионици Окружног суда у Госпићу и логору Јадовно на Велебиту дао jе Анте Антуновић из Мушалука, у Госпићу 6. jула 1952. године.“ За вриjеме Југославиjе био сам стражар код Централног затвора Окружног суда у Госпићу. Ту сам остао и успоставом Независне Државе Хрватске, све до 1943. године. Мjесто дотадашњег управитеља затвора Нике Рукавине заузео jе 1941. године Миjо Старачек, приjатељ по идеjама Јурице Фрковића, само мало касниjе Великог жупана за Велику жупу Гацка и Лика са сjедиштем у Госпићу. Одмах jош у априлу услиjедило

Ме­шта­ни уре­ди­ли за­по­ста­вље­ни спо­ме­ник и гроб­ни­цу

Ком­плекс па­лим бор­ци­ма и стра­да­лим ци­ви­ли­ма из­гра­ђен 1961. ло­ше је одр­жа­ван, а по­след­њих де­це­ни­ја пот­пу­но за­пу­штен Спе­ци­јал­но за „По­ли­ти­ку” – Милан Пилиповић Но­ви Град – Го­ди­на­ма за­пу­штен спо­ме­ник и ма­сов­на гроб­ни­ца бор­ци­ма у Дру­гом свет­ском ра­ту, ве­ћи­ном ру­да­ри­ма и жр­тва­ма фа­ши­зма из Ље­шља­на и су­сед­них пот­ко­зар­ских се­ла, очи­сти­ли су Ма­рио и Ми­лић Бун­да­ло из Де­ве­та­ка и Мир­ко Је­ли­са­вац из Ље­шља­на. Њих тро­ји­ца од­лу­чи­ли су да, овом ак­ци­јом, ода­ју по­част бор­ци­ма и дру­гим жр­тва­ма за сло­бо­ду сво­га кра­ја. „Спо­ме­ник и гроб­ни­ца, где смо не­ка­да до­ла­зи­ли на пра­зни­ке и не­де­љом по­ла­га­ли цве­ће и ода­ва­ли по­част на­шим пре­ци­ма, био је из­гу­бљен у шу­ми. Ни­је се мо­гло до ње­га. Но­ве ге­не­ра­ци­је из срп­ских, стра­дал­нич­ких се­ла,

Покољ Срба у личком селу Расоја-Гњатовићи 11/12. jуна 1941.

Одмах након говора доглавника Миле Будака у Ловинцу, усташе су починиле Покољ над Србима села Расоjа – Гњатовићи. Расоjа – село Гњатовића, налази се jугозападно од Ловинца, котар Грачац. Ово српско село, три пута jе било поприште усташког погрома. Први погром jе извршен 11/12. jуна, да би усташе злочине поновиле 29. jула и 02. августа 1941. године. У Ловинац jе 10. jуна 1941. године дошао Павелићев доглавник, злогласни Миле Будак из села Св. Рок, на састанак свих усташких присталица заказан за 11. jун. Говорећи о чистоћи хрватске нациjе и положаjу Срба у Хрватскоj, Будак jе изjавио: „ Што се Срба тиче, ниjе доста дрво посjећи, треба му и жиле ишчупати.“ Када су

Бездане јаме стратишта логора Јадовно – Књига Јадовно 1.

Логор Јадовно и његови помоћни логори били су смјештени у предјелима Велебита, богатим безданим јамама, карактеристичним за крашке области. Од почетка маја па до краја августа 1941. године, те су провалије претворене у масовне гробнице Срба и Јевреја. Шаранова јама на Велебиту; ФОТО: Душан Басташић, Мај 2006. Многобројни проблеми отежавају истраживања ових јама, у које је бачено на хиљаде невиних људи. Њиховим истраживањем се заправо нико није бавио, јер ни социјалистичка власт у времену од 1945. до 1990. године није била наклоњена откривању истине о монструозним злочинима које су починиле усташе на стратиштима овог простора. До већине јама се није могло ни доћи. Неке од су њих усташе већ средином

Промоција књиге, Огњена Марија ливањска

Изложба и промоција на Палама, у Сокоцу и Источном Сарајеву

У оквиру своје активнсти представљања широј публици историје и богате заоставштине Срба Ливањског поља, приказивањем изложбе „Срби Ливањског поља – трагови кроз векове“, уз истовремено представљање књиге Буда Симоновића Огњена Марија ливањска, Удружење ОМЛ ће се, почетком јуна, обратити публици Републике Српске, на подручју Источног Сарајева. Очекујемо вас: Видимо се!

Трагом тајанственог печата

Истинита прича о народу кога нема, књизи која не постоји, догађају који се (ни)је десио Пише: Јован Његовић Дрндак Крајем осамдесетих година, готово непримјетно међу полицама једног антикваријата у Загребу, на једној од полица стајала је књига доста лепо коричена, али оштећена, поцијепана на такав начин да је неко из књиге оцијепио неких десетак страница. Мало ко је тада могао наслутити какву тајну скривају њене корице. Осим што су јој на једном дијелу faille stranice, на њеној почетној страници  постојао је некада печат, али сада пажљиво прекривен слојем бијелог коректора, баш као да се неко упињао да избрише сваки траг његовог порекла. Књига је притом била на  ћирилици па се

vukasin-ikona.jpg

Ђурђица Драгаш: Спавај мирно Вукашине… твоје је царство небеско!!!

Разоружао си бездушника речима светачким – Само ти дијете ради свој посао!!! Плаво је небо данас, Вукашине.Сунце милује некошену траву, твоју постељу самртну… Самотна птица пева о теби, о твојим благим очима и жуљевитим рукама сељачким…Пева о твојој души невиној. Не плаче небо за тобом данас као што ни ти ниси плакао пред својим џелатом.Гледао си га очима ископаним, миран и недодирљив. Обрисао си његово окрвављено чело рукама одсеченим. Мислила је звер да ће се нахранити твојим болом, да ће, кидајући твоје тело, умирити своју глад…Надала се да ћеш молити за живот, да ћеш отићи са страхом у очима… Надала се, ал’ узалуд… Осакаћен, растргнут, уморен… гледао си крвника душом

Свети Вукашин

Јован Мирић: Вукашин из Клепаца

Ко је од људи икада имао прилике да упозна толику снагу – да човек пред кољачем остаје сасвим миран и изговара мирне, обичне речи – „Ради ти, дијете, свој посао!“? Јануара месеца 1943. године Ивица Матковић, Лубурићев заменик у Јасеновцу, наредио је да се успостави лекарска комисија која ће подвргнути систематском прегледу одређени број јасеновачких кољача. Неки од њих већ су били смештени у Завод за умоболне у Загребу, што је Матковићу казивало да постоји проблем. Решење је видео у оснивању комисије, мада није јасно шта би био њен крајњи циљ осим повећања ефикасности у клању. Стручни део комисије чинила су два лекара логораша, др Недељко Зец и др Никола

Милан Ружић

Стари Брод је место на ком се српска крв улива у Дрину

Никада се ниједан Србин не може осећати добро говорећи о злочинима у Старом Броду, али је још горе и теже ћутати. Ћутање нас је коштало заборава преко шест хиљада српских жртава у Милошевићима и Старом Броду. У питању је место где речно дно више није покривено камењем, него Србима. Ово бескрајно модро пространство је једина тачка где Дрина тихо тече да не буди оне које је покрила. Бежећи од загрљаја ножева, људи су скакали у загрљај реке и она их је својом песмом уљуљкала у смрт, тачније у вечни живот. Ово је место величанствене лепоте, али и великог ужаса. Сва ова лепота је морала да гледа шта су локални муслимани

ЛЕЗИ СРПЧЕ И ГЛЕДАЈ У СУНЦЕ: Приче логораша из Јасеновца – и камен би заплакао

Бројна свједочанства говоре о ужасима у јасеновачком систему логора. Звјерске ликвидације и несхватљива тортура усташа над недужним људима, били су свакодневица заточеника „фабрике ужаса“. Слободан Грујичић и Даница Праштало успјели су да преживе јасеновачку голготу. Тешку успомену на муке из логорашких дана, кажу, памтиће док су живи. – У логору није пуцала пушка, него се само чуо крик, јаук, и бацање тијела у Саву – присјећа се Слободан Грујичић, из Машића код Градишке. Слике јасеновачког ужаса и данас су живе у очима Слободана Грујичића, из села Машићи. Као четворогодишњак гледао је како усташе камама, маљевима и ножевима убијају хиљаде недужних. И сам је у логору изгубио своје најближе. – Изјутра

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.