Срби Архиве - Страница 14 од 165 - Јадовно 1941.

Геноцид над словенским народима у ХХ веку

30. мај 2025.

Крајем маја текуће године престоница Србије је била домаћин једне изузетно значајне међународне конференције. У организацији Института за политичке студије 26 и 27. маја 2025. године велики број познатих научних радника из петнаест земаља говорило је на тему „Геноцид над Словенима у ХХ веку“. Пише: Ранко Гојковић О страдањима Јевреја се пише свакодневно и нашироко, док се тема страдања Словена у светским медијима готово и не помиње иако је у ХХ веку више десетина милиона Словена подвргнуто страшном геноциду. Један део кривице што се о геноциду над Словенима веома мало зна, свакако лежи и на самим Словенима и по питању културе сећања Словени могу да се угледају на Јевреје. На

Јован Мирић: Вукашин из Клепаца

29. мај 2025.

Ко је од људи икада имао прилике да упозна толику снагу – да човек пред кољачем остаје сасвим миран и изговара мирне, обичне речи – „Ради ти, дијете, свој посао!“? Јануара месеца 1943. године Ивица Матковић, Лубурићев заменик у Јасеновцу, наредио је да се успостави лекарска комисија која ће подвргнути систематском прегледу одређени број јасеновачких кољача. Неки од њих већ су били смештени у Завод за умоболне у Загребу, што је Матковићу казивало да постоји проблем. Решење је видео у оснивању комисије, мада није јасно шта би био њен крајњи циљ осим повећања ефикасности у клању. Стручни део комисије чинила су два лекара логораша, др Недељко Зец и др Никола

Бојан Вегара: Коначно смо сви расути и напокон сам вас се свих отарасио

27. мај 2025.

Крај рата у којем смо изгубили све, а Југо, Бато и кум Ведран и очеве, осудио нас је једне на друге. Данас пред болницом у Зворнику сједим у ауту и чекам да посјета код Деје прође. Никакав и забринут због Деје. И у главу ми дође, да ујутру иде Југо у Ирску. Одједном ми не би добро. Скупи ми се и зера да заплачем. Онда ме мисао однесе на почетак нашег дружења у онај март 1993. кад нам је школа била у подруму Батиног улаза и кад је Југо дошао да полаже. Знао сам га од прије рата и на мору би били у истом мјесту али нисмо се дружили.

Стари Брод је место на ком се српска крв улива у Дрину

27. мај 2025.

Никада се ниједан Србин не може осећати добро говорећи о злочинима у Старом Броду, али је још горе и теже ћутати. Ћутање нас је коштало заборава преко шест хиљада српских жртава у Милошевићима и Старом Броду. У питању је место где речно дно више није покривено камењем, него Србима. Ово бескрајно модро пространство је једина тачка где Дрина тихо тече да не буди оне које је покрила. Бежећи од загрљаја ножева, људи су скакали у загрљај реке и она их је својом песмом уљуљкала у смрт, тачније у вечни живот. Ово је место величанствене лепоте, али и великог ужаса. Сва ова лепота је морала да гледа шта су локални муслимани

ЛЕЗИ СРПЧЕ И ГЛЕДАЈ У СУНЦЕ: Приче логораша из Јасеновца – и камен би заплакао

26. мај 2025.

Бројна свједочанства говоре о ужасима у јасеновачком систему логора. Звјерске ликвидације и несхватљива тортура усташа над недужним људима, били су свакодневица заточеника „фабрике ужаса“. Слободан Грујичић и Даница Праштало успјели су да преживе јасеновачку голготу. Тешку успомену на муке из логорашких дана, кажу, памтиће док су живи. – У логору није пуцала пушка, него се само чуо крик, јаук, и бацање тијела у Саву – присјећа се Слободан Грујичић, из Машића код Градишке. Слике јасеновачког ужаса и данас су живе у очима Слободана Грујичића, из села Машићи. Као четворогодишњак гледао је како усташе камама, маљевима и ножевима убијају хиљаде недужних. И сам је у логору изгубио своје најближе. – Изјутра

ДУШАН БАСТАШИЋ: СРБИ СЕ И САМИ ОДРИЧУ СВОЈИХ ЖРТАВА

26. мај 2025.

Кроз вијекове, наша српска земља свједочи о неизмјерној жртви и постојаности. Сваки камен, свака ријека, свако дрво, прожети су успоменом на оне који су своје животе уткали у слободу и част. Од сјаја Косова до муке Јадовна, од суза Јасеновца до патње Крајине – историја нашег народа је исписана крвљу и поносом. Заборав је наш највећи непријатељ! Допустити да изблиједе сјећања на невине жртве, на јунаке и мученике, значи поново их убити. Сјећање није само опомена, већ и завјет – завјет да ћемо чувати оно за шта су они пали: нашу вјеру православну, наш језик, нашу ћирилицу и наш идентитет. Један од малобројних српских витезова, један од бораца против заборава

Љубица – исповједница вјере православне

25. мај 2025.

Најупечатљивији утисак током више од педесет пројекција документарног филма ГАРАВИЦЕ јесте реакција гледалаца на свједочанство Љубице Шикман о страдању њене породице на ријеци Корани. Док траје филм, публика повремено уздише, шапуће или се комеша. Али када Љубица проговори, настаје тишина у којој се ни дах особе поред не чује. То ћутање, дубоко и потресно, најискренији је одговор на њену животну причу. Зато није чудо што Љубицу с разлогом називамо исповједницом вјере православне – јер је свој тежак крст носила достојанствено, непрестано понављајући: “Ја сам православка и Српкиња.” Љубица је рођена 10. октобра 1935. године у селу Буковица код Цазина као треће дијете Новака и Руже, рођене Влаисављевић. Прије ње, у породици су

Пакао који су у јамама открили археолози током шездесетих година

25. мај 2025.

Истраживаче који су радили на откопавању /мањег/ дијела јасеновачког комплекса током шездесетих година прошлог вијека највише су шокирале бројне дјечије чизмице за малишане предшколског узраста. Ови предмети су припадали убијеним жртвама и набацани су на њих прије затрпавања јаме земљом… Приредио: Ненад ТАДИЋ У општој лицитацији бројем јасеновачких жртава, Срба, Јевреја, Рома, те антифашиста, хрватска страна нерадо цитира оне које су вршили ископавања током шездесетих година прошлог вијека и који свједоче да је само у /мањем/ дијелу концентрационог логора у јаме бачено до 130.000 људи. Уз ову бројку, коју помиње вођа истраживања Здравко Марић, угледни археолог и некадашњи директор Земаљског музеја у Сарајеву, треба напоменути да 19 година након рата

Ђурђица Драгаш: Лика, моја и туђа

25. мај 2025.

Срећна сам, блажена и тужна. Опет на своме, а међ’ туђима. Ту, на корак од себе, а тако далеко. Удишем личко јутро. Мирише познато, сетно, далеко. Мирише на покошену траву, детињство и дедино двориште. Мирише на бунар дивосељачки и поље вребачко. Срећна сам, блажена и тужна. Опет на своме, а међ’ туђима. Ту, на корак од себе, а тако далеко. Слушам птице, немирне од облака што прете кишом. Летимо заједно…. Летимо ка небу… Пржи ме сунце на камену срушене цркве. Мирише тамјан са гаравих зидова. Чује се давно утихло звоно, дечји плач и песма девојака. Чује се живот…величанствен и далек, блистав и згажен. Живот којег нема! Води ме шума велебитска,

Дјеца из Дивосела у концентрационим логорима НДХ – слике које никада на блиједе

23. мај 2025.

На убогом пању мога завичаја, Не чује се пјесма весеља и жетве.[1] Дивосело, српско село у општини Госпић ушло је у историју као највеће стратиште и гробница српског народа 05.аугуста 1941. године. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 8. септембра 2018. године. „Ни на једном стратишту у Лици, па ни једног датума у току 2.свјетског рата није пало толико жртава као у Дивоселу 5. аугуста 1941.године. И не само по броју жртава, него и бестијалности и злочиначкој страсти каквом је почињен“.[2] Данас, 70 година послије, трагајући по спаљеним огњиштима за онима који су некада живјели у Дивоселу, не наилази се на преживјеле, нити

Свештеник Стеван Стефановић: Јасеновац, геноцид над Србима 1941 – 1945. (први део)

22. мај 2025.

Како се нашем народу десило тако стравично страдање и тако језиви злочини над Србима као што се то догодило у Јасеновцу? Колико уназад морамо да се вратимо у историју да бисмо разумели шта се десило, да се на територији где су Срби други народ по величини створи најужаснија државна творевина икад, фашистичка НДХ? Да ли корен овог стравичног страдања Срба треба тражити у самој чињеници стварања заједничке државе са Хрватима 1918.? И ко је уопште заслужан за стварање Југославије? Да кренемо редом. Данас су ове теме веома актуелне. Видели смо да је у НАТО протекторату, држави коју су назвали Северна Македонија, именом које су чак и њени грађани одбили на

Роман “Дјеца коју није волио свијет” снажно свједочанство о жртви сарајевских Срба

21. мај 2025.

У Источној Илиџи синоћ је промовисан роман “Дјеца коју није волио свијет”, аутора Бојана Вегаре, који кроз 57 прича из угла дванаестогодишњака описује ратна дешавања у мјесту Хаџићи код Сарајева. Вегара је новинарима рекао да је овај роман написао како би остао траг тог ратног времена, да људи виде какву су сарајевски Срби поднијели жртву за стварње Републике Српске. “Ми смо се у рату одбранили и опстали, а након рата смо у егзодусу отишли. Прва прича почиње 1. марта 1992. године након барикада и убиства српског свата у Сарајеву, а задња је настала у марту 1996. године када долазимо у Братунац и обнављамо срушену кућу да би се населили”, присјетио

Ђурђица Драгаш: TРИ КРСТА ПОД ЈАБУКОМ

21. мај 2025.

За све мученике који су се враћали кући и, уместо радости и живота, проналазили гробове и згаришта! Како су настављали животе, само су они знали… Лежим….на земљи смрзнутој. Две зоре дочеках,непомичан,без сузе,без уздаха.Туп као ноћ без месечине. Лежим и Бога призивам.Црн,сам,за земљу крваву прикован. Лежим на згаришту,на темељу и коначишту.Лежим на гробу,без спомена и крста. Затворених очију,мразом окован,сањам…пролеће и песму,косу расплетену,белину недара њених. Сањам колевку,руке дечје,образе румене од ватре са огњишта. Љубим чедо невиђено,нељуљано,неоплакано. Лежим смрзнут,на прагу куће наше.Жив, а мртав. Устаћу….Сутра…Кад срце јадом окаменим. Скупићу им пепео.Три крста крај јабуке подићи.Три свеће запалити.Три живота одживети. Од истог аутора: Колумнисти / пријатељи – Ђурђица Драгаш

Водите их и побијте, они су пресуђени…

21. мај 2025.

Од 6. до 9. маjа 1941, похватале су усташе на превару 600 Срба мушкараца с подручjа котара Слуња и Воjнић, од коjих су 520 поклале у Хрватском Благаjу На Ђурђевдан, 6. маjа 1941. године, освануо jе лиjеп сунчан дан. Тога дана Срби се свечаниjе одиjеваjу, иду jедни другима на Крсну славу у госте, разговараjу о успjесима у обављању прољетне сjетве. Веселе се и радуjу. Све jе раздрагано и свечано. Нитко ни у помисли ниjе могао слутити да ће то бити дан нечувеног злочина над невиним сељачким становницима Кордуна. Један од првих масовних злочина нове хрватске власти поглавника Независне Државе Хрватске, др. Анте Павелића. Злочин планиран, добро припремљен и организирано изведен

Преживјела Јелена Новаковић: Сјећање на злочине усташа 1941. на Кордуну

21. мај 2025.

О геноциду на Кордуну, у Петровој гори и њеним околним селима, у вријеме усташко-домобранске офанзиве на Петрову гору у првој половини 1942. године Др Ђуро Затезало је записао 1961. године свједочанство преживјеле жртве Јелене Новаковић. У јесенско доба 1941. године дошла је к нама покојна Драгица Булат и Вецо Хољевац. Не сјећам се дана, али се добро сјећам да су дошли увече. Преко резервног вода обавјештене су жене Војишнице да дођу на састанак у моју кућу. Исте вечери састало се у мојој кући 38 жена. Нама окупљеним женама говорила је Драгица Булат о устанку и задацима нас жена, наглашавала је да требамо бити добро организиране, да морамо за војску скупљати