Након што смо у молитви, миру и тишини на свјетло дана изнијели мошти свештеномученика Пилипа Карановића, мог претходника у свештенству и мог часног претка, којег су Турци, без суда и кривице, објесили у петровачком селу Пркоси далеке 1832. године, очекивали смо да ће ова вијест, објављена без жеље за сензационализмом, бити дочекана са разумијевањем и подршком. Ипак, суочили смо се са грубим нападима и говором мржње на друштвеним мрежама, гдје се, у коментарима, по већ устаљеној и добро познатој матрици српско-православно свештенство, између осталог, назива „убицама које се крију испод мантије“. Истина, опет, боли оне који би да ћутимо, да повијемо главу пред властитом прошлошћу, који би да заборавимо све