arrow up
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
POMOZITE NAŠ RAD DONACIJOM
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish

Ković: Posjećivati Srbe u Hrvatskoj, srpske svetinje i stratišta

20. septembar 2025.

Istoričar Miloš Ković rekao je da je srpski narod najstrašnije stradao u Hrvatskoj i da je za preostale Srbe veoma važno da njih i tamošnje svetinje posjećuju sunarodnici iz Srbije i Republike Srpske. – Da biste razumeli prošlost morate da dođete na lice mesta da vidite sopstvenim očima. Mi se i dalje nalazimo pred velikim zadatkom tumačenja, razumevanja genocida koji je na tim teritorijama pogodio srpski narod od 1941. do 1945. godine – objasnio je Ković, koji je tokom ljeta obišao mnoga mjesta u Hrvatskoj. Ković je rekao Srni da je dugo odbijao misao da bi trebalo da dođe u krajeve iz kojih su Srbi protjerani jer čovjek po prirodi

JA SAM TI, DIJETE, ŽIVI SPOMENIK STRADANjA I PRKOSA: Draginja Balać, rođena u selu Jasenovac, preživela je logor

18. septembar 2025.

Idite do kraja puta koji vodi do logora i spomenika. Poslednja kuća je baka Dragina. Potražite je. Saslušajte je. Ima mnogo da kaže. Piše: Srđan Mišljenović Ovako nas je mati Marija, igumanija manastira Jasenovac, uputila prema kući bake Draginje Balać (92) rođene Kukić, jednog od poslednjih živih svedoka ustaške fabrike smrti, pre 80 godina devojčice odvedene u zloglasni logor koja je preživela i upamtila sve njegove strahote. Ali, ona je istovremeno i žena rođena u mestu Jasenovac, odrastala u njemu, sprovedena u logor petstotinak metara od rodne kuće, preživela svu njegovu surovost i posle rata vratila se da u Jasenovcu živi. Krenuli smo prema njenoj kući, jasenovačkim sokakom koji je

Zavjera hrvatskih komunista protiv Srba u Lici

15. septembar 2025.

Srpski narod u Lici, doživio je veliku tragediju za vrijeme krvavih pohoda ustaških bandi utoku rata. Možda bi ta tragedija bila umanjena da se hrvatski komunisti nisu umješali u srpske redove i u srpski pokret otpora protiv Nezavisne Države Hrvatske. Hrvatski komunisti su činili sve da se taj pokret razbije i da se Srbi razjedine. Kako je moglo to da se dogodi? Kako to da je lička tragedija postala još veća i to u vrijeme kad su srpski krajevi bili oslobođeni od ustaša? O tome postoje mnogi dokumenti koji sve objašnjavaju i oni će ovdje biti obnarodovani. Ako je poslijeratna hrvatska istorijografija skrivala ustaške zločine, na drugoj strani se potrudila

Hronika temeljno pripremanog zločina

8. septembar 2025.

Jasenovac je mesto koje je postalo sinonim nacionalne traume. Ali bez sećanja i na žrtve na ostalim stratištima, buduće generacije neće moći da sagledaju tragediju i razmere zločina nad Srbima u NDH Piše: Marko Lakić Jasenovac je najstrašnija srpska reč. To je bila fabrika smrti na balkanski način. Brutalna i primitivna. Potpuna suprotnost nemačkoj industriji smrti koja je bila pedantna, administrativna i hladna. Jasenovac je bio sušta suprotnost. Tamo je sve bilo lično. Zločine su vršili pojedinci. Oni su žrtve gledali u oči. Takmičenja u klanju, maljevi, budaci, bajoneti… Zbog toga je to mesto postalo sinonim nacionalne traume. Ali, baveći se Jasenovcem i odbranom obima tragedije na tom mestu, koju

Dragana Tomašević: Vrana vrani oči ne vadi

7. septembar 2025.

Ja sam ona što i dalje misli da je u Jasenovcu stradalo 700.000 duša. Nekad davno, jedan “naučni radnik”, sada već osuđeni prestupnik Veljko Đurić Mišina, odlučio je da se pozabavi mojim likom i (ne)djelom. Nije mogao da odoli, pa je u svom pamfletu pod nazivom „Iskopavanja u Jasenovcu 1964. godine“ našao za shodno da se bavi sa mnom – Draganom Tomašević, potomkom preživjelih ustaškog genocida nad Srbima u NDH. I ne, nije to bila ozbiljna naučna analiza, već više nešto između tračerskog bloga i ličnog obračuna, zamaskirano kao “naučni doprinos”. Da stvar bude zanimljivija, osuđeni prestupnik Mišina se prethodno u javnim istupima bavio i analizama nagih tijela ćerki svojih

Uskočka šuma - ekshumacija

Predmet: Izveštaj o ekshumaciji žrtava ustaškog logora u Staroj Gradišci

5. septembar 2025.

Izveštaj Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini – Povereništvo za okrug Sremski u Zemunu od 23. aprila 1946.  Državnoj komisiji za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Beogradu, o rezultatima ekshumacije žrtava ustaškog logora u Staroj Gradiški[1] ZEMALjSKA KOMISIJA ZA utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini POVERENIŠTVO ZA OKRUG SREMSKI U ZEMUNU Broj 397 Predmet: Izveštaj o ekshumaciji žrtava ustaškog logora u Staroj Gradiški[2] DRŽAVNOJ KOMISIJI ZA UTVRĐIVANjE ZLOČINA OKUPATORA I NjIHOVIH POMAGAČA BEOGRAD Smatrajući za važno da se i pre početka rada upoznam sa pojedinostima i svim predradnjama ove ekshumacije odmah sam otputovao, i 14. IV 1946. god. u 9 sati

KAZIVANjE SIMA BOJBAŠE IZ GLUŠACA: U Jasenovcu su mi stradali majka Bosa, baba Mara, brat Milorad, sestra Danica i tetka Milica

3. septembar 2025.

Selo Glušci se nalazi u opštini Metković, u dolini rijeke Neretve, na samoj granici sa Hercegovinom. To je jedino čisto srpsko selo na prostoru od crnogorske granice na Debelom Brijegu, pa sve do Zadra, Šibenika i Knina. Pred Drugi svjetski rat brojalo je preko 200 stanovnika, a sada ih tamo ima oko 40. U logoru Jasenovac stradalo je 90 žitelja ovog mjesta, pretežno žena i djece. Porodice koje tamo žive su: Bojbaše, Pucari, Vukovići, Arnauti, Likići i Stanići, a u zaseoku (koje pripada Hercegovini) su Brstine. Nema nikakve razlike, u mentalitetu, običajima i svim ostalim karakteristikama ovih ljudi, sa ostalim Srbima iz Hercegovine. Ja sam, kao dijete, doživio ono što

Đurđica Dragaš: Ne pitajte koliko nas ima

3. septembar 2025.

Naša je krv na klasju što zri u kasno leto, na kućnim pragovima gde nas nađoše zveri.Naš pepeo samuje na zgarištima. Pitate koliko nas ima…Ima nas više nego vas!!! Sa nama spavaju nerođena deca i presahle majčine grudi. Iza nas ostaše pusta sela, izgubljena stada i neuzorane njive.Iz naših kostiju raste trava po kojoj gazite.Iz naših očiju pobeže nebo pod kojim hodate. Naša je krv na klasju što zri u kasno leto, na kućnim pragovima gde nas nađoše zveri.Naš pepeo samuje na zgarištima. U svakom smo drvetu, listu, cvetu, vetru što vam miluje lice.U svakoj smo kapi mirisne kiše, u pahulji što se ledi na prozoru. Naša duša je u

Zlatko Vajler

Pobegao iz Jasenovca pa pravo u šumu

2. septembar 2025.

Zlatko Vajler je sa nepunih šesnaest godina predstavljao Kraljevinu Jugoslaviju na Svetskom prvenstvu u stonom tenisu koje se 1931. godine održavalo u Budimpešti, a nekoliko godina kasnije je postao i državni prvak. Pored toga, bio je Jevrejin. 21. juna 1941. počeo je njegov lični pakao, a tako i naša priča. (Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 6. septembra 2017. godine.) Zlatko Vajler se rodio u Sušaku 1914. godine, a sa nepunih šesnaest predstavljao je našu zemlju na Svetskom prvenstvu u stonom tenisu održanom u susednoj nam Mađarskoj. Bio je takođe i prvak Kraljevine Jugoslavije u ovom sportu, a bavio se i gimnastikom. Zlatko

Jadovnička priča o Milici i Kati

1. septembar 2025.

Pajo je napravio drveni sanduk, svezao ga na motor i sam dovezao majčine kosti na rodni Kordun. Na Crkvištu, pravoslavnom groblju stanovnika Vojnića i okoline, stoji spomen obilježje porodice Petrović iz sela Knežević Kosa. Među njima je i spomenik Petrović Milici (1920-1941) i njenoj majci Petrović Kati (1896-1941). Ipak, Miličine kosti ne miruju na ovom groblju. Katine su kosti prenešene ovamo 1968. godine iz Like. Ovo je priča o njima… Prababa po ćaćinoj strani mi je iz kuće Petrovića iz sela Knežavić Kosa. Pavao Petrović “Pajo” je najstariji izdanak te familije. Predsjednik je, kako to danas kažu antifašističke i boračke organizacije (SABAH) u Vojniću. Jedan od posljednjih boraca “onoga” rata, u

Đurđica Dragaš: NEIZBROJANI

31. avgust 2025.

Mnogo nas je… mnogo više nego vas!! Pitate koliko nas ima,tražite nam imena…. Mi smo neizbrojani, bezimeni.Sa nama spavaju nerođena deca i presahle majčine grudi.Iza nas ostaše pusta sela,izgubljena stada i neuzorane njive.Iz naših kostiju raste trava po kojoj gazite.Iz naših očiju pobeže nebo pod kojim hodate. Naša je krv na klasju što zri u kasno leto, na kućnim pragovima gde nas nađoše zveri.Naš pepeo samuje na zgarištima. U svakom smo drvetu, listu, cvetu,u proleću što nas probuditi neće.U svakoj pahulji što se ledi na prozoru. Naša duša je u kamenu što ga bacate na nas,u svakoj gruboj reči,u zaboravu kojim nas ubijate ponovo. Al’ mi vas pratimo, nevidljivi, lagani,

Sjećanje na Jandriće iz Čitluka kod Kozarske Dubice

31. avgust 2025.

Dana 30.8.1941. godine kostajničke ustaše su počinile strašni zločin u selu Čitluk, u opštini Kozarska Dubica. Posebno je stradala familija Jandrić. Dovoljno je pogledati datume rođenja na spomeniku. Muškarci su većinom bili u ustanicima, te nisu stradali, ali su ustaše zato svoj bijes pokazale nad ženama i maloljetnom djecom U knjizi Dragoja Lukića o „Rat i djeca Kozare“ , između ostalog, se kaže: „U selu Čitluku živjela je velika porodica Jandrića. Tog jutra kada su ustaše upale u kuću Mikana Jandrića, njegov najmlađi sin stajao je u stalku. A onda, kao da se nebo sručilo na majku — zlikovac je sjekirom odsjekao dijetetu obje ruke. Tada su ustaše ubile Ljubu,

Sava Šumanović umoren bez krivice

28. avgust 2025.

Navršava se 82 godine od brutalnog ubistva Save Šumanovića, jednog od najistaknutijih srpskih i jugoslovenskih slikara 20. veka. U Sremskoj Mitrovici je, u noći između 29. i 30. avgusta 1942, na prostoru uz staro pravoslavno groblje, mučeničku smrt našlo oko 150 nedužnih muškaraca, žena i dece iz Šida, među kojima i četrdesetogodišnji slikar. Hrvatske ustaške vlasti su tu, tokom Drugog svetskog rata, sistematski ubile više hiljada nedužnih civila, najvećim intenzitetom upravo tokom avgusta i septembra te 1942. godine. Sava je uhapšen 28. avgusta rano ujutro, zamolio je da se spremi, okupao se, uzeo stvari, poljubio majku u ruku i otišao zauvek, ne znajući za šta ga terete. Taoci su najpre

Robert Čoban: BICIKLOM KROZ VOJVODINU

27. avgust 2025.

Pišući tekst o selu Sremska Rača koje sam obišao na dva točka proletos, naišao sam na potresna svedočanstva o masakru iz marta 1944. o kojem moram da priznam, nisam znao ništa. Početkom marta 1944. celo selo je spaljeno, a meštane su pripadnici 13. SS brdske divizije Handžar surovo preklali. Masakr je bio odmazda za partizanske diverzije na nemački transport. U Sremskoj Rači nakon masakra je boravio član britanske vojne misije Bejzil Dejvidson (1914-2010), a u svojoj knjizi „Slika partizana” opisao je zatečeno stanje: „Početkom marta Lala i ostali iz Bosne su stigli u Raču, prelazeći Savu na samom rubu katastrofe. Našli su prizor neizdržive strahote. Leševi 220 ljudskih bića, od

Saranova_jama.jpg

Milan Ružić: Noćas zvale su me jame

26. avgust 2025.

Noćas zvale su me jame, usta sam im zapušio tamjanom i oči oslepeo svećama. Sad svi polako, svako u svoju jamu. Dok je jama, biće i Srba što nad njima, to u njima. Jama Kapavica (Foto: Slobodna Hercegovina) Noćas zvale su me jame – crne rupe srpske istorije. Obilazio sam ih lak poput pera kojim nisu ispisana imena svih onih koji su u jamama zanoćili zanavek. U svaku sam glavu proturio prema onima koji su svoju u tom mraku gubili i ljubio stene, palio sveće, suzama spirao prašinu zaborava sa njih. Ne znam da li ste ikada bili blizu tih jama, a neko vaš sigurno jeste ako ste srpskim imenom

NAJNOVIJE VIJESTI

Popis
10.502 žrtve

Udruženje Jadovno 1941. je formiralo Centralnu bazu žrtava, koju možete pretražiti unosom pojedinih podataka o žrtvama.

PRETRAGA

Kalendar
Pokolja

Odaberite godinu ili mjesec i pretražite sve događaje koji su se desili u tom periodu.

PRETRAGA