Dржим jедно старо наливперо у руци, зарђало, изубиjано. Боже, какав jе животни пут ово перо имало? Чуj „животни пут“, као да jе живо биће, а не предмет! А оно jе стварно своjом судбином и симболиком коjу носи у себи, оживjело. Да ли jе непознати маjстор у фабрици, гдjе jе произведено, ко зна када и ко зна гдjе, могао замислити да ће ово перо причати jедну овако стравичну, и тужну причу. Вртећи перо у руци, мислима одлазим у ране осамдесете године прошлог виjека. Неколико жилавих и кошчатих стараца, са завратама на глави, ћутке, jедноличним, али одлучним ударцима косиjера сjеку jасенове и грабове младиjере. Оно што посиjеку, jа, тада седмогодишњак или осмогодишњаг,