Хаџићи Архиве - Јадовно 1941.

Бојан Вегара: ЖУТИ

27. новембар 2025.

Mного боли сазнање да Жутог више нема. Ово ми је прва смрт у овом рату неког кога сам искрено волио као друга и као великог борца и хероја. Јутрос кад је тата са смјене дошао и кад му се Миљан залетио да га загрли у шали га је упитао. -Слави ли ти брат дан републике? Рекао сам му да ме не зеза, јер то никад славили нисмо, али ме је одмах мисао однијела на клање свиња и цјелодневну гозбу коју би нам приредио деда. Одједном су ми очи засузиле, а тата то сконта па ме упита. -Комуњаро, јел’ плачеш због празника? -Не плачем одакле ти то, само ми очи засузише,

Бојан Вегара: ТЕТРИС

19. фебруар 2024.

Што би примирја би! Тог дана сам изашао око подне напоље и вуцарао се по Хаџићима. Скоро да никог на улици нема колико је вруће. Још јутрос сам се чуо са Југом и било ми је мрско да идем на купање у Блажуј. Врућина је, а бицикло ми код бабе у Бињежеву и никако ми се не клапа по њега. Блејао сам на степеницама испред зграде и у парку. Кад ми је досадило отишао сам да бацим круг до пијаце и видим да можда доле нема неког од раје. Таман што сам дошао до пијаце, срео сам тетка Пепила, а он ме зовну и рече ми. -Нисам те видио ових

Бојан Вегара: ПРДЕЖ И ВБР

18. јануар 2024.

Пала је ракета тачно метар од краја мојих трагова у снијегу и мјеста гдје сам чучао. Устали смо рано тог дана. Пробудио нас тата вратима кад је пошао на линију. Остали смо да лежимо на ходнику, док неко од укућана не устане. Мада, знали смо да мама устане рано да прати тату и да је већ будна. Миљан је упалио оно кандило, а ја сам поправио јастук. Одједном зазвони телефон и јавих се. А са оне стране тетка ми рече да јој дам бабу. Окренух се и рекох Миљану. -Иди зови бабу, тражи је тетка! Он одма устаде и оде по бабу. Појавише се кроз пола минуте из малог ходника. Примјетих

Бојан Вегара: НИСАМ НЕШТО АЛ’ САМ СРБИН

13. јануар 2024.

Борба још траје за сваки педаљ ове земље, за историју, за грб и заставу. Траје борба и Србин је увијек у Босни било тешко бит`, то сам добро научио у сваком времену и у сваком систему. Послије Олимпијаде у Сарајеву 1984. године, сазнао сам да сам Србин. Нису хтјели да се играју са мном и говорили су ми да сам Србо. Нисам знао шта је то и уплакан сам дошао кући. Имао сам само четри године. Када сам испричао ђеду и баби због чега плачем, сјели су ме и објаснили. Ђед је то урадио просто и рекао да ми нисмо као они и да су они издали Бога. А Бог

Бојан Вегара: БРОВИНГ И ЧОКОЛАДА

11. јануар 2024.

Била је то једна од наших игара налик руском рулету, због чоколаде коју нико окусио није.. Некад, крајем маја ’94-те било неко дуже примирје и стигле су чоколаде у Хаџиће. Чоколаде из Кисељака које су коштале право мало богатство. Ми тадашањи клинци користили смо то примирје и вуцарали се по читав дан. Сунце и лијепо вријеме измамили су доста људи напоље, јер свима је било доста станова и затворених просторија без трунке свијетла. Тог дана кад је стигла чоколада, ми смо се задесили на крају града, гдје је пробијено брдо за заобилазницу око Хаџића. Било нас је можда петнаестак и били смо клинци без трунке мозга и мудима до пода.

У недјељу обиљежавање страдања 56 мјештана Јошанице

23. мај 2019.

У селу Хоџићи, у фочанској мјесној заједници Јошаница, у недјељу, 26. маја, биће обиљежено 27 година од страдања 56 мјештана српске националности које су на Никољдан, 19. децембра 1992. године, убили припадници муслиманске војске из Горажда. У 7.30 часова почеће ходочасне јошаничке задушнице, 13 километара дуг поход од споменика у Фочи до споменика у Хоџићима, гдје ће у 12.00 часова бити служен парастос, најављено је из Организационог одбора “Мајског сјећања на јошаничко страдање”. Из Организационог одбора напомињу да је ово најмасовније српско страдање у горњем Подрињу, те да још нико није кажњен за овај свирепи злочин. На Никољдан 1992. године, муслиманска војска је на најмонструознији начин – мучењем и одсијецањем