Јуче нас је напустио Добрица Ерић. На тај дан занемела је српска поезија, Шумадија се обукла у црнину, а Србија је плакала за једним од својих највећих синова. Међутим, кад кажем Србија, не мислим на народ, већ на државу. Што се тиче нас који смо на овом свету остали и после Добричиног одласка, ми нисмо вредни ни пет пара, нити једног јединог слова из Добричиних стихова, а камоли толиких песама које нам је оставио и које није могао понети у гроб. Ми смо од њега наследили себе, а шта је он добио од нас? Добио је бедни минут на националним телевизијама. Доделили смо му мрве своје пажње и захвалности. Нису