arrow up
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
POMOZITE NAŠ RAD DONACIJOM
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish

Đurđica Dragaš: Delija se ne predaje lako!

16. avgust 2024.

Traktor! Džaba mu se smeju, džaba mu se rugaju… u njemu je više snage, ponosa, ljubavi i života nego što će oni ikada moći i da zamisle. Porodičnim konsenzusom dođosmo do zaključka da je kraj našeg „olujnog“ puta bio 11 i 12. avgusta 1995. Nisu datumi tad bili mnogo važni, vreme se merilo pređenim kilometrima i umorom, al’ nekako se saglasismo da su ova dva označila kraj. Posle 8 dana kiše, sunca, prašine i čemera, stigli smo u Vojvodinu, u ono što od tad zovem rezervnim zavičajem! Nismo imali ništa, ali imali smo sve jer smo bili zajedno. Dobro je da, opijeni srećom što se konačno možemo okupati i spavati

„Jer … mi smo ista krv“, pesnički prvenac Đurđice Dragaš predstavljen u RTS Klubu

6. jul 2024.

U Klubu RTS-a predstavljena je zbirka poezije „Jer…mi smo ista krv“ Đurđice Dragaš Vukovljak. Reč je o prvoj pesničkoj zbirci koju čine stihovi puni sete i tuge, a koju Đurđica posvećuje svim nevinim žrtvama. Đurđica Dragaš Vukovljak je urednica privredno-političke rubrike Prvog programa Radio Beograda. Iako se dugo bavi pisanjem a njeni tekstovi i pesme su objavljivani na sajtovima „Jadovno 1941“ i RTS-a, do sada nije objavila knjigu. Zbirka pesama Jer… mi smo ista krv njen je književni prvenac. O poeziji, književnom izrazu i inspiraciji za ovu zbirku govorili su Mile Rajčević, profesor i nekadašnji direktor OŠ u Gospiću, Momčilo Mirić, predsednik udruženja „Jadovno“ i Ana Tomašević, novinarka i urednica Radio Beograda.

Đurđica Dragaš: „Jer… mi smo ista krv!“

2. jul 2024.

Da se ne zaboravi, da se pamti, jer narod bez prošlosti nema budućnost. Nakon premijerne promocije zbirke pesama, pod nazivom „Jer… mi smo ista krv!“ ,autorke Đurđice Dragaš-Vukovljak i književne večeri u Prigrevici, 19. juna ove godine, promocija će biti održana i u Beogradu. Sutra, 03. jula 2024. u 18 časova, u KLUBU RTS-a (zgrada Radio Beograda, ulaz iz Svetogorske). Uoči beogradske promocije, autorka nas podseća na velika stratišta Srba na prostoru NDH, za vreme Drugog svetskog rata i za vreme rata od 1991. do 1995. godine. Njene pesme su pune sete, tuge i posvete precima i svim nevinim žrtvama. Kako sama kaže, te duše „pišu“ njene pesme, a ona

Đurđica Dragaš: Pesma nezaboravljenih!

22. jun 2024.

Radujemo se vama što nosite krst, što pevate i plačete u isto vreme. Mi ćemo uvek biti tu i radovati se jedni drugima jer… mi smo jedno… vi nad jamom i mi u jami!!! Ujede me zver, okrvavljenim zubima.Rastrgnu mi kožu divljim kandžama. Baci me u ponor…. Padoh tiho, nečujno, meko.Uze me Gospod milostivi, oslobodi mi telo muke ovozemaljske. Lagana i nebolna gledala sam iz mraka bezdanog.Gledala sam neviđeno, pakao što ga ljudski um ne dokuči. Gledala sam decu bez očiju, žene bez utrobe, starce bez ruku…Milovala sam im rane, smirivala jauke, brisala znoj sa čela.Molila sam Gospoda da ih uzme, da odnese bol, da nas sjedini. I čuo je

Održana prva promocija knjige, prvenca Đurđice Dragaš „Jer… mi smo ista krv!“

21. jun 2024.

Da se ne zaboravi, da se pamti, jer narod bez prošlosti nema budućnost. U Spomen Biblioteci u Prigrevici, u sredu 19. juna, održano je književno veče i promocija zbirke pesama, pod nazivom „Jer… mi smo ista krv!“ ,autorke Đurđice Dragaš-Vukovljak. Prostor biblioteke predviđen za promociju, bio je prepun, kako gostiju sa strane, tako i samih Prigrevčana. Autorka je prisutne podsetila na velika stratišta Srba na prostoru NDH, za vreme Drugog svetskog rata i za vreme rata od 1991. do 1995. godine. Njene pesme su pune sete, tuge i posvete precima i svim nevinim žrtvama. Kako sama kaže, te duše „pišu“ njene pesme, a ona ih samo beleži. Program su obogatile

Uz Svetog Vukašina po Lici i Velebitu

2. jun 2024.

Cilj jedne u nizu Jadovničkih ekspedicija, bio je lociranje i obeležavanje tri mesta stradanja Srba u eri Pokolja u Drugom svetskom ratu, tri oskrnavljena ili potpuno srušena spomenika, dva u Gospiću i okolini i jedan u blizini Gračaca. Piše: Đurđica Dragaš I prođe maj… Još jedan maj u kojem preko noći otopli, ozeleni, zamiriše! I mogla bih da dodam- jedan običan maj – da nije bilo putovanja, takoreći hodočašća, na koje sam krenula s mojom braćom, Jadovničanima. Na dugo i pažljivo planirani put u Liku, krenuli smo 13. maja 2022. godine, Nenad i Dušan iz Banja Luke a Momčilo i ja iz Beograda. Cilj su nam bila tri mesta stradanja

Đurđica Dragaš: Eto radosti krvniku Paveliću!

24. maj 2024.

U sred Srbije, na nekoliko kilometara od centra Beograda, žrtve njegovih nepomenutih koljača i dalje nemaju ni ime, ni dostojno obeležje.  „Verujem da je Ante Pavelić zadovoljan, ukoliko, kojim slučajem, može da vidi Beograd i Srbe“. Ne mogu nikako da izbacim iz glave ove reči koje je pre nekoliko dana izgovorio otac Darko Đogo, teolog i profesor Bogoslovskog fakulteta u Foči. Reče to profesor na konferenciji za novinare uoči Molitvenog skupa koji je udruženje „Jadovno 1941.“ organizovalo 18. maja 2024. u Zemunu u znak sećanja na Srbe stradale u NDH logoru na Starom sajmištu, (Prihvatni logor Zemun). Njegove reči, nažalost, već na samoj konferenciji potvrdi priznanje jednog od učesnika, sociologa

Krajolik oko područja logora Jadovno, pogled na Velebit

Đurđica Dragaš: Žuti jaglaci divoseljački

8. maj 2024.

Izrasli, pitomi i tanani, kao nejač divoseljačka, kao jagnjad nevina, kao pogled majčin… Procvetali su jutros žuti jaglaci na Kruškovačama.Procvetali… u zelenoj pustinji Velebita! Izrasli iz zemlje natopljene krvlju. Sićušni, nežni cvetovi… kao dečje ruke, kao paperjasta kosa pod majčinim dlanom.Izašli s rosom, okupani suzama. Žuti jaglaci divoseljački!!! Donele ih bose devojačke noge.Nosile ih majke u nedrima, krili starci među grubim dlanovima. Donela ih deca u očima… žute jaglace sa kućnih pragova.Nosio ih vetar sa zgarišta, spirala kiša s hladnog kamena. Izrasli, pitomi i tanani, kao nejač divoseljačka, kao jagnjad nevina, kao pogled majčin…Nikli iz pepela, iz zemlje koja pamti krik, nož, jauk. Izrasli iz tišine, gaženi zaboravom….Nežni jaglaci divoseljački!

Đurđica Dragaš: Da su mi ruke krila…

4. maj 2024.

Da su mi oči izvori isplakala bih Unu i Savu, da vam krvave košulje operem. Da su mi ruke krila letela bih nad Gradinom Donjom,da vam kosti ne gazim.Crna, bez glasa,ptica čemerna. Da su mi oči izvori isplakala bih Unu i Savu,da vam krvave košulje operem.Tekla bih crvena i bolna,mutna i mračna ko’ obale jasenovačke. Da su mi kose grane topole,milovala  bih vam izmučena tela.Međ’ lišćem svojim sakrivala umiruće oči.Plakala bih vam uspavanku,jaukom majke što čedo izgubi. Da su mi noge korenje jablanovo, napravila bih vam postelju.U zemlji što ka nebu leti svila bih vam gnezdo. Da mi je srce jako ko’ kamen,isklesala bih molitvu na njemu.Molila bih vas za

Đurđica Dragaš: Boli li nas 10. april?

10. april 2024.

Mi, potomci žrtava NDH, nosimo znak, krst koji se prenosi s generacije na generaciju, ali žig utisnut na srpsku kožu kao da ne boli čitavo srpsko „biće“. Kao da smo ga, kao narod, zaboravili, potisnuli, prekrili naslagama opraštanja. Pomalo zbunjena vremenskim (ne)prilikama objavih juče na Fejsbuku fotografiju voćke čiji su se crveni cvetovi nazirali ispod naslaga aprilskog snega. Koliko je komentar – život je borba– koji sam napisala uz fotografiju, ustvari bio tačan shvatila sam uveče prolazeći kraj istog stabla. Snega više nije bilo, voćka je bila ponovo slobodna, ali cvetovi više nisu bili onako crveni. Njihovi ožiljci svedočili su o nevolji koja ih je tog jutra zadesila. Ranjena voćka

Heroji sa Košara: Pokojni Vasiljević čuči u sredini, pokojni Taricić sa šlemom Foto: Plamen

Đurđica Dragaš: Košare – petnaestorica na jednoga!

9. april 2024.

Takav je bio odnos snaga 9. aprila 1999. godine kada je napadnuta karaula Košare. Oko stotinak golobradih mladića, mahom na odsluženju vojnog roka, branilo je tog dana svoju zemlju, svoju porodicu, sve nas koji smo bili iza njihovih herojskih leđa! Verujem da niko od njih, kada su samo par meseci ranije krenuli u vojsku, nije mogao da pretpostavi u kakvom će se paklu naći. Bili su to obični mladići, mahom iz skromnih porodica koje nisu imale ni para, ni uticaja da ih „preko veze“ smeste u neki bezbedniji deo zemlje ili ih pošalju u inostranstvo kako bi izbegli rat. Bili su to mladići koji su iza sebe ostavili detinjstvo, prva

Đurđica Dragaš: Ne može tako, nije civilizovano skrnaviti groblja i „dirati“ mrtve!

15. novembar 2023.

O kakvom pomirenju, sada između Srba i Albanaca, se može govoriti ako srpski spomenici, poginuli vojnici i junaci kojima su se divili francuski generali, nemaju mira, i to baš zahvaljujući nekadašnjim saveznicima?! Kada je, pre pet godina u Parizu, na obeležavanju stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata, srpskog predsednika protokol „smestio“ daleko od prvog reda u kojem je trebalo da bude, mislili smo da ne može gore. Izvinjenja koja su usledila, a i kasnija veoma uspela poseta francuskog predsednika Srbiji, ulivali su nadu da slično poniženje od onih sa kojima smo, rame uz rame, ratovali u Prvom svetskom ratu, nećemo više doživeti. Nažalost, prevarili smo se! Kao da nije bilo dovoljno

Đurđica Dragaš: Svaki odlazak u Liku, dodatna je životna lekcija

9. novembar 2023.

U ovom strašnom vremenu u kojem je uništenje postalo merilo uspeha, ja se radujem što nisam u „trendu“, što pripadam lozi graditelja i stvaralaca, nizu onih koji su i meni i svetu ostavili samo dobro.  Obično pišem „u dahu“, u autobusu, na ulici, u sred noći, kad me probudi misao koja se prethodnog dana tek maglovito rađala. Grozničavo skupljam reči, ne dam im da umaknu i tako zauvek izbrišu trenutak u kojem dobijaju smisao, onaj sjajni trenutak kada se rađa novi tekst. Ipak, ponekad reči moraju da sačekaju, da se pokore mislima koje traže mir i blagoslov vremena. Nekad je, jednostavno, potrebno da se utisak slegne da bi uopšte ugledao

Đurđica Dragaš: Srećan vam dan srpskog jedinstva!

15. septembar 2023.

Dok su države nastale na tlu bivše SFRJ brzo zaboravljale zajedničku i stvarale svoju istoriju, u Srbiji je godinama trajao vakuum. Himna „Hej Sloveni“, čije je intoniranje na stadionima izazivalo burne reakcije i salve zvižduka, otišla je u istoriju tek 2006. kada je nova-stara himna „Bože pravde“ postala jedan od simbola srpske državnosti. Više od 10 godina posle krvavog raspada SFRJ u Srbiji se, kao državni praznik, obeležavao dan kad je 1943. godine u Jajcu udaren temelj Titove Jugoslavije. Iako je delovalo zbunjujuće i potpuno iracionalno, taj praznik je ukinut tek 2002. Srbija je upravo te godine, konačno, kao Dan svoje državnosti ustanovila Sretenje. Nešto kasnije, uoči stogodišnjice Velikog rata,

Đurđica Dragaš: TRAG

12. septembar 2023.

Kad god vidim ovakav trag na nebu i čujem daleki zvuk aviona, setim se leta provedenih kod babe i dede na selu. Baba me je često vodila sa sobom kad bi išla da obiđe krave u polju i „prepne“ ih tj. premesti kočiće za koje su bile vezane kako bi dobile još koje parče netaknute trave. Išle smo kilometar – dva u jednom pravcu, po najjačem suncu, u sred dana (jer baš tad to i mora da se uradi), ali nije mi bilo teško. Trčkarala sam uz njen odlučni i žurni korak, držeći je za ruku i nadajući se da ćemo u povratku svratiti na kafu kod njene „druge“, Milke

NAJNOVIJE VIJESTI

Popis
10.502 žrtve

Udruženje Jadovno 1941. je formiralo Centralnu bazu žrtava, koju možete pretražiti unosom pojedinih podataka o žrtvama.

PRETRAGA

Kalendar
Pokolja

Odaberite godinu ili mjesec i pretražite sve događaje koji su se desili u tom periodu.

PRETRAGA