Усташко-њемачки логор у Сиску основан је 3. августа 1942. по завршеним операцијама на Козари и Шамарици. У свом је саставу имао и посебан логор који се службено називао “Прихватилиште за дјецу избјеглица”. Дјечији логор у Сиску, највећи те врсте у НДХ, налазио се под покровитељством “Женске лозе усташког покрета” и “Усташке надзорне службе”. Непосредно управљање “дјечјим прихватилиштем” било је у рукама усташе Антуна Најжера, љекара по струци. Логор је био лоциран у неколико објеката у граду: згради бившег Југословенског сокола, тзв. Соколани, дворани женског самостана Светог Винка, магацину солане Рајс, згради Гучи, основној школи у Новом Сиску и тзв. Карантени, односно једној од шест барака сабирног логора. Дјеца су овдје,