Басташић Архиве - Јадовно 1941.

Резолуција о злочинима у НДХ – пут ка заузимању званичног става? (АУДИО)

21. април 2024.

Удружења крајишких Срба покренула су петицију за подршку резолуцији о Геноциду почињеном над српским народом у Независној Држави Хрватској. Да ли ће резолуција бити усвојена, шта би њено усвајање донело Србији и друштву у нашој земљи? Због чега је важно да се о збивањима током II. светског рата и масовном страдању народа заузме званичан став? Гости емисије су Миле Боснић, председник покрета Срба Крајишника и Душан Басташић, председник удружења Јадовно 1941. из Бања Луке. Уредник и водитељ емисије „У средишту пажње“ на РАДИО БЕОГРАД 1 је Ивана Прибићевић. ПОСЛУШАЈТЕ ЕМИСИЈУ: Ко су организатори, како може да се потпише? Боснић: Организатор је народ и ми смо то назвали једном народном иницијативом, а то је

Басташић: Наравоученије за опстанак на просторима опасног живљења

18. октобар 2023.

Поводом петог издања чувене књиге академика Василија Крестића под насловом „Геноцидом до велике Хрватске“. Много је Срба који вуку порекло са подручја које покривају данашња Хрватска и Босна и Херцеговина, који могу посведочити да су деведесетих година прошлог века, спасили главе само захваљујући историјском искуству, породичном предању о Покољу, геноциду почињеном над Србима од стране Независне Државе Хрватске. То преношење истине о великом злочину, чак и у истом крају, од породице до породице, није било исто. Већина преживелих је нерадо говорила деци о том болном искуству. Помињањем Покоља, заболеле би незарасле ране, наврле пред очи слике побијених очева, мајки, деце. Згрчило би се лице, погнула глава да деца и унучад

Лана Басташић: Данас када постајем вјештица

6. новембар 2019.

Реаговања власника издавачке куће Kонтраст и младе књижевнице на отворено писмо Вељка Ђурића Мишине, директора Музеја жртава геноцида из Београда, објављено на Фејсбуку. Желим да напишем овај текст из неколико разлога. Прво, да објасним људима око себе шта се десило. Друго, да покушам аргументовати зашто мислим да се то не тиче само мене. И треће, да јавно реагујем. Да се разумијемо, радије бих проводила вријеме на књижевној резиденцији у Сарајеву пишући прозу. Осјећам, међутим, потребу да констатујем очигледно, јер се оно очито још увијек, у нашем друштву, не види. Не пишем, стога, никакав књижевни текст. Не пишем есеј. Не пишем научни рад. Не пишем статус на друштвеним мрежама. Пишем писмо

Тражимо јавно извињење због сексизма и мизогиније

6. новембар 2019.

Током викенда који је иза нас имали смо прилику да присуствујемо једном крајње необичном догађају који се одиграо у виртуалном простору а на адреси званичног Facebook профила Музеја жртава геноцида чија се физичка адреса налази у Београду и који је званична институција државе Србије. Пише: Владимир Манигода Наиме, директор поменутог музеја је, волео бих да верујем, у стању измењене свести започео лични обрачун са својим опонентом из Бањалуке. Kолико сам успео да видим из те преписке, тај сукоб траје већ дуже време и није ништа необично за расправе на десно оријентисаној политичкој лествици друштва. Ове реакције свакако не би било да поменути сукоб није ескалирао до тих граница да је