Свуда усташтво, препознајем ’41.

Одлазио сам у Загреб, састајао се са пријатељима и друговима. Неки су већ на Фрањиној страни. Одушевљени су његовом демокрацијом, а оружане чарке и сукобе са Србима тумаче примитивношћу у тим српским подручјима. Усташку иконографију на коју указујем тумаче као нормалну реакцију на политику Милошевића и наводну српску агресију. Са некима си не дозвољавам да искрено разговарам. На главном киоску Трга Републике тражим Политику. Настаје тајац уобичајеног брундања људи који су дошли по новине, а колпортерка гласно виче: „Изволите, господине, Политику“. Такав наступ, осјећам и видим док примам кусур, усмјерава према мени погледе назочних. Док чекам трамвај, отворио сам новине, гледам главне наслове. Сутрадан ми један брат Србин каже да ме видио из трамваја како сам раскрилио Политику и да је сваки час очекивао да ме нетко мазне по глави!

Послије једне вечере код Валента Хорвата, Јожиног брата, домаћин и ја смо се добро свадили. Појели смо добре пиктије, хладетину коју је изврсно припремала, обликовала и сервирала домаћица Власта, иначе професорица. Професор Валент је, пак, био умјетник за филеке, на које сам се увијек одазивао. Пили смо пљешивичку Грашевину из њиховог подрума. Онда је почела расправа у стилу ин вино веритас. Сваки је истресао искрено своје. Властићка је осионо подржавала Валента, па је мени преостало да се прије вријеђања опростим са домаћинима. Премећем по глави све што знам о њему и никако да схватим како може одједном бити такав. Био је резервни поручник Краљевске војске. Негдје у Виноградској улици 1941. једва је умакао Нијемцима. Оженио је Српкињу Милицу, која му је родила сина и кћер. Син, лијечник, оженио је Српкињу, колегицу са факултета. Ту смо и некаква родбинска веза. Та снаха родила му је троје унучади. Сад живе у Канади. Валент је директор једне осмољетке у Загребу.

Једног дана на степеницама испред небодера гдје сам становао разговара неколико људи. Застанем, а др Виктор Банко ме одмах пита што мислим о томе што хоће тај Милошевић. „Ма, да је само он у питању можда би га се некако и ријешили. Али, пуно је тога. Ваљда се слажемо у томе да сви догађаји не иду како треба и да је из свега тешко очекивати било што добро“, почињем причу. Расправи се прикључи и неки подофицир Македонац. „Има пуно питања“, рекох ја у одласку, „само се бојим да ће нам у будућности бити лошије него сада“. Под дојмом сам велике пароле у Јуришићевој – „Генерали, Хрватска се не боји“. Велика слова „У“, шаховнице и разни други графити истог значења виде се на свим зидовима и сличним површинама. Све ми то тешко пада. Закључујем да је боље што мање боравити овдје. Син у изнајмљеној стоматолошкој ординацији у разговору са станодавком добива на знање: „Знате, докторе, ово није Книн“! Његов колега стоматолог, који је код њега неко вријеме радио, дошао му се представити у униформи ЗНГ-а и са аутоматском пушком! „Како ти изгледам Сузана“, обратио се снаји. „Па добро, као прави војник“, одговори она.

На повратку у Грубишно, у видокругу дозвољеном у вожњи, виђам већ споменуте графите у свим мјестима кроз која пролазим. Бјеловар је богато окићен актуалном иконографијом и написима. У Бјеловару, али и на кућама у успутним селима има доста застава са шаховницом. Сад то исто примјећујем у Великом Грђевцу, Павловцу, Великим и Малим Зденцима, па у Орловцу и Грубишном. Под дојмом свега, дошла ми је у главу идеја – требало би видјети како ствари стоје у Копривници, посебно у бившем логору „Даница“. Морам то обавити што прије, био би ред да то споменем у некрологу који припремам.

Увечер гледам дневник. Просто не могу схватити да се такве ствари догађају и да се тако могу догађати. Састају се предсједници република, обично у крњем саставу. Парада је то какву човјек не жели нити чути, нити видјети. Сваким даном значај, позиција и респектабилност ЈНА све је бизарнија. Руководство не зна што ће са њом. Понекад је готово ријешена да брани уставни поредак тако што би разоружала угрожене Србе у Хрватској. Као да нема довољно доказа за лом тога поретка од стране Хрватске и Словеније.

У Грубишном неизвјесност виси у зраку – људи у пролазу, у групама, у самопослузи, међусобно поздрављање…, све је некако другачије послије ових неколико дана мог одсуствовања у Загребу. Навратио сам у СУБНОР и поразговарао са чиновницама. Навијестио сам им да ће требати лијепо написати некролог око пет-шест страница у десетак примјерака, те да ће требати све документе о спомен-обиљежју стављати у једну већу фасциклу, можда и у ладицу. Обећали су најбољу сурадњу, као и до сада. Прошетао сам крај Соколане према мјесту одређеном за камен-темељац. На спомен-плочи жртвама од 4. на 5. августа 1941. године налијепљена је шаховница. Купио сам крух и новине, идем пјешице и за све вријеме проживљавам ту, некакву, нову атмосферу.

На телевизији, у вијестима наговјештавају служење мисе задушнице за поглавника, за блајбуршке жртве, за жртве разних Јазовки, усташких гнијезда, фратарских самостана… Будући да долази тај огавни датум, 10. април, повијесни старт на покољ Срба 1941. године, одлучим да баш тада кренем у Копривницу. Од Вировитице до Копривнице нова обиљежја су наметљиво назочна. Има их управо много, особито застава. Најприје сам навратио у музеј, завод или Интитут за историју НОП-а и револуције копривничког краја. Представим се средњовјечном човјеку и изразим жељу да разгледам експонате. Начином на који ме је информирао, задобио је моје повјерење. Рекао сам му сврху доласка, а он ме брзо информирао о већ учињеним недјелима ХДЗ-а у копривничком крају и логору „Даница“ посебно. Дао ми је књигу о копривничком крају у НОБ-и и рекао да ту има највише података о логору „Даница“. Шематски ми је образложио пут до логора, рекавши да је упутније да идем сам него са њим. Ушао сам колима у круг логора, паркирао, а онда се вратио опет на улаз. Гледам. Изнад је плоча са пописом жртава. Великим словима исписане су пароле: „Живјела НДХ“, а мало даље: „За дом спремни“. На плочама са пописом жртава исписани су велики кукасти крижеви. На оба стуба главног улаза налази се по једно слово „У“ величине пола метра. Споменик борцима антифашистима из центра Копривнице макнут је и бачен овдје у двориште „Данице“. На њему је једна погрдна парола. Ту, на рубу смећа је и биста једног од тамошњих првобораца. Био сам очајан и свјестан своје немоћи, али и немоћи свих оних који су ми колико-толико истомишљеници. Унио сам ове детаље у некролог, а они су ми улили додатну снагу да одлучно и доста обухватно изнесем и друге битне истине.

ТВ-вијести пуне су пријетњи Србима, који се све више супротстављају оружјем. Западна пропаганда оркестрирано напада Србију и Југославију, те ЈНА. Дају пуну подршку наводној младој хрватској демокрацији. Најгрлатије су Њемачка и Аустрија. Геншер и Мок су два монструма реваншизма из 1918. и 1945. године. Навика Хрвата да чуче под туђим скутима добива нову, модерну визу – Данке Деутсцхланд! Еуфорично се најављује долазак Геншера, а Британци и Французи, прљав им образ био, лијежу на руду познате Колове уцјене. Влада и Сабор својим пријетњама и даље заоштравају односе са Србима. По опћем схватању, нема никаквих изгледа да се одржи некакво заједништво и заједнички став о прекиду свих ратних дејстава, као најлошијем начину започетог раздвајања. Отишло се предалеко да би разум могао превладати и да би некакав повратак на прихватљиво стање био могућ.

Без обзира на све, ипак ми је немогуће прихватити пријетећу стварност неоусташке владавине са крвавом праксом враћених усташа из емиграције. Проживио сам и преживио све могуће тортуре, масакре и злочине усташа над српским народом у Хрватској – и у Грубишном Пољу и у Јасеновцу – али немам снаге да се увјерим да је исти сценариј на дјелу. То је напросто немогуће прихватити. Отуда ми и слобода супротстављања као израз моје обавезе и права. Не сматрам то никаквом храброшћу, као што ми неки то приписују. Они се ваљда много боје, свега се плаше, а ја, тко зна зашто, немам тога страха. У мени је само порив за супротстављање, јер ствари иду лоше. Могуће је да мој лични страх има висок праг – онај из Другог свјетског рата који су створила ондашња збивања којима сам присуствовао. А ово сада је за мене још увијек само пријетеће и могуће, не догађа се ту преда мном. На страну то што схватам да се Срби оружјем бране на много мјеста, и то сигурно с разлогом.

< Позив у полицију                                                    Садржај                                                  Парастос и комеморација >