Сврабара

Дошла је медицинска сестра са три човјека који су носили велике нарамке неког веша. Веш су ставили на стол. Они људи одоше, а сестра позва цуре да покупе своје ствари и иду у неку другу кућу. Нама је наредила да се свучемо до гола, да своје ствари свежемо у хрпу, са лачињаком или шпагом, или рукавима од кошуље. „Све мора бити у томе завежљају, па и рупчићи и чарапе, обојци и капе. Сватко нека стави тај свој завежљај крај лежаја. На столу имате гаћа, кошуља и пиџама, па се обуците. Ваше ствари, осим ципела, однијеће људи који су донијели веш. Ајде, одмах узимајте веш и пресвуците се. Ја ћу доћи за пола сата“, рече нам. Почело је гурање око стола, некако смо се обукли, неки и нису, али ускоро је дошла сестра и донијела још нешто веша. Наша одијела и веш су однесени. Сестра затражи тишину, а онда нам објасни да се од данас почињемо лијечити од свраба. Морамо се мазати три пута дневно са машћу, која ће бити у кутијама на столу. Позвала је Витаса, наредила му да се свуче и почела да га маже од главе, преко рамена и леђа до крижа. „Договорите се међусобно тко ће кога мазати овако по леђима, а остало може сватко сам. Али, исто се мажите – од ува до стопала па између прстију ногу. Тко не буде тако радио, неће се излијечити па ће морати све поново. Дакле, мазање послије доручка, послије ручка и послије вечере. Нема умивања ни прања руку. Руке перите једино кад излазите из захода, а послије тога их намажите, особито између прстију“, нареди нам.

Дођоше два човјека и донесоше сваки двије пиксе. Ставише их на стол, скинуше поклопце и одоше. „Идемо одма’“, подвикну сестра, „распоредите се два по два и почните са мазањем. Ја идем к цурама“. Преко дана је повремено долазио човјек са угљем и ложио пећ. Пред вечер је у три наврата донио дека и побацао их по лежајима. Ето, ако нам ноћу буде зима. Сестре су се смјењивале, али увијек је једна долазила послије сваког или за вријеме сваког мазања. Тако је то трајало три дана. Четврти дан за вријеме доручка дошла је сестра и каже да више нема мазања. У овој затвореној веранди ложе се двије пећи и ставит ће се теписи. Наша роба са парења бит ће тако поредана да сватко може своју видети. Послије доручка почиње купање. „Ватра добро гори, мајстор ће монтирати туш и ви ћете ићи по тројица у купатило. Стајат ћете у кади. Ово што сад имате на себи скидате овдје, остављате на своме лежају и у купатило улазите голи. Мајстор ће вас полијевати топлом водом, онда се добро насапунајте од главе до пете, па ће вас он опет добро истуширати. Мајстора морате слушати. Послије туширања идете овдје на тепих. Ту добијете ручник да се обришете. Затим ручник баците под стол и узимате свој завежљај. Кад се обучете, сједите на клупу која ће бити на лијевој страни, овдје уза зид. Мајстор ће одмах звати сљедећу тројицу. Кад се заврше три туре, онда идете у зграду гдје ће бити ваш интернат. Тамо ћете учити, спавати и јести. Сапуна има доста, ручника исто, а сад се даље ви држите реда како сам вам рекла“, каже. Ту је и мастор коме она нешто рече и оде. Будући да смо се ту лијечили од свраба, ми смо ту кућу касније прозвали „сврабара“. Све се одвијало у реду. Послије сваке три туре чекало се да се вода загрије. У тим паузама смо се излежавали. Мајстор није дозволио да идемо код оних што су се окупали и обукли. Дошао сам на ред негдје у десетој тури, а кад смо одлазили, човјек који је стајао крај врата даде Митру и мени по једно ћебе да се загрнемо – нисмо имали зимске капуте, него енглеске кратке блузе. Ови већ напријед одмакоше, пред њима иде неки човјек, па смо и ми пожурили. Прођосмо мимо неколико кућа, па онда идемо преко пута и видимо како наш водич отвара једна велика врата хаустора и како наши ту улазе. Хаустор је широк, дуг неколико метара, двориште дугачко, не баш и широко, има неких мањи грађевина, шупа. Лијево је велика застакљена веранда, коју заобилазимо, и преко ниских степеница улазимо унутра. Ту је већ половица наших. Сједе за столовима на којима су столњаци. Ту је велика калијева пећ и ми, придошли, пометнусмо свој оскудни пртљаг на под, који је од плочица. Ту су већ и цуре, заједно са Станом и Анком. Излазе из своје собе. Стана нас води у једну собу и каже да сваки заузме по реду себи кревет. Вели да је тако рекао Стево. Улазимо послушно у велику собу са намјештеним лијепим креветима. Под кревет остављам ташку којој се кожна дршка скорила и напола распала. Преко ње стављам целту. Прикључимо се онима за столом и помало се сви згледамо. Питамо се има ли каквих изгледа за ручак. Дође Стево и у ходу нас пита како нам се свиђа наш нови интернат. „Добро, одлично“, вичу неки. „Сад ће бити још љепше“, вели он и одмота некакав столњак у коме ја био замотан повелик радио.

Нешто је завиривао по ћошковима, онда тражио од неких да се макну иза стола па примакну један од столова у ћошак и укључи радио, који се гласно продера, а ми радосно запљескамо. Успио је некако да га утиша, а онда уз помоћ неких довукоше неки креденц. На њега стави радио, а стол врати на његово мјесто. Неки слушају радио, а други гласно коментирају и испољавају своје задовољство. Поче и препирка коју је Стево прекинуо и дао нам лекцију о колективном слушању радија. Слушамо радио, дође још једна група окупаних, али ручак ми некако постаје главна брига. Дође и медицинска сестра. Пита да ли нам је ту лијепо и каже да ће ручак бити чим буду сви окупани. Слушали смо радио, тихо коментирали, да другима не бисмо сметали, и тако дочекасмо ручак. Добар грах са киселим зељем и сланином. Круха доста. Чују се само жлице и радио, нема коментара. Онда се при крају те тишине појави Стево и каже да припремимо своје ствари јер ће ускоро доћи саонице и развести нас по кућама, код појединих породица. Тамо ћемо остати неколико дана, док не почне настава, да се опоравимо. Спремање је почело одмах иако за то није требало пуно времена. Управо смо у три послије подне одслушали вијести из Београда, слободне престонице Југославије, а оно нетко виче: „Узимајте ствари и излазите“. „Најприје цуре“, јави се Стево и оне прођоше напријед. Убацују ствари у саонице, пењу се и сједају на та своја цула. Стале су у једне саонице и одоше.

< Бајмок! Коначно одредиште                                             Садржај                                     Опоравак у кућама Бајмочана >