Момчило Павловић: Срби треба да се поносе улогом у борби против фашизма

Ако се само узму у обзир људски губици у Другом светском рату коjи превазилазе броjку од 55 милиона, онда суштина обележавања 9. маjа треба да буде – никад више. Ако усвоjимо ту чињеницу, онда можемо даље развиjати поруке Дана победе.

Каже то у интервjуу за „Глас Српске“ директор Института за савремену историjу из Београда, историчар и правник Момчило Павловић.

– Допринос српског народа победи над фашизмом на простору Југославиjе jе одлучуjући не само по жртвама него и по свеопштем антифашистичком и антинемачком расположењу. Срби су имали два аутентична антифашистичка покрета отпора – наглашава Павловић.

* ГЛАС: Колика jе важност 9. маjа, Дана побjеде над фашизмом и његовог обиљежавања?

ПАВЛОВИЋ: Дан победе jе и дан сећања на све жртве, страхоте и ужасе Другог светског рата. Два пута jе Немачка са своjим сателитима изазвала светске ратове у 20. веку и оба пута била поражена уз велике људске и материjалне губитке. Ако се само узму у обзир људски губици у Другом светском рату коjи превазилазе броjку од 55 милиона, онда суштина обележавања 9. маjа треба да буде – никад више. Ако усвоjимо ту чињеницу – никад више, онда можемо даље развиjати поруке Дана победе у смислу: Не решавати спорове ратом, jеднакост и толеранциjа према другом и различитом, не постоjи супериоран народ ни супериорна држава и на краjу, одбацивати тоталитарне идеологиjе, не митологизовати и обожавати само jедног човека (вођу) jер вас такав са своjим манама и врлинама може одвести и у беспуће и слично.

* ГЛАС: За Русе jе оваj дан „свети празник“, али jе он на нашим просторима jедно вриjеме био прилично занемарен. Шта су узроци тога? Обиљежавамо ли га данас достоjно?

ПАВЛОВИЋ: Руси, раниjе Совjети, су оваj дан дефинисали као Отаџбински рат, као свенародни рат, у коме jе Црвена армиjа уз помоћ савезника дала одлучуjући допринос сламању фашизма. Други светски рат, како jе то неко приметио, добила jе енглеска памет, америчка снага и техника и руска крв. Дан победе од завршетка рата обележава се у Совjетском Савезу, данас Русиjи и бившим совjетским републикама, а од шездесетих година и у Израелу. По правилу обележава се и воjном парадом на коjоj Руси желе да истакну сопствену, одлучуjућу, улогу у сламању фашизма и да покажу снагу свог оружjа и воjске. Код нас jе на сећање на Други светски рат, коjи jе на нашим просторима, поред обележjа ослободилачког и антифашистичког имао и особине међунационалног, верског и револуционарног рата, придодато ново искуство и ново сећање, нове жртве и нови злочини, поделе и омразе из ратова за разбиjање Југославиjе деведесетих. На старе омразе и поделе накалемљене су нове, на старе ране нове и jош дубље ране. Овако помешана сећања ствараjу недефинисане вредности и историjске истине и свако из свог угла тумачи, вреднуjе и конструише прошлост ради правдања садашњости. То ствара привид опште вредносне конфузиjе према сопственоj прошлости посебно према догађаjима из Другог светског рата. Поред тога победа НОП-а у Другом светском рату везана jе за jугословенски допринос антифашистичкоj коалициjи, он jе тако представљан и унутар земље и према споља. Кад jе нестало Југославиjе парциjално обележавање нема тако велику тежину као jугословенско. С друге стране, комунисти као победници у Другом светском рату на jугословенском простору су не само стварали него и конструисали прошлост и митове и децениjама наставили да се диве сопственим успесима. И док се конструисана прошлост сведена на тековине револуциjе рушила пред нашим очима настављано jе да се понављаjу старе истине, узвикуjу старе пароле на стари начин, док jе стварност демантовала и пароле и тековине револуциjе. Тако сте добили сукоб конструкциjе сећања на Други светски рат и улогу комуниста у њему, тековине револуциjе, на jедноj, а на другоj стране деконструкциjу државе, заваду народа, рат помоћи прошлости, jер jе одjедном почело да испливава у jавности, много тога што jе било потиснуто, намерно прећуткивано или заборављено. Створена jе општа конфузиjа, а ратни сукоби и разбиjање Југославиjе по комунистичким принципима решавања националног питања, створили су утисак да смо заборавили Дан победе и нашу улогу у њему. Лек против злоупотребе прошлости jесте истина и само истина. А њоj се можемо приближити само свестраним истраживањима и публиковањем свих могућих извора.

* ГЛАС: Тачни подаци о жртвама на подручjу бивше Југославиjе, као и укупним жртвама Другог свjетског рата никада нису утврђени, што jе често отварало простор за разне манипулациjе. Због чега? Да ли ће то питање икада моћи да буде риjешено?

ПАВЛОВИЋ: Зарад нових односа комунисти су после рата направили нивелациjу прошлости, по принципу сви су се раме уз раме борили против фашиста и домаћих издаjника, сви дали допринос победи над неприjатељем и у борби под вођством комуниста и великог вође Тита сви су подjеднако страдали. Иако то чињенично ниjе било тачно, политички jе било корисно. Из те нивелациjе креиран jе опрост, а онда и заборав. Заборав jе креиран тако што нису вршена систематска истраживања и поведена озбиљна jавна дебата о свим болним питањима међусобног сатирања, већ jе пажња усмерена на домаће издаjнике, реакционарну буржоазиjу, великосрпски хегемонизам, а забрањено копање по старим ранама. Један од првих закона коjи су комунисти донели по доласку на власт био jе забрана изазивања националне и верске мржње са запрећеном смртном казном. Са друге стране чак и подаци коjи су прикупљени радом Земаљских /републичких комисиjа нису довољно експлоатисани у jавности. Тако jе нпр. Земаљска комисиjа Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача публиковала jе податак да jе у Јасеновцу убиjено између 500.000 и 600.000 људи, али ни данас се налаз ове комисиjе не узима као релевантан доказ, иако jе она непосредно после рата на терену вршила истраживања. Уз то никада ниjе именом и презименом утврђен броj страдалих, него се радило о проценама у хладним броjкама, чиме jе човек, жртва сведена на броjни исказ коjи не изазива посебну емоциjу. Када jе пропуштена прилика да се то уради у току самих догађаjа или непосредно после завршетка, тешко ће након нешто мање од седамдесет година да се утврди прецизан броj страдалих, посебно не поименице. И даље ће се баратати проценама, jедни ће претеривати а други минимализовати те цифре, као да мањи броj значи и мањи злочин, а посвађани и подељени народи ће имати и подељену прошлост, своjу истину, своj наратив, своjе жртве… На краjу, никада на jугословенским просторима ниjе подигнут мемориjал страдалима у Другом светском рату, тако да ниjе гаjена jавна култура сећања на жртве. Споменици нису исто што и мемориjали. Научноj историографиjи не преостаjе ништа друго него да настави са истраживањима, али и да систематизуjе све те погледе и наброjи све ставове, све истине, све лажи. Посебно треба охрабривати младе људе да наставе истраживања у страним архивима – Италиjи, САД и другим земљама. А ко нас спречава да подигнемо мемориjал страдалима у свим ратовима, посебно у другом и последњим сукобима.

* ГЛАС: Колики jе допринос српског народа побjеди над фашизмом?

ПАВЛОВИЋ: Допринос српског народа победи над фашизмом на простору Југославиjе jе одлучуjући не само по жртвама него и по свеопштем антифашистичком и антинемачком расположењу коjе jе постоjало у српском народу, а коjе jе провалило у мартовским догађаjима 1941. Проблем jе настао оног тренутка када се антифашизам редукуjе само на комунисте, на jедан покрет, на jедног вођу и схватање да су у рату 1941-1945. постоjали само партизани, односно комунисти и неприjатељи. Само они и ништа друго, односно да све што ниjе припадало НОП-у jе неприjатељско, реакционарно назадно коjе треба уништити. У Србиjи jе антифашистичко расположење и до 1941. постоjало, независно од комуниста, а оно jе било условљено трауматичним сећањима на Први светски рат. Дакле, постоjало jе jако антинемачко расположење, jер jе од Првог светског рата прошло нешто више од 20 година, а почео jе нови рат. Народ jе то jасно исказао у демонстрациjама и манифестациjама од 27. марта. Ако сте вође пуча могли да поткупите, народ ипак нисте могли. Устаничке акциjе у Србиjи почеле су много раниjе пре комунистичке акциjе коjа jе синхронизована са нападом Немаца на СССР. До краjа октобра 1941. партизанске и Михаиловићеве снаге сарађуjу и из те сарадње створена jе, како многи истичу наjшира слободна териториjа у Европи, односно ослобођена jе читава западна Србиjа коjу су контролисале Титове и Михаиловићеве снаге. Али из неприjатељске офанзиве да се уништи та слободна териториjа и покрети настали су и наjвећи немачки злочини у Србиjи. Међусобни сукоб коjи jе претворен у сурови грађански рат завршен jе тек 1945. победом партизанског покрета. Условно речено „узурпациjа“ антифашистичке борбе од стране Комунистичке партиjе, односно приказивање рата само као борбу партизана сузило jе слику на компликоване ратне догађаjе у Југославиjи, и допринело потоњоj конфузиjи у вези са антифашистичком борбом. Можемо ли претпоставити да jе у Србиjи или БиХ постоjао човек коjи jе био доказани антифашиста, али и доследни антикомуниста. Да ли jе уопште, било дозвољено да човек истовремено буде против фашиста, али и против комуниста? Присваjање антифашизма само за себе, своj покрет оставило jе огромну већину народа у ситуациjи да доказуjу своjе антифашистичко осећање и деловање. Тако jе створена ситуациjа да постоjе комунисти и неприjатељи. На пример, Слободан Јовановић jе био антифашиста, али истовремено и антикомуниста, као председник владе. Да закључим, постоjао jе антифашизам у већинском делу српског народа и на ту чињеницу Срби треба да буду поносни.

* ГЛАС: Каква jе заправо била улога четничког покрета у Другом свjетском рату? Колики jе био његов допринос борби против фашизма?

ПАВЛОВИЋ: Покрет коjи jе предводио Дража Михаиловић и коjи jе све до краjа 1943. био признат и помаган од савезника као антифашистички покрет отпора, jе први настао и започео борбу против окупатора. Настао jе као аутентичан покрет заснован на патриотизму, антифашизму и расположењу већине народа за борбу против далеко надмоћниjег неприjатеља. Он jе народни, ниjе партиjски, jугословенски jе, монархистички, у касниjоj фази отворено антикомунистички. Негде jе настао из традициjе борбе против окупатора, а негде из потребе за голим одржањем живота, као у НДХ. Он ниjе био jединствен, већ jе обухватао мноштво група, jединица, поjединаца коjи су деловали и самостално прилагођаваjући се ситуациjи на терену. Био jе мета прогона и потера, али jе и сам чинио злочине. До 1941, у Србиjи коjа jе центар антифашистичке борбе, и у коjоj jе створена слободна териториjа заjедничким деловањем четника и партизана, у западноj Србиjи већа него било где у том тренутку на читавом простору Европе, започео jе и сукоб та два покрета из идеолошких, политичких и броjних других разлога. Стицаjем различитих околности таj покрет jе напуштен од савезника, онда и од своjе владе и самог врховног команданта краља и на краjу поражен од комуниста.

* ГЛАС: Данас се често с jедне стране потпуно негира jугословенски покрет, а с друге вршена jе политичка ревизиjа историjе у коjоj се Срби представљаjу као народ коjи нема аутентичну антифашистичку прошлост?

ПАВЛОВИЋ: Ако Срби немаjу аутентичну антифашистичку прошлост у Југославиjи, ко би jе онда имао? Срби су мета Хитлеровог беса, разарани су градови у Србиjи, сурове немачке одмазде по монструозноj формули биле су само у Србиjи, осим jедног места у Чешкоj. Али Срби су имали два аутентична антифашистичка покрета отпора, као Грци, као Пољаци, коjи су динамиком односа постали крвни неприjатељи. Из њиховог неприjатељства и дан-данас се креираjу поделе и омразе.

* ГЛАС: Данас у многим земљама присталице нацизма наилазе на подршку. Колико jе то опасно? Да ли jе наивна идеjа да jе фашизам побиjеђен jедном заувиjек?

ПАВЛОВИЋ: Разне десничарске идеjе ће увек постоjати, разне групе ће се идентификовати са идеологиjама, идеjама и људима из прошлости, многи ће се китити иконографиjом и симболиком неког другог времена, али се фашизам у изворном облику не може поновити. То не значи да неће бити ексцеса и да не постоjи у сећању и фашистичко наслеђе, посебно код поражених народа, али сувише jе болно сећање на Други светски рат да би се поновила таква идеологиjа.

Истина

* ГЛАС: Говори ли се данас довољно о темама као што су фашизам и холокауст?

ПАВЛОВИЋ: Онолико колико знам, а аутор сам уџбеника из историjе за ученике осмог разреда основне и завршних разреда гимназиjе у Србиjи, и из других сазнања, у Србиjи у уџбеницима постоjи посебан део коjи фашизам анализира на светском, европском и локалном jугословенском тj. српском нивоу. Холокаусту jе посвећена посебна лекциjа. Ученици имаjу довољно чињеница да се обавесте о овим догађаjима, а и наставник jе ту да надогради оно што нема у уџбенику. Али у медиjима, коjи више обликуjу jавно мишљење па и историjску свест, мислим да не само мало него и на неадекватан начин су заступљени ови садржаjи. Озбиљне дебате у медиjима, на ТВ никад нису сувишне. Наравно да притом позивате стручњаке, а не екстремисте коjи емисиjе претвараjу у обичан ринг. Нема неприjатних питања у историjи коjа се не могу на цивилизован начин анализирати и представљати научни резултати. Притом свако има право на своjу истину, ако jе поткрепљена провереним доказима, али jе опасно када се покушава да се моjа истина наметне свима као jедина.

Павловић

Професор др Момчило Павловић jе историчар и правник, професор на Одсjеку за историjу Филозофског факултета у Бањалуци.

Аутор jе двадесетак монографиjа, уџбеника и више од 80 научних радова из историjе 20. виjека.

Сандра Кљаjић

Извор: ГЛАС СРПСКЕ