Svi gresi Paula Mojzesa

Vladimir Umeljić

Da li su Srbi (Bugari, Grci) bili prvi genocidni zločinci u Evropi 20. veka? Time se odmah postavlja i pitanje – koje sve posledice imaju presude Haškog tribunala  (ICTY) Srbima zbog „genocida u Srebrenici“?

Američki profesor dr Paul Mojzes tvrdi, naime, da su Srbi (Bugari, Grci) izvršili prvi genocid u evropskom 20. veku i to nad Turcima i njihovim balkanskim saveznicima (na pr. Albancima) za vreme Balkanskih ratova 1912-1913.

On tu tvrdnju zasniva i obrazložava prevashodno shvatanjem međunarodnog prava i odgovarajućim presudama Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju  (ICTY). Jer  (ICTY) eksplicitno tvrdi:

„The killing of all members of the part of the group located within a small geographic area, allthough resulting in a lesser number of victims, would qualify as genocide if carried out with the intent to destroy the part of the group as such located in this small area.“

Već vrlo kratka analiza ovog Mojzesovog sleđenja Haškom tribunalu neminovno donosi i sledeći rezultat:

Ukoliko su njegov prilaz (i prilaz ICTY) fenomenu genocida i njegov naučni dokazni postupak (i pravni postupak (ICTY) ispravni, iz te Mojzesove hipoteze (i prakse  (ICTY) bi morao da proiziđe i zaključak, da su na pr. i autohtoni severnoamerički indijanci konskventno vršili genocid nad zapadnoevropskim osvajačima Severne Amerike, od 15.-19. veka.

U tom slučaju su i ustanički Kelti 60-61. godine, vođeni kraljicom Budikom, kada su razorili London i pobili sve njegove stanovnike, zaključno sa ženama i decom, tada izvršili genocid nad svojim rimskim osvajačima.

Isto bi moralo da važi i za pobunjene robove pod Spartakom, 73. pre Hrista, jer tada je njihovo osvajanje svake rimske latifundije i ubijanje svih njenih (robovlasničkih) žitelja po ovom načinu razmišljanja bio genocid.

Da li se opšta istorija, a posebno istorija zločina genocida moraju revidirati?

Nije važno šta ko kaže i uradi,

već kome to koristi.

Nikolo Makijaveli

Uvod

„Genocid^[1] je pojam, koji se definiciono odnosi na uništavanje života čitavih ljudskih grupacija, bez obzira na pol i uzrast žrtava, a čiji se integritet i homogenitetuslovljavaju i zasnivaju na zajedničkoj nacionalnoj ili etničkoj, rasnoj i/ili religioznoj osnovi.“^[2]

Zločin genocida je zločin narodoubistva, znači – masovno ubistvo jednog čitavog, nedvosmisleno determinisanog i identitetski međusobno povezanog roda (ili neprevidiv pokušaj tog totalnog ubistva, čija realizacija je već odnela – u dotičnoj homogenoj populaciji, ciljnoj grupi planiranog zločina – značajan broj žrtava).

Generalna Skupština UN donosi pri svom zasedanju, koje je počelo 09. decembra 1948. godine „Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida“, koji time postaje sastavni deo važećeg međunarodnog prava^[3]. Konvencija je usvojena ne samo da bi se ispoštovao princip nullum crimen sine lege, već pre svega da bi se nacionalnim, državnim zakonodavstvima stavila na raspolaganje jedna obavezujuća međunarodno-pravna norma, koja ne dopušta nikakva tumačenja u smislu sopstvenih želja i sopstvenih interesa. Pojam genocida, dakle, označava jednu vrstu delovanja, koja ima za cilj uništavanje jedne ljudske populacije, determinisane kroz sopstvene nacionalne ili etničke, rasne i/ili religiozne parametre, i to bez obzira na pol ili uzrast žrtava.

Za potvrdu faktičkog sprovođenja jednog genocidnog akta je neophodan dokaz posebne namere, dolus specialis, bez koga se, pravno gledano, radi o homocidu^[4]. Dalje, po pravilu su prisutne su pripremne tj. prateće mere određene vrste, kao na primer razaranje ili spaljivanje religioznih i kultnih objekata (crkve, sinagoge, džamije i sl.), biblioteka, arhiva, muzeja kao i mere, koje imaju za cilj poništavanje i uništavanje jezika i pisma dotične ljudske grupacije. Na kraju, potrebno je postojanje jednog plana i sistematsko sprovođenje istog^[5].

Time se genocid vrlo jasno razlikuje od svih ostalih formi masovnih ubistava^[6].

U 20. veku su se u Evropi odigrala tri velika genocida (turski genocid nad Jermenima 1915-1919. pripada ne samo geopolitički već, po mome ubeđenju, pre svega kulturološki i socijalno-psihološki jednom sasvim drugom istorijskom i socijalno-moralnom nasleđu. Istraživanje ovog, hronološki gledano prvog velikog genocida u 20. veku, po meni, genuino pripada evropskom neposrednom susedstvu, znači – oblasti turkologije):

– Genocid nacista i svih njihovih – nemačkih i ne-nemačkih – pomagača nad Jevrejima (Holokaust, Šoa) je uprkos svim naporima neumornih zastupnika tzv. „Auschwitz-Lüge“ (Laži o Aušvicu“)^[7] verovatno najiscrpnije istražen genocid u istoriji čovečanstva.. To, svakako, nije samo rezultat brojnih naučnih analiza i studija, već i jednog dugotrajnog, upornog i mukotrpnog procesa multidisciplinarnog upoznavanja i rasvetljavanja tih strašnih zbivanja, u kome učestvuju ne samo potomci žrtava već i potomci tadašnjih počinitelja zločina. Broj žrtava iznosi oko 6 000 000.

– Genocid nad Sinti i Romima je, nažalost, joč uvek nedovoljno istražen. Poznato je, međutim, da su nacisti i njihovi pomagači ubili preko 500 000 pripadnika ove etničke grupe.

-Za vreme 2. svetskog rata, konstruisali su Adolf Hitler i Benito Musolini i na Balkanu jednu marionetsku „državu“, tzv. Nezavisnu Državu Hrvatsku. Nju su vodili hrvatski klerofašisti, ustaše, oni su i najvećim delom odgovorni za taj treći veliki genocid u Evropi XX. veka nad Sinti i Romima (oko 40 000 žrtava), nad Jevrejima (oko 30 000 žrtava) i, u prvoj liniji, nad Srbima (Srbocid^[8]), koje su proganjali po javno proklamiovanom pravilu – jednu trećinu Srba ćemo proterati, jednu trećinu pokatoličiti i, time, pohrvatiti i jednu trećinu ćemo pobiti. Rezultat je bio da je

– preko 100 000 Srba bilo proterano,

– preko 240 000 nasilno pokatoličeno i

– prema još nepotpunim podacima, najmanje 750 000 Srba bilo pobijeno.^[9]

Svi ovi genocidi odgovaraju Lemkinovoj definiciji, tj. dotičnom međunarodno-pravnom aktu Ujedinjenih nacija. Još jednom: Konvencija je usvojena ne samo da bi se ispoštovao princip nullum crimen sine lege, već pre svega da bi se nacionalnim, državnim zakonodavstvima stavila na raspolaganje jedna obavezujuća međunarodno-pravna norma, koja ne dopušta nikakva tumačenja u smislu sopstvenih želja i sopstvenih interesa.

Kako se, međutim, Paul Mojzes postavlja prema zločinu genocida?

Paul Mojzes, Balkan Genocides, Holocaust and Ethnic Cleansing in the Twentieth Century (Littlefield Publishers, Inc., Lanham, Maryland, USA)

Paul Mojzes počinje iznošenje svoje osnovne teze u ovoj knjizi rečenicom „The first European genocide of the twentieth century took place during the Balkan wars of 1912-1913…“

Drugim rečima, po njemu su Srbi (Bugari, Grci) za vreme oslobodilačkih ratova protiv vekovnih turskih osvajača bili prvi genocidni zločinci, dok su njihovi protivnici u ovim ratovima (Turci, Albanci, itd.) bili prve žrtve genocida u evropskom 20. veku.

To je, nesumnjivo, jedna nova i vrlo smela hipoteza. Zašto – smela?

Pogledajmo samo kratko istorijske činjenice, pozadinu zbivanja za vreme tih balkanskih ratova:

Muslimanski Turci su neosporno bili nasilni uljezi, osvajači tadašnjih (i potonjih, današnjih) zemalja tj. država hrišćansko-pravoslavnih Bugara, Srba i Grka. Oni su potom vekovima zvanično nazivali i faktički tretirali sve te svoje hrišćansko-pravoslavne podanike kao „raju“ (turski raja = stado, stoka).

Ta vrsta „religioznog rasizma“, naravno, nije ništa novo, to su (pored ostalih primera iz ljudskog pamćenja) na pr. i sve kolonijalne sile Srednje i Zapadne Evrope vrlo revnosno i konsekventno praktikovale u odnosu na inoverne kroz čitavu istoriju.

Osmanski Turci (i njihovi lokalni muslimanski saveznici, na pr. Albanci, bosanski muslimani) su, dakle, ove pokorene hrišćane na Balkanu obespravili i ponižavali, eksploatisali i izgladnjivali, sekli i nabijali na kolac. Uzimali su bezobzirno i nasilno njihove žene, majke, ćerke, sestre sebi i po pravilu ih prevodili u islam, otimali njihovu nejaku decu, odvodili ih iz zemlje i prevodili ih u islam, i stvarali od njih svoju elitnu vojsku, janičare.

Posle buna i ustanaka raseljavali su čak ponekad pobeđene, odvodili ih iz njihove zemlje u Malu Aziju…

Od značaja je istovremeno, da „raja“ nije smela da nosi oružje i da su za nju svi muslimani (Turci, Albanci, bosanski muslimani) bili gospodari, svi su oni naime bili naoružani i svi su otimali, izgladnjivali, sekli, nabijali na kolac, otimali im žene i decu i prevodili ih u islam, terali ih sa njihove zemlje, nasilno ih raseljavali…

Za „raju“, dakle, nije bilo razlike između naoružanih gospodara u civilu i u vojnoj uniformi.

Da li je to, gospodine Mojzes, možda bio – genocid Turaka i njihovih pomagača nad „rajom“?

Po meni – ne, jer bez obzira na izrazito nehumani karakter tih zločina, oni ni u jednom trenutku nisu u dovoljnoj meri odgovarali Lemkinovoj definiciji i UN-konvenciji, i to bez obzira na neprevidivo postojanje i onih elemenata u tom nasilju, koji pripadaju sastavnim delovima definicije zločina genocida („Killing members of the group; Causing serious bodily or mental harm to the members of the group; Forcibly transfering children of the group to another group“^[10]).

Drugim rečima, iz tog bezobzirnog i nasilničkog ponašanja prema sebi potčinjenom hrišćanskom „stadu“ ne može se iščitati nikakav dolus specialis, nikakav plan za istrebljenje tih naroda (Bugara, Srba i Grka) i nikakav pokušaj realizacije narodoubistva, genocida.

Jer definicija zločina genocida je jedna obavezujuća međunarodno-pravna norma, koja ne dopušta nikakva tumačenja u smislu sopstvenih želja i sopstvenih interesa.

A onda je došla 1912. godina, Srbi, Bugari i Grci su počeli finalni rat protiv osmanskih osvajača (i njihovih lokalnih saveznika i vojnika – na pr. Albanaca, itd.), „raja“ (= stado, stoka“) je podigla oružje na svoje muslimanske „gospodare, više ljude“ (jer ljudi sebe po definiciji uvek smatraju višim od stoke).

Na obe zaraćene strane su u ratu učestvovali vojnici i naoružani civili, vođene su bespoštedne borbe i može se poći od toga, da su se sa obe strane vršila i kriminalna dela, dešavali se zločini.

Kao i u svakom ratu, može se dalje poći od toga, da je najviše patilo nenaoružano civilno stanovništvo, nesposobno da se brani i odbrani (stari, žene, deca). To su, dakle, bile prevashodne – bespomoćne i nevine – žrtve rata i ratnih zločina, masakra i zločina protiv čovečnosti.

Paul Mozes to naziva genocidom^[11], iako Srbi, Bugari i Grci nisu svoje protivnike nabijali na kolac, nisu uzimali protivničke žene, majke, ćerke, sestre sebi i prevodili ih u hrišćanstvo, nisu otimali njihovu nejaku decu i prevodili ih u hrišćanstvo.

Da li je to, međutim, zaista bio – genocid?

Po meni – ne, jer bez obzira na izrazito nehumani karakter svih tih kriminalnih postupaka u toku rata, oni ni u jednom trenutku nisu u dovoljnoj meri odgovarali Lemkinovoj definiciji i UN-konvenciji.

Drugim rečima, ni iz tih nedela ne može se iščitati nikakav dolus specialis, nikakav plan za istrebljenje tih naroda (Turaka, Albanaca, itd.) i nikakav pokušaj realizacije narodoubistva, genocida.

Jer definicija zločina genocida je jedna obavezujuća međunarodno-pravna norma, koja ne dopušta nikakva tumačenja u smislu sopstvenih želja i sopstvenih interesa.

Ali šta reći, kada Mojzes zatim (uprkos tome) i vrlo konsekventno ode još jedan korak dalje i proglasi da su Srbi (Grci, Bugari) ne samo izvršili prvi istorijski genocid u evropskom 20. veku, već potom čak tvrdi da „taj genocid stoji u kauzalnoj vezi sa turskim genocidom nad Jermenima u Prvom svetskom ratu“?^[12]

Da je, kako on zaključuje, to uništavanje hrišćansko-pravoslavnih Jermena bilo samo jedna „preventivna^[13] („preemtive“) turska reakcija“, a da su za tu preventivnu reakciju eto „genocidi hrišćansko-pravoslavnih Srba, Grka i Bugara“ (u još uvek od Turaka posednutim delovima Srbije, Grčke i Bugarske) nad njima bili jedna vrsta „inicijalne kapisle“?

Najkasnije u ovoj fazi svog „naučno-dokaznog“ postupka Mojzes definitivno napušta čak i osnovnu metodologiju nauke i klizi u političko-ideološke špekulacije, a time se nolens volens svrstava i u određenu vrstu apologeta genocida.

Ovim implicitnim „razumevanjem“ Paula Mojzesa za (genocidno) postupanje turske države prema Jermenima, naime, već počinje da se nazire jedna vrsta eksplicitnog alibija za strašne zločine dotične države (ali i drugih genocidnih država istorije čovečanstva).

Jer, po njemu, Turska je bila eto zgrožena genocidom balkanskih hrišćana nad pripadnicima svoje osmanske nacije i svojim istovernim sledbenicima, stoga se osećala ugroženom, te je preventivno pobila oko 1 500 000 i proterala oko 2 000 000 Jermena…

Zato je samo dosledno (i legitimno) sledeće pitanje – da li bi Mojzes ostao konsekventan u svom stavu i pokazao slično razumevanje i za „osećaj ugroženosti“ Adolfa Hitlera od strane Jevreja a u predvečerje Holokausta?

Hitler je tu svoju potrebu „preventivnog genocida“ nad Jevrejima u svojoj knjizi “Majn Kampf”^[14] obrazložio na sledeći način:

„Ako i mi postanemo žrtve ovog tiranina svih naroda, čitava zemljina kugla će potonuti u zagrljaj tog ogromnog polipa…“

Šta bi, u tom slučaju, zapravo bila poslednja konsekvenca Mojzesove teze, koja – pored ostalog i ostalih – i Srbe stavlja na početak kauzalnog lanca dešavanja (kao počinioce!) zločina genocida u evropskom 20. veku?

Jer poznato je da je Adolf Hitler bio u ne maloj meri inspirisan i ohrabren turskim genocidom nad Jermenima. On je pri donošenju odluke o finalnom istrebljenju evropskih Jevreja, pored ostalog, rekao svojim generalima i sledeće:

„A ko još danas uopšte govori o uništenju Jermena?!“^[15]

Da li bi, dakle, poslednja konsekvenca Paula Mojzesa morala da glasi, da su Srbi, jedan od naroda-žrtvi velikih genocida evropskog 20. veka (ali i Grci i Bugari), bili jedan od uzročnih faktora i nacističkog Holokausta nad Jevrejima?

A potom, naravno i – zašto, sa kojim pravom se oni žale na svoju ulogu žrtve Srbocida u „Nezavisnoj Državi Hrvatskoj“ 1941-1945, kada su oni dakle bili među prvima u 20. veku, koji su inicijalno počeli sa vršenjem tog zločina i utrli, pokazali put svima ostalima?

To bi, naravno, bila jedna nenaučna (i izrazito nemoralna) redefinicija, jedna revizionistička rekonstrukcija istorije, a sasvim u smislu apologetike svih – inače odavno prepoznatih i dokazanih – genocidnih zločina i zločinaca.

Kakve bi sve implikacije mogle (morale!) da se očekuju, ukoliko samo za trenutak pođemo od teoretske pretpostavke, da bi ovaj američki autor mogao da bude u pravu? Uzmimo prvo jedan opšte poznati komparativni slučaj, kao istorijski osvedočeni primer.

Prof. dr Paul Mojzes tvrdi, dakle, da su Srbi (Bugari, Grci) izvršili prvi genocid u evropskom 20. veku i to nad Turcima i njihovim balkanskim saveznicima (na pr. Albancima) za vreme Balkanskih ratova 1912-1913.

Već vrlo kratka analiza ovog njegovog stava konsekventno donosi i sledeći rezultat:

Ukoliko bi njegov prilaz fenomenu genocida i naučni dokazni postupak bili ispravni, iz te hipoteze bi morao da proiziđe pored ostalog i zaključak, da su na pr. i autohtoni severnoamerički indijanci neumorno vršili genocid nad zapadnoevropskim osvajačima Severne Amerike, od 15.-19. veka.

Jer kao prvo, tačno je da su zapadnoevropski osvajači Severne Amerike izvršili masivni genocid nad autohtonim stanovništvom ovog kontinenta (koji se doduše pravno-teoretski ne može retroaktivno sankcionisati, jer – nullum crimen sine lege).

Tačno je, međutim i kao drugo, i da su očajnički pokušaji otpora domaćeg stanovništva, američkih starosedeoca, uvek iznova rezultirali napadima na nasilničke uljeze, i to ne samo na uniformisane vojnike, već i na civilne naseljenike.

Tačno je, dalje, da su indijanci ne retko ubijali sve te civile, zaključno sa ženama i decom (ili žene i decu zarobljavali i zadržavali kod sebe).

Tačno je, zaključno, i da su oni u suštini sve vreme pokušavali da isteraju osvajače iz svoje zemlje (da li je i to bilo pokušaj – „etničkog čišćenja“?).

Teza Paula Mojzesa, dakle, (mora da) optužuje i autohtono stanovništvo Severne Amerike za genocid nad evropskim osvajačima Severne Amerike.

U tom slučaju su (samo još par istorijskih primera) i ustanički Kelti 60-61. godine, vođeni kraljicom Budikom, kada su razorili London i pobili sve stanovnike, zaključno sa ženama i decom, tom prilikom izvršili genocid nad svojim rimskim osvajačima.

Isto bi moralo da važi i za pobunjene robove pod Spartakom, 73. pre Hrista, jer tada je njihovo osvajanje svake rimske latifundije i ubijanje svih njenih robovlasničkih žitelja po ovom načinu razmišljanja bio genocid.

A Mojzes se inače pri toj svojoj tezi bitno, čak bazično oslanja, ni manje ni više, nego na presude Haškog tribunala (ICTY)…

Ili bi pak tek sada – pošto je prethodno optužio Srbe, Grke i Bugare da su bili pioniri vršenja zločina genocida u evropskom 20. veku – morao da važi njegov sopstveni profilaktički apel u istoj knjizi: „If genocide is to be found everywhere, it loses its horrendous character and inhibits us from wanting to prevent it.“?

Jer i ova njegova (pretpostavljena) duhovna akrobatika bi nesumnjivo odgovarala praksi Haškog tribunala, koji prvo redefiniše međunarodno-pravno obavezujuću definiciju zločina genocida, na osnovu toga osudi Srbe zbog „genocida nad bosanskim muslimanima u Srebrenici“, a potom zaboravi da primeni tu sopstvenu redefiniciju u svim onim slučajevima iz građanskih ratova u poslednjoj deceniji 20. veka na tlu bivše Jugoslavije, pri kojima su Srbi bili žrtve počinjenih zločina (v. dole).

Možda je, međutim, Paul Mojzes samo u groznici „otkrivanja“ nečeg tako esencijalnog, nečega što je čitava svetska nauka od početka istraživanja genocida eto propustila da zapazi, i sam propustio da razmisli o svim konsekvencama svog „otkrića“?

Da li se on, znači – ako mu gore navedene i neizbežne implikacije njegove teze možda zaista nisu bile jasne, ako on to nije želeo – ikada upitao, šta je Nikolo Makijaveli svojim čuvenim postulatom zapravo želeo da kaže:

„Nije toliko važno ko šta kaže ili uradi, već kome to koristi“.

Postoje li, međutim, i neke „olakšavajuće okolnosti“ u odnosu na ovo njegovo „otkriće“?

Da li je na pr. možda ipak bilo moguće da je prof. dr Paul Mojzes u odnosu na Balkanske ratove 1912-1913. „samo“ nepromišljeno (i vrlo neodgovorno) pobrkao pojmove genocida, masakra, ratnog zločina, zločina protiv čovečnosti?

Možda on na pr. misli na ono, što se danas zove – „etničko čišćenje“?

Jer (još jednom), 1912. je počeo nemilosrdni rat između vekovima porobljenih i njihovih vekovnih gospodara, koji su pak tim svojim potčinjenima isto tako vekovima pokazivali da je za njih „prirodno“, da jednostavno opljačkaju i spale jedno, dva ili dvadeset (srpskih, grčkih, bugarskih) sela, da sve muške žitelje nabiju na kolac a žene i decu povedu u roblje.

Naravno da je potom i pri ovom balkanskom ratovanju 1912-1913. dolazilo do masovnih bežanja bespomoćnih delova dotičnih civilnih populacija, sigurno da je dolazilo i do namernih i svesnih „etničkih čišćenja“.

Samo, da li je legitimno staviti znak jednakosti između neosporno kriminalnih „etničkih čišćenja“ i „najstrašnijeg zločina, koji istorija čovečanstva poznaje“^[16], naime, zločina genocida?

Stoga želim još jednom da (prošireno) ponovim gornje pitanje – da li prof. dr Paul Mojzes „samo“ nepromišljeno (i vrlo neodgovorno) brka pojmove genocida, masakra, ratnog zločina, zločina protiv čovečnosti i „etničkog čišćenja“? Ili on jednostavno pripada – iz bilo kojih razloga – revizionistima istorije (i međunarodnog prava)?

U ovom drugom slučaju, naime, on se nalazi u dobrom društvu i revnosno sledi, pored ostalog, i Haškom tribunalu (ICTY), koji pri svojim presudama Srbima za „genocid nad muslimanima u Srebrenici“, za vreme poslednjih građanskih ratova na tlu druge Jugoslavije u poslednjoj deceniji 20. veka, vrlo otvoreno i samosvojno revidira važeće međunarodno pravo.

Nije, dakle, iznenađujuće da se Paul Mojzes poziva na dotičnu praksu ovog ad hoc tribunala (retroaktivno je primenjujući na svoju interpretaciju događanja za vreme Balkanskih ratova 1912-1913, što je svakako već vrlo problematično, ne samo radi kršenja osnovnog pravnog principa nullum crimen sine lege).

On u ovoj svojoj knjizi već na početku vrlo spremno citira:

„The ICTY stated: „The killing of all members of the part of the group located within a small geographic area, allthough resulting in a lesser number of victims, would qualify as genocide if carried out with the intent to destroy the part of the group as such located in this small area.“

Pre nego što podsetim na nekoliko proverenih (i lako proverljivih) činjenica u odnosu na taj „srpski genocid nad muslimanima u Srebrenici“, želeo bih samo da se vrlo kratko osvrnem na moralnu i pravnu kvalifikaciju Haškog tribunala, i njegovo stremljenje da na svoj način redefiniše međunarodno pravo, a time i na njegovu pretpostavljenu alibi-funkciju u odnosu na redefinisanje istorije od strane Paula Mojzesa:

Gornja redefinicija zločina genocida od strane ICTY je, dakle, vrlo očigledno korisno poslužila da bi se optuženi Srbi osudili za izvršenje ovog zločina (Srebrenica). Zašto je, međutim, ratni komandant bosansko-muslimanskih snaga u Srebrenici, Naser Orić, od strane tog istog tribunala bio oslobođen svake krivične odgovornosti?

Njegove oružane snage (iz te „demilitarizovane UN-zone“) su dokazano uništile četrdesetak srpskih sela u okolini Srebrenice i pobile nekoliko hiljada Srba (muškaraca, starih, žena i dece), žitelja tih sela.

Po gornjoj redefiniciji međunarodno-pravnog pojma zločina genocida, dakle, rukovodstvo bosanskih muslimana, Naser Orić i njegovi vojnici bi morali da odgovaraju pred Haškim tribunalom za oko četrdesetak genocida samo u okolini Srebrenice.

Jer to su i u ovom slučaju bili „delovi grupe žrtava“, svi su bili „locirani na malom geografskom prostoru“, svuda je bila prisutna i sprovedena „namera da se uništi delimična grupa“, a sve to važi kao genocid „bez obzira na manji broj žrtava“.

Bez ikakve namere da budem tendenciozan, ja bih zaista voleo da čujem od prof. dr Paula Mojzesa – da li je i ovo za njega bio genocid? A ako jeste, zašto on u svojoj knjizi i ovo nije niti nijednom rečju naveo, niti na taj način imenovao?

I, naravno, interesovalo bi me njegovo mišljenje – zašto taj Haški tribunal, na čiji legitimitet se on apologetski poziva, nikada nije primenio (svoju sopstvenu!) redefiniciju važećeg međunarodno-pravnog pojma zločina genocida, u slučaju kada su Srbi bili žrtve?

Još samo nekoliko reči o dotičnom „srpskom genocidu nad muslimanima u Srebrenici“, pri čemu je – kako ja tvrdim – samosvojno re-definisana i osnovna definicija zločina genocida Raphaela Lemkina kao i dotične UN-rezolucije.^[17]

Dozvoliću sebi da sada dole preuzmem samo nekoliko istorijski osvedočenih činjenica, samo nekoliko argumenata iz moje studije „Teorija definicionizma i fenomen genocida. Etika i vlast nad definicijama“.

Time želim da zaključno pojasnim, šta podrazumevam pod „svim gresima Paula Mojzesa“, odnosno zašto smatram konstataciju Nikola Makijavelija sa početka ovog razmatranja primerenom u konkretnom slučaju.

Mojzesova sledeća profilaktička primedba u dotičnoj knjizi „Mene zbog mojih stavova po pravilu napadaju i Srbi i Hrvati“, naime, nema snagu argumenta, ne može da služi kao alibi i „potvrda pravilnog, uravnoteženog stava“.

Zvaničnu i u javnosti etabliranu verziju „srpskih zločina u Srebrenici, najvećih i najstrašnijih od kraja 2. svetskog rata, znači – genocida“, međutim, argumentativno postavlja u pitanje sve veći broj međunarodno priznatih eksperata. Tako na pr. jedan eminentni američki naučnik, prof. dr Edward S. Herman, University of Pensilvania, posle dugogodišnjeg istraživanja ove tematike smatra, ne samo da proglašeni kvalitet tada počinjenih ratnih zločina nad bosansko-muslimanskom populacijom („genocid“), već i navodno utvrđeni kvantitet (broj pretpostavljenih žrtava) nisu utemeljeni na istini. Rezultat svojih istraživanja on ponekad sažima i samo u jednoj jedinoj rečenici:

„Taj „masakar u Srebrenici“ je najveći trijumf propagande, koji je proistekao iz tih balkanskih ratova.“ ^[18]

Na jednoj strani, dakle, imamo prevashodno zapadne političare i medije (i – Haški tribunal, v. gore pretpostavljenu ulogu ove institucije, u smislu funkcije naknadnog učvršćivanja virtuelizovane „stvarne stvarnosti“, kao treći čin pri primeni principa „Uzurpacija vlasti nad definicijama i psihagogija“ pri jednom „istorijskom projektu“), znači – jednu, u međuvremenu nesumnjivo prepoznatu interesnu stranu, koja zastupa tezu „srpskog genocida“.

Sa druge strane stoji jedan rastući broj internacionalno priznatih naučnih eksperata (međunarodno pravo, politikologija, istorija, nauka o medijima i komunikaciji, itd.) i, delom neposrednih očevidaca tadašnjih zbivanja,^[19] koji argumentativno zastupaju jednu dijametralno suprotnu poziciju. Budući da ovi eksperti, u međuvremenu, dolaze iz Nemačke, SAD, Kanade, Velike Britanije, Francuske, itd. teško je zaista i u njima prepoznati jednu subjektivno zainteresovanu tj. jednu „interesnu stranu“ u ovom konfliktu (u konkretnom slučaju, znači – srpsku stranu).

Budući da i zapadni političari (i Haški tribunal), naravno, imaju stručnjake u svojoj službi (i, očigledno, dominantne medije na svom raspolaganju), to znači da je ovo pitanje i dalje vrlo sporno, i – u najmanju ruku – otvoreno. To dalje znači, da će aktuelna kontroverza verovatno još dugo trajati, jer – sa pitanjem „istina ili laž“ u odnosu na „slučaj Srebrenica“ opstaje ili pada čitava dosadašnja predstava „stvarne stvarnosti“ u odnosu na poslednje balkanske ratove u poslednjoj deceniji 20. veka.

Ovo je, sigurno, jedno pitanje od enormnog značaja, jer konkretna dilema u odnosu na dotične balkanske ratove teoretski glasi (teoretski, jer se neprebrodiva diskrepanca između važeće međunarodno-pravne definicije zločina genocida i teze o srpskom „genocidu u Srebrenici“ ne može samo – permanentno argumentativno osporavanim – presudama jednog jedinog ad hoc suda staviti van snage):

Ili je jedan istorijski osvedočeni narod-žrtva jednog od velikih genocida evropskog 20. veka sada iz svojih redova zaista iznedrio počinitelje ovog zločina ili je pak ovaj pokušaj stigmatizacije tog naroda još jedan presedan, jedan u istoriji još nezabeleženi pokušaj ciljanog dehumanizovanja jedne kolektivne genocidne žrtve. U ovom drugom slučaju, to bi istovremeno bio jedan od najuspešnijih pokušaja relativiranja istorijski dokazanih velikih genocida 20. veka.

Ovim se potvrđuje i korisnost širenja naučnog dokaznog postupka u odnosu na ponuđenu hipotezu o jezičko-filosofskoj komponenti geneze fenomena genocida i na aktuelno vreme. To pokazuje još jednom, pored ostalog, da kontinuitet uticaja i delovanja prepoznate evropske kulturološke tradicije nije prekinut ili stavljen van snage čak ni onim enormnim šokom, koji je nastao po okončanju 2. svetskog rata i definitivnom obelodanjivanju karaktera, i obima izvršenih genocida. Naprotiv, i vrlo brzo započeto relativizovanje i poricanje ovih zločina – kao uostalom i čitav opšti istorijski razvoj – dešava se, po prirodi stvari, na osnovu i u okviru ove milenijumske tradicije.

To u ovom kontekstu nameće konsekvencu, da čak ako za trenutak zanemarimo filosofski uslovljeno moralno-etičko vrednovanje ove konkretne situacije u vezi Srebrenice, i čak ako za trenutak zanemarimo i vrlo negativne pragmatične posledice po ciljnu grupu (Srbi), treća i opšta negativna implikacija (da je onda u toku „jedan od najuspešnijih pokušaja relativizovanja istorijski dokazanih velikih genocida 20. veka“) već samo iz sledećeg razloga ostaje efektivna i izuzetno virulentna:

Već i sama forsirana učestalost primene, to znači, već i to samo imenujuće inflacioniranje ovog pojma, analogno odgovarajućem imenovanju u finansijskom sektoru delatnosti (inflacija), nužno nosi sa sobom jedno obezvređivanje, dakle jedno relativizovanje i banalizovanje genuine vrednosti dotičnog jezičkog pojma (= u prvobitnoj etimologiji reči definiciono determinisane istine), i time jedno relativizovanje i banalizovanje one izuzetne manifestacije zla (genocid), sa kojom je ovaj jezički pojam semiotički povezan (identifikaciona determinanta jezika kao esencijalni element stvarnosti).

Teza o „srpskom genocidu u Srebrenici“, dakle, vrlo efektno deluje na posmatrača, kako na internalizujuću publiku (zvuči u prvoj liniji asocijativno-logično i ubedljivo), tako i na principijelno skeptičnog analitičara (zvuči u prvoj liniji subjektivno i interesno konotirano). Jedno empirijsko saznanje je, naime, da internalizujuća publika ređe misli na pr. na Makijavelijev iskustveni postulat („Nije toliko važno ko šta kaže ili uradi, već kome to koristi“) i time ova teza nolens volens ispunjava sledeće funkcije:

1.

Ovim se klasični pokušaji relativizovanja velikih genocida u evropskom 20. veku, prevashodno putem pokušaja minimiranja kvantiteta žrtava, ispostavljaju kao jedna neuka, providna i čak primitivna (i zato principijelno neuspešna) metoda. Ta metoda se stoga skoro neprimetno zamenjuje jednim suptilnim (samo „usputnim“) inflacioniranjem imenujuće determinante ovog zločina, što u jezičko-filosofskom smislu reči predstavlja pokušaj supstituisanja jezičke sadržine (= istine) jezičkom formom. To je jedna opšta funkcija u odnosu na fenomen genocida.

2.

U konkretnom slučaju ovim se a) radikalno dehumanizuje ciljna grupa učesnika tadašnjih balkanskih ratova (Srbi) i b) dodatno se relativizuje Srbocid 1941-1945. (ako su Srbi sada zaista pokazali i realizovali potencijal genocidnih zločinaca, onda po mogućstvi ima nečega i u na pr. onoj tvrdnji Iva Omrčanina, da su „Srbi i 1941-1945, činili jedan genocid nad Hrvatima“?). To je jedna a) specifična funkcija u odnosu na ulogu i karakter ciljne grupe (Srbi) u vreme balkanskih ratova u poslednjoj deceniji 20. veka i b) jedna opšta funkcija u odnosu na fenomen genocida.

3.

U konkretnom slučaju ovim se samosvojno daje jedan „moralno-etički“ alibi (apsolucija) „NATO-demokratijama“ u smislu zapažanja nemačkih jezičkih stručnjaka iz vremena „Kosovskog rata“ 1999: „Kada se protivnik optuži i za genocid, onda se sopstvene radnje prikazuju kao ispravne i neophodne”. To je jedna specifična funkcija u odnosu na karakter i ulogu aktera balkanskih ratova u poslednjoj deceniji 20. veka.

Šta su, dakle, po meni „svi gresi Paula Mojzesa“?

– Opšte-naučni aspekt: Paul Mojzes ne upražnjava suštinsku, već samo formalnu naučnu metodologiju. On praktikuje sofistički relativizam, koji u ozbiljnoj prosvećenoj nauci nema šta da traži, jer taj pristup prevashodno pokušava supstituciju unutrašnje sadržine svake tematike njenom spoljnom formom. Sofistički relativizam sledi uvek samo sopstvenim interesima a ne traženju istine, jer osnovni sofistički princip glasi – istina ne postoji.

– Partikularno-naučni aspekt: Mojzesova teza direktno podriva verodostojnost naučnog istraživanja fenomena genocida, on naime inflacionira i time devalvira taj pojam, taj zločin. Jer ako su svi, svuda i oduvek vršili zločin genocida (robovlasnici i robovi, napadači i branioci, itd.), onda se njegov sledstveni profilaktički apel ispostavlja kao samo još jedna sofistička makulatura: „„If genocide is to be found everywhere, it loses its horrendous character and inhibits us from wanting to prevent it.“ Relativisti, naime, prvo pokušavaju da sve relativizuju, a potom da ta sva svoja „otkrića, saznanja“ apsolutizuju u smislu jedino važećih „aksioma“.

– Političko-ideološki aspekt: Mojzesovo bitno oslanjanje na presude Haškog tribunala (ICTY), kao osnovno obrazloženje i alibi njegove teze čini pretpostavku, da je on možda ipak samo (vrlo neodgovorno) pobrkao pojmove genocida, masakra, ratnog zločina, zločina protiv čovečnosti i „etničkog čišćenja“, vrlo neverovatnom. Njegova teza je uz to vrlo pogodna, da pruži „argumente“ svim apologetima prepoznatih, dokazanih i svake osude vrednih genocida istorije čovečanstva. Ovim dolazim i do poslednjeg aspekta ove kratke kritičke analize Mojzesove hipoteze:

– Moralno-etički aspekt: Stavljajući Srbe, jedan od naroda-žrtvi velikih genocida u evropskom 20. veku na početak kauzalnog lanca (počinitelja!) ovog zločina, Mojzes demonstrira da je ovakva nemoralna i antietička zamena teza, naravno, moguća i u odnosu na druge narode-žrtve genocida (Jermene, Jevreje, Rome, itd.). To je još jedan primer sofističkog relativizma, koji (još jednom) u ozbiljnoj prosvećenoj nauci nema šta da traži. Njihova moderna ikona, Fridrih Niče, tvrdio je naime: „Ne postoje činjenice, već samo interpretacije.“ Sleđenje ovoj postavci je verovatno najveći greh Paula Mojzesa.

________________________________________________________________________________________________________