Светозар Ливада: Сведочим, овако је било!

Многи су ме странци питали: „Како је ратовање почело?“. Невољко сам одговарао: „Организирано и веома агресивно, шовинистички , а неки су свој интегрални национализам дизали на расизам, да су супериорнији, интелигентнији, просвећенији, културнији. „Што јужније то тужније!“

Посебно се лицитирало: ко кога експлоатира, отима девизе, пљачка, итд.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 15. октобра  2016. године.

Неки манускрипт србијанских академика под насловом „Меморандум“ био је проглашен узроком рата у Хрватској. Заредаше оснивања кризних ратних стожера на челу са усташоидима повратницима, удбовцима, комуњарама пребјеглим у ХДЗ. Међутим, рат је договорен, између ковача рата, Милошевића и Туђмана, али не и објављен. Водио се за подјелу БиХ са јасним жртвовањем Посавских Хрвата и Крајишких Срба.

Добро сам познавао дијелитеље БиХ. Горљиви панегиричар Комунистичке парије олаког хисторичарења постаде као академик и угледник у очима интегрални националиста, постаде опаки „мангуп из комунистичких редова“. Душан Биланџић стаде на чело комисије за подјелу БиХ. „Што договоримо с Костом Михајловићем, то не смијемо Туђману споменути!“, казао ми је један горљиви дијелитељ.

Моји јарани, колеге Веселица, Ђодан и други су ме „присилили“ да помно прегледавам статистичке показатеље и њихову ваљаност са којом су оперирали, засипљући јавност. Открио сам напад на истину, организиране лажи, сомнобулије, митове, обећања без покрића у име науке, повијести о старости народа, културе, вјере, језика. Дакле, противно свему оном што само знали о фактима и артефактима наших простора. А доиста смо мало знали о себи и другима.

Наиме, предуга друштвена криза претворила је републички етатизам у интегрални национализам. Започео је процес пребројавања распореда етницитета унутар већински етничко-националних скупина. Заредали су се застрашивања Срба у јавности РХ, преко медија у установама, напосе школама, полицији, правосуђу; избацивања са посла, пријетње преко телефона, некажњене деложације. Најприје уклоњен јавни тужитељ, јер је тражио истрагу убиства цивила у Сиску. Из правосуђа је изагнано око 400 правника и наступио је вакуум, волунтаризам, самовоља, некажњена насиља, пљачке, итд. То је било кобно за претворбу друштвеног у приватно власништво, читај пљачку стољећа, то су били почеци уништења трећег сталежа, деиндустријализације, кроничне незапослености, падање у дужничко ропство.

Једна ме фукара пљунула у лице на сред трга, о чему је Чичак као предсједник ХХО написао антологијски есеј под насловом „Вероникин рубац“.

Друга ме фукара на „Британцу“ полила кантом фекалија уз урлике: „Ево ћетника!“.

Психоза страха за Србе постала је несношљива. Наступио је предратни каос. Заредаше преноминације улица, тргова, топонима насеља. Будак као творац расних закона у НДХ доби улицу у многим градовима или по њему називаше мјесне заједнице. Нити једно мјесто не остави назив ослобођења од фашистичке пошасти. Антифашизам постаде пригодничарски украс пред свијетом, а Блајбург мека за нарицање за пропасти „Домовинске војске“ из НДХ под покровитељством Сабора.

Јавно су стимулиране фукаре, шовинистички букачи. Нису се још толико мрзили Срби, колико су се вољела њихова отета добра.

Закашњели народи потонули су у своје етничке племенске заједнице ноторног шовинизма. Најдаље је у повијест племенске заједнице отишао ХДЗ, „од стољећа седмог“, који се тога терета не може отарасити ни након четврт стољећа што је рат завршен и то по дубини племенских резона, будницама, махању заставама, вербалним домољубљем, борби против сваког другог родољубља, католичкој вјери која је изнад других вјера, логотипу са хрватским плетером сепараноидних пресизања до индијских простора хрватских коријена.

Започеле су се прије проглашења самосталности РХ формирати паравојне наоружане јединице: Мерчепов ескадрон смрти, Бранимирова бојна. Недавно је тај осуђени ратни злочинац Бранимир Главаш, основао, некажњено, паравојну јединицу. Изругујући државу и правосуђе.

Када би одржана оснивачка скупштина ХДЗ–а, „странке опасних намјера“, а злочиначког садржаја, започеше организиране пријетње пребројавање крвних зрнаца других припадника етницитета, сврставање под бански реп Хрвата, а руралних Срба под Лазареве моштије.

Започеше дернеци окупљања око закланих, печених волова, на ражњима у Хрватској. Неке усташе вратише се авионима без пасоша. Дознадох да се руше споменици антифашизму у име концепта Лубурићева измирења.

Туђман се даде око окупљања сљедбеника. Позове виђене Србе и запријети им да ако га не буду слиједили да им не гарантира живот . Никола Секулић „Бунко“ пошаље га дођавола и изравно дође к мени срдит и издиктира ми дрску Туђманову причу. Неколико дана иза тога, ево чувеног сликара, партизана Еде Муртића, са којим сам друговао у рату и у миру, са забиљешкама, након драматичног разговора са Туђманом. У позиву да га Муртић слиједи Туђман запријети да ће наставити тамо гдје је Павелић прекинуо.

Ускоро, позове ме Милка Планинц и каже ми да јој је Туђман дошавши да је врбује, на њезин приговор: „Што то радиш?“, реско одговорио: „Ви сте нас хапсили, а ми ћемо вас економски и физички прогонити!“ И доиста, би тако.

Када је дошао на власт, преко 120 000 корисника стечених права по основама учешћа у НОБ-у, укључујући и жртве фашизма, изгуби та права или им бијаху редуцирана. Све инвалиднине учесника НОБ-а су редуциране без лијечничког прегледа, а некима су и докинуте. Многе мајке палих бораца више нису примале инвалидске додатке. Би смјењен државни јавни тужилац Видовић због супротстављања некажњавању масовних убојстава Срба у Сиску, Вуковару и другдје, те пуштања криминалаца из затвора да намирују своје нагоне.

Био сам потпредсједник Савеза ратних војних инвалида у РХ. На скупштини нападне ме један инвалид из Павелићевог здруга да ја као четник примам инвалиднину, а он који се борио за Хрватску је нема. Зачуђен, запитам предсједника, иначе лијечника, првоборца, чији сам био пацијент, како то да ме не штити. Одговори ми, цинично: „Ја сам већи ХДЗ-овац од Туђмана“. Једноставно се дигнем и одем.

Добро сам познавао грађанску страну рата на нашим просторима у Другом свјетском рату, јер сам био члан комисије за ратне злочине. Водио сам Архив за хисторију радничког покрета као повјесничар, сакупљао грађу о страдањима и разарањима и упознао обиље ужасних злочина према појединцима, цијелим групама, судбине концентрационих логора, друштвених група, улогорене дјеце, посебно судбине православних свећеника, цркава, масовних стратишта под видом покрштавања у Глини, Коларићу, Садиловцу и другим мјестима. Упознао сам и неке католичке свећенике као одане партизане, међу којима истичем, имењака, монсињора Светозара Ритига. Све ми је то представило суштину да је грађански рат најгори од свих ратова, што је још Цезар запазио у доба римске владавине.

Уочи почетка рата одлазио сам на мисе и слушао жупнике како држе острашћене политичке говоре против припадника других националности и и вијера. Гледао сам поред цркава шлепере натоварене алуминијским љествама са назнаком да сваки онај који прилијепи на видљиво мјесто одређен број плаката, добива према броју наљепљених летака дужину алуминијских љестава. Дакле, текла је плаћена хомогенизација против другог и другачијег. Уосталом, арбитрирао сам у неколико грађанских ратова изван наших простора и упознао сам све његове коби, али то што сам видио у нашим концентрацијским логорима запрепастило ме јер је у томе био уграђен дио нашег менталитета. На примјер, у Хелиодрому крај Мостара монструозне освете које су за нас слађе од меда и шећера заједно. „КАДА МУ ГА ЈА ЗАБИБЕРИМ, ХАКНЕМ!“, пријетећи говоримо.

Кад су српски заступници истјерани из Сабора и Србима одузета конституивност, а Срби започели балванима да ометају саобраћај и кад су својом побуном оживјели памћење, претварајући га у злопамћење, дакле, ратну опцију, онда сам видио да је на помолу највеће безумље које нас је задесило након успјеле антифашистичке борбе и толерантног поретка. Дакле, на помолу је била негација антифашизма и чињенице да смо један род, да нас више спајају људски, биолошки, повијесни, морални и културни бројни факти и артефакти, него што нас раздвајају митови и фалцификације, организиране лажи које су снажно започеле цијепати друштвени корпус до негације другог и другачијег.

Мене и некадашњег послодавца, наши сурадници, које смо запошљавали, учили, станове куповали, школовали, избацише из редакције часописа „Социологије села“. Срби су у Крајини пристајали чак да негирају своје очеве и рођаке, руше споменике антифашиста, стигматизирају рођаке и потомке у градовима. Нас у градовима третирали су као Туђмановце. Иако о ничему нису одлучивали, као пара-држава у заједници са пара-другим јединицама крње ЈНА и са снагама из Србије, Шешељевцима и Аркановцима, Срби из РХ чинили су неопростиве злочине, пријетње, пљачке, палежи, убиства некажњена невиних, по истој логици као што су то у новонасталој држави Хрватској чинили деликвентним и терористичким актима Мерчеповци, припадници Ханџар јединица у Сиску и други према невиним појединцима. (видјети о томе истраживање Владимира Обрадовића).

Започеле су класичне племенске одмазде у таквим размјерама, да поновим да ништа није било поштеђено, људи, институције, опћа и културна добра, опће људске вредноте. На примјер „Кристална ноћ“ у Задру, минирање око 300 српских објеката, спаљивање књига по напуцима. Хомогенизација је текла по принципу негације свега другог и другачијег, јер је примјењивана иста матрица једнако код Срба и Хрвата, Муслимана и Албанаца, што је очити доказ недозрелих и закашњелих народа.

Радећи у Крајгеровој комисији, анализирајући дубину друштвене кризе у тиму социолога, као на длану сам видио распадање система и инзистирао на радикалном сузбијању авети која се почела надвијати. Међутим, нису дозволили да наш истраживачки материјал као критичка анализа буде објављен, а тамо је било назначено да анимозитети иду у правцу појаве грађанске стране рате.

Томе се супротставио Киро Глигоров, рекавши да, иако је он „примус интер парес“, наш радикализам и оцјене не одговарају стварности коју он може потписати. То ме присилило да исчитам неке садржаје за предсједника предсједништва ЦК Југославије Стипу Шувара, из књиге „Quo vadis, Jugoslavijo“ из 5 књига што га је радила филозофска група у Загребу „Човјек и систем“ и најзад из једне статистичке анализе из Савеза комуниста Еугена Пусића у којој он лапидарно закључује „ако се нешто не подузме, улазимо у грађански рат“. Однио сам то Стипи Шувару са којим сам као рурални социолог годинама радио и кад сам му подвучене текстове из цитираних радова показао, слиједећи је дан дао изјаву, цитирајућу Еугена Пусића да „ако се нешто не подузме, ући ћемо у грађански рат“, што су све свјетске агенције пренијеле. Међутим, већ је било касно.

Кад је Делор предложио у Скупштини Југославије дотацију од 5 милијарди долара да уђемо у Еуропу, Туђман је рекао: „Не! Хоћу одвајање одмах!“. Ништа није помогло увјеравање разумних да је распад Русије, раздвајање Чешке и Словачке ишао мирним путем. Код нас је ратна опција сматрана најбољом алтернативом.

Два пута сам био у Крајини, први пут да „одледимо“ Просвјету и започнемо организирани рад урбаних Срба, а други пут као хуманитарац у Сектору сјевер, и тада сам видио морбидне облике мржње до негације и антиљудских недијела, као да опонашају властиту државу. Једва сам сачувао човјека у себи.

Дошао сам из метрополе у којој се урлало пријетњама из „катедрале духа“, јавних гласила, а посебно из гласила које је уређивао Мирко Божић. Предсједник Сабора, осуђени ратни злочинац, урало је: „Славни зборе, сва стратишта треба забетонирати!“ Одговорио сам му: „Па убијене ипак поново не можеш убити, јадниче, у привременом рају моћи!“.

Духовну обнову преузео је ноторни Баковић. Црква се дигла у духу некадашњег дијела црквењака из НДХ, желећи свој дио колача. Избори га конкордатом, спајајући „U“ и криж.

Изложио сам се бруталности да ме почео штитити Амнести интернешенел и ИТ карт ОУН-а. Скупио сам 300 фотографија срушених споменика НОБ-у и жртвама фашизма и заједно са проф. Рудијем Супеком, оснивачем модерне социологије код нас и послова у Међународној конфедерацији ветерана у Паризу манифестне облике контрареволуције. (САКУПИО ЈЕ ФОТОГРАФИЈЕ И ШТА ЈЕ СА ЊИМА УРАДИО?)

Изјавим за карловачки тједник „Нокат“ да смо ушли у грађански рат. На повратку из Карловца дао ме ухапсити мој ратни друг Бољковац, преда ме истражитељу нашем студенту, који у 18 година није ништа завршио, нити ће икад. Пожалим се другом ратном другу тада предсједнику владе коју је будалу на ме устремио. Цинично је одговорио: „Па нисам му ја био професор!“

Проф. Руди Супек видјевши да сам изложен погибељи уприличи ми запослење у Паризу у Балканолошком институту, амерички амбасадор понуди ми Фулбрајтову или Хумболтову стипендију, одбијем. На то наиђе Петар Галбрајт на наговор оца, познатог Кенсијанца, да се склоним у америчку амбасаду, касније ево и руског отправника послова да пређем к њима. Све одбијем јер хоћу да свједочим о „повијесном злочину“ самоскривљених незрелих елита власти које желе да остваре стратешки програм америчког стратега Бжежинског грађанским ратом разарања Југославије „по етничким шавовима“.

Тријумфализам моћи свих тих малограђанских лицемјера и властодржаца постала је опћа карактеристика која и данас траје. Рат је трајао несмањеном жестином. Догодио се један од најтежих злочина као модел за касније акције „Бљесак“ и „Олују“. У Осијеку је испланирано да се наредбом исели 26 српских, пожешких села. У наредби је писало: „Пуцати без опомене!“

Села су опљачкана, разорена. Убијена су 44 остарјела лица и разорена православна црква, а све је прошло некажњено. За злочин је дознао цио свијет, док се догодио методологија је упалила за будуће веће ратне подхвате „Бљесак“ и „Олују“.

Опслуживао сам као архивар 40 умјетника чија су сва дјела обиљежила нашу епоху, а срушена су за њиховог властитог живота некажњено. То је јединствен примјер организираног поновног убијања већ давно убијених од окупатора и квислинга!

На самрти ме велики умјетник и иноватор Војин Бакић питао: „Да ли се то вратила НДХ!?“ Како сам био увјерен и у том увјерењу остајем, да је наш антифашизам био највеће прикључење модерном свијету цивилизираног отпора против фашизма, спознао сам ужасни назадак. А државотворци су почели антифашизам дијелити по етницитетима. Што би Туђман казао: „Да хрватски народ прекине повијест!“

Дакле, напали су најзначајнију цивилизацијску течевину на којој се Еуропа обједињује. Тако да, иако знам стотине детаља, како је почело и како је текло, још увијек не знам зашто је то тако бивало без обзира што многе чињенице о нашој заосталој свијести, о нашем менталитету знам из емпиријских истраживања. Зашто нам се баш могао такав повијесни злочин догодити и које су то силе „људи као грешке природе“ могле тако масовно некажњено извести да нема злочина којег нису практиковали, укључујући и концентрационе логоре које је повијест осудила и посијати мржњу која траје у недоглед.

А њихови пројекти новонасталих држава након толиких узалудних жртава пропадају. Нити један није успио, јер смо уназађени и упропаштени до биолошких страдања цијелих корпуса, до прегрупирања популације, до економског и културног заостајања, падања у дужничко ропство наших праунука, бијега мозгова, до немогућности да се демократизирамо до сношљивих толеранција, па немамо ни суверену монетарну власт, ни сређене границе, ни завршену деобу власничке оставштине претходне заједничке државе, ни сређене међународне путне мреже преко наших територија.

Ништа се не догађа без трећега. Поражени смо од властите самоскривљене и неодговорне, националистичке елите. Најтеже ми је било о томе разговарати са неким странцима који су држали до нашег антифашизма, до поретка Југославије и спознаја успјеха и неуспјеха. Уосталом, сви наше ратове зову грађанским ратом, а једино им ми тепамо и кличемо неостаљинистички као Домовинском, Отаџбинском, , иако су нас ратови повијесно уназадили. Не аболирам ни свијетску заједницу, јер су свако ко њу чини пронашао по којег кучкиног сина међу нама, „завади, па владај“.

Утонули смо у резигнацију патолошког пропадања несређених институција, распадања достигнутих грађанских вреднота. Шире се све патологије несређене државе која је напала своје властито друштво. Сваки трећи брак се распада, шири се спонтани целибат, стерилитет код оба спола, суицид код свих узраста, алкохолизам, дрога, нетолеранција, ксенофобија, аморалност, лоповлук, клијентелизам, насиље у породици, на улици, на послу, у школама, у парламентима новонасталих држава воде се прави вербални класни ратови негације другога и бусање у национална прса „са десницом на срцу, а љевицом у туђем џепу“. Морал се проглашава релативним!

Иако ме након бруталитета грађанске стране рата ништа не изненађује, често се питам је ли ово онај свијет у којем сам до рата живио, радио, дјелио добро и зло? Најтеже ми падају ирационална мржња, шовинизам и ксенофобија, милитаризација друштвених група, оснивање униформираних стожера – паздарана. Посебно ме брине фетишизирање рата и дизања изнад рада. Култура смрти засјењује живот отужним концелаборацијама, „тријумфалним побједама убојствима невиних стараца и дјеце”.

Та резигнација разореног друштва пустоши завичаје, сусједство, изгони млађе, а посебно образоване нараштаје ван ових простора. Убрзано старимо, број запослених опада, пензије се смањују и достижу ни за живјети, ни за умријети. Лелек, кукњава се шири: „НЕСТАЈЕ ХРВАТСКО БИЋЕ”. Тако кукају чак учени демографи умјесто да се организирају, створе програм и „присиле политичаре“ да се не издижу изнад судбине властитог народа и дозволе да наука, знање, ум и разум буду сами себи судија, а не октроирана политика изнад људи и друштва.

Извор: СРПСКИ НАРОДНИ ФОРУМ

Везане вијести: Светозар Ливада